Trkački problem
… Popodne. Odmaram. Osećam da je Srce počelo da mi šeta levo desno po grudnom košu. Panika, ne mogu da izdržim. Trčim. Kilometar, dva, pet, deset. Srce zadovoljno. Ok. Problem rešen. Sutra je novi dan, a danas Bogomdan
Trkački paradox
… Pet minuta do starta trke. Uzbuđenje prolazi, nailazi mir. Start – trčim. Krvotok aktiviran, cedi se i kaplje tečnost. Udišem vazduh, pluća i mišići odvajaju kiseonik, stvara se ATP molekul. Energija. Duboko. Cilj. Nalet zadovoljstva. Olakšanje. Iz trke izlazim smireniji, rasterećeniji i sa više energije nego što sam u nju ušao.
