Sedamnaestogodišnji Somborac Lazar Rišar (rođ. 1994) postao je pravi hit na društvenoj mreži Facebooku zbog neobičnog podviga koji je učinio na 32. somborskom maratonu.
Lazar je jedno od 11 dece iz veoma siromašne somborske porodice koja živi u kućici na Malom katoličkom groblju. Završio je samo dva razreda Specijalne osnovne škole „Vuk Karadžić“, ima manje probleme u govoru, ume da napiše svoje ime štampanim ćiriličnim slovima i da čita osnovne brojeve, i to je sve što poseduje od obrazovanja. Hrani se u Narodnoj kuhinji somborskog Crvenog krsta, a obuven je u stare, skoro raspadajuće cipele i obučen u staru, ali čistu i urednu, odeću. Uz sve to, Lazar je izuzetno pristojan i vaspitan mladić.
Kada je u nedelju, 22. maja, video da se na trgu Svetog Đorđa u Somboru nešto dešava. Nije znao o čemu je reč, ali je prišao i uzeo takmičarski broj za Trku zadovoljstva, koja se trčala u dužini od oko dva kilometra. Krenuo je kada i ostali trkači, ali je na račvanju, gde su se razdvajale Trka zadovoljstva i Polumaraton, krenuo za maratoncima.
Trčao je u starim cipelama i pantalonama, pri temperaturi od skoro 30 stepeni. Nije stajao, nije pio vode, nije ni znao da može da je dobije, i istrčao je za dva časa i dvadeset dva minuta polumaraton u dužini od 21,1 kilometra, na istinsko zaprepašćenje i oduševljenje ostalih učesnika, od kojih su mnogima trebala šestomesečne pripreme za ovakvu trku, pod nadzorom trenera, lekara, u najsavremenijoj opremi, i sa prilično visokim zahtevima prema organizatorima.
Lazar, koji i nema patike, a sportsku opremu je video samo na drugima, koji nije imao ni za flašu vode, istrčao je bez ijedne primedbe ovu neverovatnu kilometražu.
Nakon ovoga podviga mladog Somborca, podigla se trkačka javnost i počele su da dolaze ponude da mu se pomogne, iz Kule, Rume, čak i iz Vukovara. Reagovo je i Sportski savez Grada Sombora koji će pokušati da ovom mladiću pomogne u svakom pogledu.
On je krajnje skroman. kaže da bi mu najveći poklon bile patike, ali da bi još više voleo da dobije mogućnost da nešto radi i zaradi. U njegovoj 13-članoj porodici jedino otac radi u JKP „Čistoća“ Sombor, majka je nezaposlena, a život u skromnoj kućici izuzetno je težak.
Na pitanje kako je uspeo da istrči ovu kilometražu, Lazar kaže: „Srce mi je dao snage“. Jedini trening mu je svakdonevni dolazak sa periferije u centar grada – tri kilometra, koje obično istrči.
Lazar Rišar je ovaj čudesni sportski podvig istrčao srcem, voljom i željom, i on je, kako nam kažu u ARK Somaraton, moralni pobednik 32. somborskog maratona.
Autor: Milan Stepanović
33 komentara. Leave new
Damire,
Lazar je svakako hrabar i pošten momak i zaslužuje čestitke i pohvale i treba da mu se pomogne. Ono što mene nervira jeste to što su se sad svi setili da mu pomognu iako je on siromašan i gladan čitav svoj život. Mnogi Somborci znaju za ovu porodicu i zašto mu prije nisu pomogli da se školuje i nađe neki posao. Njemu i njegovoj porodici treba puno više od patika i majica i nekako mi se čini da se ovo društvo seti pojedinaca samo kada im za nešto trebaju.. Nemoj te da potencirate to što se on nije žalio i što nije pio vode (a pio je jer mu je lično jednu čašu dao nama svima poznat čovek) i da sada kroz njega promovišete neke stvari i skrećete priču sa problema. Ako hoćete da mu pomognete, zasučite rukave, ćutite i uradite nešto. Ja se nadam da se pomoć njemu neće završiti samo na pohvalama i tapšanjem po ramenu već na nekim konkretnijim stvarima.
Ja verujem u vaše dobre namere, živi bili pa videli!!
Ne verujem u icije dobre namre, a u potpunosti se slazem sa Vama, gospodine Raskovicninoslav. Radio sam kao policajac u Somboru i skoro svakodnevno sam imao kontakt sa navedenom porodicom. Sombor je mali grad i svima je poznata njihova prica i njihov tezak polozaj, ali su se svi tek sad setili da mu „pomognu“. Licno sam vise puta saradjivao sa Centrom za socijalni rad, ne bi li se nesto uradilo u njihovom interesu, da im se pomogne, ali nije bilo interesa. Sada, kad vide pojedinacne poene u jednoj, da ga ne uvredim, „prostoj“ dusi, svi se utrkuju da mu/im pomognu. Neka se stidi gradska vlast!
Ninoslave,
Ti dobro znaš koliko ima socijalno ugroženih porodica i pojednica u svako srednini. Nažalost puno. Toliko da se svima ne može pomoći. To je jasno. Ova priča je napravljena kako je on nama rekao. Takođe mi nemožemo rešiti sve probleme, čak i da hoćemo. On se svojim podvigom izdvojio iz te mase i sad to moramo iskorisiti. Najvažnija je pomoć u ovom trenutku da što više ljudi čuje njegovu priču. To je važno. A onda će biti siguirno i podrške za momka.Što se nas tiče mi ćemo momku pomoći koliko god je moguće. A da li ćemo rešiti sve probleme. To teško. Moja je misija da ga što više promovišem i samim tim i zaniteresujem ljude da mu se pomogne. Sada gledamo i varijante za sistemsku pomoć . Ja sam pričao sa direktorm firme u kojoj mu otac radi i dobio uvervanja da mu je otac takođe čestit čovek i da dobro radi. On je maloletan, a hteo bi da radi. Tako da je i to problem. Mi mu možemo pomoći do neke granice, ali mu nismo porodica i ne možemo baš sve. Ali puno se može. Takođe svi znamo kako sruštvo funkcioniše. Pozdrav.
da ,apsolutno ste u pravu da se svima ne moze pomoci, ali ono sto se moralo uraditi to je obrazovanje ,pitam se kako je moguce da je dete zavrsilo samo dva razreda specijalne skole? Zasto? nazalost takvo dete nije osposobljeno za zivot, ono zeli da radi ,lepo je to ali sta? gde? ko ce ga zaposliti?zelim mu svu srecu i uspeh.
Celi diplomski radovi, sati i sati priče, milion poruka, komentara, saveta, planova za laki, srednji, teški trening ispričani su kako ovde, tako na drugim sajtovima, klubovima, trkama. Novi trkači imaju milion informacija, puno pitanja, neopravdanih strahova, hiljade izgovora, opravdanja za uspeh i neuspeh….
I onda se pojavi Lazar, kao u onom vicu kada su deca romi, ukrali šinu od 300kg, a otac ih brani rečima: šta deca znaju šta je 300kg, samo uhvate i nose…I kao što rekoh, pojavi se Lazar, onako u farmerkama i cipela, istrči 21km, šta Lazar zna šta je polumaraton, i sruši svu tu VELIKU filozofiju treninga, patika, opreme koja je POTREBNA da se istrči polumaraton….ništa ja tu više ne bih dodavao!
Sevap je pomoći ovom dečku. Otvorite mu račun u banci pa da uplatimo ko koliko može. Teško se živi, ali verujem da većina može da pomogne. Ako možemo da damo za startninu na nekoj trci, verujem da možemo da damo i za ovog skromnog dečaka, zaslužio je.
Koliko smo velikodusni pokazali smo na primeru Milana Nikolica Cika. Ne moramo ponovo da se brukamo!
Jeste i u tome je i neverovatnost priče. Sa druge strane, kako ja vidim uopšte napredak kako trčanja tako i našeg društva: Ideja je u obrazovanju, svesnosnti u samorazvoju i odgovornosti za svoje odluke. Dečko ništa od toga nije uradio, i nismo ni očekivali, ali da mu se slučajno nešto desilo na 30+ stepeni u farmerkama, bez treninga i vode, ne bismo imali danas ovu dirljivu priču.
Ovo nije dokaz i ovo nije kontraprimer da ne treba pre svega otići na i na test oprerećenja i ubaciti sistemski trening i paziti na ishranu i raditi na sebi…
A da smo se razmazili kao društvo, to je smo 🙂
Svaka čast na Damirovom trudu da ispromoviše ovu priču i pomogne dečku. U tome svemu vidim samo najbolje što somborski trkači mogu da učine za društvo!
Tačno tako Veroljube. I tebi sam bio rekao. Uopšte ovo nijeprimer protiv tehnologije, super patika i svega ostalog, naprotiv. Ovo je posebna priča, ljudska. Koja nas motiviše. Da budemo bolji.
svaka mu cast! bez treninga u cipelama i pantalonama SVAKA CAST!!!
To što je Lazar siromašan ne igra posebnu ulogu ovde. Podvig je taj vredan pažnje, a budući da je uistinu izuzetan onda je normalno da skrećući pažnju na sebe, na ovaj nenamerni i neplanirani način, jeste zaslužio da mu se pomogne, kako okolnosti u kojima je rastao i u kojima živi jesu, reći ću, izuzetne, tako da postoji ta korelacija između njegovog podviga koji je težak za ostvariti i životne datosti u kojoj se on nalazi. Mi kao klub jesmo pokrenuli ovo ubeđeni da ima ljudi koji mogu a hoće pomoći, a ovo je samo način da se ti isti i nateraju da to urade, pa makar i na samo pojedinačnom slučaju. Nema ovde mesta priči o teškom stanju države i hiljadama koji sličo žive, ovde je prevashodno reč o njemu kao čoveku, dečaku koji je zaslužio ovu pažnju. Mi ćemo nastaviti podržavati ga, već smo ga prihvatili a kao pokretači ove inicijative nadamo se da će i drugi prepoznati naše napore i pridružiti se. Već je ponešto i urađeno.
Da citiram nesto iz teksta: …Trčao je u starim cipelama i pantalonama, pri temperaturi od skoro 30 stepeni. Nije stajao, nije pio vode, nije ni znao da može da je dobije, i istrčao je za dva časa i dvadeset dva minuta polumaraton u dužini od 21,1 kilometra, na istinsko zaprepašćenje i oduševljenje ostalih učesnika…, I do ovde je sve u redu, ali nastavak: … od kojih su mnogima trebala šestomesečne pripreme za ovakvu trku, pod nadzorom trenera, lekara, u najsavremenijoj opremi, i sa prilično visokim zahtevima prema organizatorima…, mislim da ovaj nastavak malo omalovazava sve nas koji godinama vezbamo i spremamo se i izdvajamo sredstva da bi smo dosli na neku trku i istrcali je, sto iz zadovoljstva, sto iz nekih takmicarskih motiva (da ostvarenjem nekog licnog rekorda pobedimo sebe). A da li je prilicno veliki zahtev organizatorima da ima dovoljno vode po onako vrelom danu, da se oznaci staza na kriticnim mestima, da se docekaju svi takmicari na cilju, stvarno ne znam. Ali mislim da je pisac teksta tim nastavkom prilicno omalovazio sve nas koji se bavimo rekreacijom (na trke nedolaze samo atleticari, nego i sportisti iz drugih sportova) i izdvajamo sopstvena sredstva da bi nam bilo lakse, i da bi smo lakse izdrzali napore.
Gorane ja tvoj slučaj znam sa maratona i znaš da smo u tvom slučaju pogrešili. Ali ti i sad ovo opet posmatraš samo iz svog ugla. I ja sam rekreativac, i trčao sam polumaraton taj dan i meni je trebala voda….ali ovo nema veza sa nama već sa jednim divnim dečakom koji nam treba biti motiv. Ništa manje ni više. A ovo ostalo smo rasoravili ili možemo nastaviti na drugoj temi. Ovoe njegova priča.
Ti onda nisi procitao sta sam napisao, vec si po navici cim vidis moje ime krenuo sa istom pricom. Prvo procitaj ono sto sam napisao. Sto se tice price o decku, to je u redu i podrzavam, ali drugi deo teksta koji sam citirao je stvarno uvredljivo napisan, i mislim da moras sa tim da se slozis. Ono sto se meni desilo, bilo je i proslo, i vec se spremam za neke druge trke. I uopste ovde nije bila rec samo o meni, nego o svim trkacima kojima je …trebala šestomesečne pripreme za ovakvu trku, pod nadzorom trenera, lekara, u najsavremenijoj opremi, i sa prilično visokim zahtevima prema organizatorima… Zar sada treba da nas je sramota sto se spremamo i redovno vezbamo, izdvajamo sopstvena sredstva za opremu, zato sto znamo koliko je oprema vazna da bi se sacuvalo zdravlje (prvenstveno dobre patike) i zato sto ocekujemo neki minimum uslova na trci. I opet nadam se da se slazes sa mnom i po ovom pitanju.
Danas smo kontaktirali i Centar za socijalni rad u Somboru, koji će biti koordinator svih aktivnosti oko Lazara. Da stvari budu u skladu sa svim zakonskim, ali i stručnim i moralnim načelima. Inače ova institucija već godinama prati ovu porodicu i najbolje zba stanje i potrene Lazara i njegovih. Biće nam dostupan žiro račun i ostalo za pomoć ovom momku. Ali njegova najveća želja jeste da trči i da učestvuje u trkama i zato ćemo mu to i učniti. Ako bude sve ok, njegova prva zvanična trka će biti u Kuli 18.06.20111. godine!!!
Mislim da autor teksta nije imao nameru da bilo koga od nas omalovaži, već da priču o Lazaru uzdigne na najviši nivo, da izazove naše divljenje i respekt, što je i postigao. Dakako, Lazaru svaka čast, dečko je definitivno nadaren za trčanje. Zato podržavam svačiju inicijativu da mu se pomogne, ali se bojim da će vrlo brzo postati samo još jedna marioneta u rukama onih koji već vide neke političke poene za sebe u celoj toj priči. :(((
Potpuno si u pravu! 🙂
Za običnog čoveka koji se ne bavi trčanjem i nije upoznat mora se u kontekstu jednog članka izneti i takvo poređenje i deskripcija koji će ukazati na veličinu podviga koji bi najverovatnije ostao nevidljiv i neshvatljiv nekome ko i nije pomislio da otrči 2km a kamoli 21. A i zašto bi 🙂 To je ono o čemu je reč, koji su razlozi, kakva je samoaktuelizacija u pitanju o kojoj Goran priča, pa ako to znači bolji rezultat , brže vreme, prevlađivanje sebe, napredak. Sa druge strane, takmičenje nije za sve isto, a da li su ove naše trke na koje idemo samo takmičenja, mislim da nisu, one su skupovi, nešto pokazujemo kada se okupimo i trčimo im po ulicama i putevima…tako možemo otići i u Ne znam gde i tamo otrčati to sami za sebe. Tako, da se ne lažemo, malo postoji taj neki demonstrativno egzibicioni momentum koji je prisutan a i vidljiva je i stihijsko agresivna agitacija za ideju i nekakav zdrav život. Pa, kao ljudi, hajde i vi. Trčite, biće vam bolje, bićete super ili štagod već. To je javni događaj-trčanje. Ne bih sada zastranjivao u ovoj noti, ali dodao bih da javna razmena mišljenja ovde ne izgleda kao takva kakvom sam je upravo imenovao, jer ne dozvoljava različitost koja neće deliti nego oplemeniti; više je reč o veoma strogim stavskim strukturama, izričito baziranim na polazištu sopstvene neprikosnovenosti. Reči, poput pojedinih koje neću citirati, a javljaju se u izjavnim rečenicama ovde dole objavljenjih komentara, koje ne podržavaju ciljnu kategoriju, ne odvode u destinaciju obostranog interesa, gde će naš interes popularizacije sporta i trčanja biti uistinu podržan glasno i jasno, ne predstavljaju delo onoga što bi se valjalo očekivati od NAS, a to je dobra volja i razumevanje, konstruktivna kritika i emotivno nezamagljene i sujetom ne zasićene ishode ovih prepiski. No, da ne ispadnem kao neki kvazi pozivač na mir i lijepu reč stajem sa pisanjem ovde. Pozdrav svima.
Ovo je prica o ljudskoj snazi kao i potsecanje na hendikepirane ljude kao i na one koji su iz raznih razloga onemoguceni da uzmu aktivno ucesce u socijalnom zivotu. Lazar je sam dao odgovor na to pitanje – da mu je srce dalo snagu. Kad bolje razmislite, da li oprema ili srce daju snagu, pogotovu rekreativcima, da savladaju kilometre? Budimo svesni velikog srca i delimo ga jedni sa drugima.
Dragi prijatelji, molim vas da ispravite pogrešno naznačeno autorstvo ovog teksta. Kolega Damir Marković je poslao tekst (za šta mu veliko hvala), ali autor sam ja (Milan Stepanović) i sa mojim potpisom ovaj tekst je objavljen u poslednjem broju „Somborskih novina“. Prosto da ne bude zabune. Srdačan pozdrav, Milan Stepanović.
Ispravljeno. Hvala i Damiru i vama
Ljudi, nemoj da pravimo spansku seriju od svega ovoga. Cinjenica je da ima mnogo slicnih prica i ljudi i da mnogima treba pomoc-i. Ali ovo je nekako logicno, trcao je Lazar u cipelama i patikama, tako je izgleda moralo biti. Trkacka prica. Poznavajuci ljude i njihove namere, misli da ovo ide u pravom smeru a dali ce imati i trajni karakter to ipak ne zavisi od nas neko od visoke politike i drzave(nazalost) Ovo je primer svima nama kako nam ponekad ili cesto fali duha, energije, snage, karaktera… Treba svi da pomognemo koliko mozemo, hocemo, zelimo… mnogi se sete nekih stvari kad se njima dese, daj da te stvari menjamo, promenimo, da ovo bude normalan gest, pomoci, podrske… danas Lazaru a sledeci put i nekom drugom. Nasa mala pomoc, podrska je za nekoga mnogo a valjda ce se i drzava aktivno ukljuciti u sve ovo! Iskreno se nadam i zelim!
http://www.sombor.rs/news/lazar-otkrice-32-somborskog-maratona-dobio-prve-patike
Još jedna zanimljvost za Lazara. Danas kada smo pregledali video materijale videli smo da je Lazar početni deo trke, nekih kilometar ili više, čak bio među prvima, da ne kažem prvi:)
Pomaze se u tisini i postuje se tudje nemanje! Najvece dobro sto moze da se ucini je da sva deca zavrse skolu i pocnu da rade da mogu da izadju iz zacaranog kruga siromastva dostojanstveno!
Poptuno se slažem Marija!!! Zato ce celu priču oko Lazara i preuzeti najkometentnija ustanova za to Centar za socijalni rad grada Somobra. Koji su već pre pratili ovu porodicu! Ali mi moramo biti što glasniji da se čuje za ovaj podvig, za ovo jedno trkačko i životno delo! Socijalni status je druga priča. On je iskoračio sa nečim velikim i to treba prmovisati! Priča je objavljena i u Hrvatskoj!!!!
da , da, centar za socijalni rad, samo se pitam gde su bili do sad? mislim da je njihova odgovornost velika a dussa mala.
Ja sam se naježio. Pre svega zbog dečaka. Lazara. Zapamtiću mu ime. A i zbog njegove trke. Dirljivo.
http://www.prva.rs/sr/video/info/explosive/mediaSet/1746/EXploziv+03.06
Pogledajte priču o Lazaru i shvatićete da trčanje može da vam promeni život!!!
…, Super, bravo, …
Da se nesto dogodilo momku, sta bi onda rekli???
Maloletnik, bez dozvole staratelja…
Zar ovo nije veeeeeliiiiikiiiii faul???
zaista!!! moramo mnogo da budemo pazljivi kada promovisemo neke vrednosti! Lazar je maloletan, ima PRAVA da bude mnogo ZASTICEN OD STRANE ODRASLIH i po onome sto je iz srca i duse spontano ucinio i po onome sto je usledilo posle toga. Fina je linija kada jednostavno zanemarimo licnost a uznesemo se za svojim emocijama makar one bile i najiskrenije i najdobronamernije.
Sve je u glavi 🙂
Sve je jasno. Samo jos nije jasno, kako i ko ce pomoci ovom mladicu da pocne da zivi normalno, pa ako zeli i da trenira normalno!??? To je jedino bitno.