Aleksandar Radukin: Sad nema nazad!

Bilo nam je zadovoljstvo da upoznamo Aleksandra Radukina. On se zaljubio u stazu, ušao u trkački univerzum pre nekoliko meseci. A pre toga, shvatio u jednom trenutku svog života: „Ne ide više ovako!„.

Aleksandar je pionir internet marketinga u Srbiji i pionir u trčanju u svom životu

Imam 30 godina, rođen sam i živim u Novom Sadu. Pionir sam internet marketinga u Srbiji, jedan od osnivača digitalne agencije Homepage u kojoj radim kao  Social Media Marketing manadžer. Sebe mogu da predstavim i kao osobu koja provodi ispred računara preko 12 sati dnevno uz sve opštepoznate stresove koji dolaze uz poslovanje i preduzetništvo u Srbiji.

Do pre 7 meseci bio sam potpuno fizički neaktivna osoba sa 118 kilograma. Izbegavao sam aktivnosti i išao linijom manjeg otpora smišljajući raznorazne izgovore i ubeđujući sebe da nemam vremena da se posvetim sebi i svom zdravlju, a kretanje sam zamenio vožnjom motora.

Pritisak 150/90 u mirovanju – okidač za promenu koja je sve vreme tu, u mojoj podsvesti

Krajem maja 2012. godine sam konačno operisao kilu posle godina i godina agonije i preskakanja rešavanja tog rutinskog problema (uvek je bilo nešto preče). Pre operacije imao sam pregled kod interniste gde sam čuo da mi je gornji pritisak 150, puls u stanju mirovanja 90 i da mi srce pliva u masti. Mislim, nije da nisam očekivao tako nešto, samo je potvrdio ono što sam i sam znao, a odbijao da otvoreno priznam. Verujem da se tad nešto prelomilo u mojoj glavi.

Kad je prošlo 90 dana od operacije i kada sam dobio dozvolu lekara da se vratim fizičkim aktivnostima, odlučio da se upišem u fitnes centar. Sve je bilo rešeno za 2 dana, onako na prvu loptu, bez prethodnog planiranja i razmišljanja o tome. To je čučalo u mojoj podsvesti.

Trčanje nije došlo odmah. Krenuo sam postupno da radim kardio treninge u kombinaciji sa vežbama snage. Na traci sam samo šetao, slušao savete da čuvam zglobove jer sam pretežak. Da ne pričam o tome da nisam imao nikakvo iskustvo sa obućom za trčanje i da je svaki pokušaj bržeg kretanja na traci stvarao bolne grimase i žuljeve.

Posle mesec dana efektivnog treniranja devojka i ja smo otisli na more. Da ste videli te sreće kad sam shvatio da hotel u Puli ima trake za trčanje. Bojažljivo sam krenuo u džogiranje; emisija na televizoru ispred mene je bila dovoljno zanimljiva da mi odvrati pažnju od bolova u stopalima i teškog disanja. Jednostavno, nisam se opteretio time.

Sledeći put kad sam pogledao na tajming shvatio sam da lagano trčim već 12 minuta. To je za mene bio neverovatan uspeh, nisam verovao da to mogu, shvatio sam u kakavoj sam zabludi bio. Problem je ležao u mojoj glavi, usledila je borba sa samim sobom. Stisnuo sam zube, postavio sebi gomilu nekih mikro izazova i totalno se navukao na trčanje. Da, baš na trčanje. Na najjednostavniju, a opet najučinkovitiju fizičku aktivnost koja postoji.

Traka vs staza – svež vazduh me je šokirao

S obzirom na moj konstantan strah od povreda, na traci sam trčao do kraja 2012. godine. Svoju prvu deonicu napolju istrčao sam oko Nove godine. Već sam bio u odličnoj formi ali totalno neiskusan napolju. Temperatura je bila oko nula stepeni uz blag vetar. Kroz glavu su mi prošli svi saveti koje sam dobijao i čitao. Totalna zbrka. Svež vazduh me je šokirao. Sušta suprotnost zatvorenom prostoru. Nisam bio siguran da li mi prija ili ne. Prepustio sam se trčanju. Na kraju, nisam verovao rezultatima: 22 kilometra – za 2 sata i 3 minuta.

Moji ciljevi se menjaju stalno. Prvi izazov me čeka 2. marta na Palićkom polumaratonu. Zatim sledi Novosadski, pa Beogradski polumaraton. Planiram da istrčim što više polumaratona ove sezone. Takođe, planiram da pretrčim od Novog Sada do Rume, preko Fruške Gore. Posle polumaratona, planiram da sebi pružim i zadovoljstvo od 42.2 kilometra.

Posebno zadovoljstvo mi je što trčim Beogradski polumaratom kao deo Belhospice tima.

Potpuna promena ishrane

Isranu sam totalno promenio. Moj najveći problem su bila testa i proždrljivost. Hranio sam se najviše po pekarama i picerijama. Sad mi deluje nestvarno koliko sam đubreta trpao (ali bukvalno trpao) u sebe.

Testo sam skroz izbacio iz ishrane, eventualno integralne kifle za doručak. Trudim se da jedem što više neprerađenih namirnica, piletinu, jaja, mlade sireve, sveže voće i povrće. Maslinovo ulje obožavam. Umesto testa jedem galete i navikao sam se na njih. Ponekad uveče napravim kokice.

Čoveče, koliko grešimo…

U mom poslu, nažalost, veoma malo ljudi razmišlja o fizičkoj aktivnosti i koliko je to bitno. Postaju robovi računara – umesto da nam oni služe kao alat za obavljanje posla. Teško se opredeljujemo za promene.

Sad tek mogu da sagledam obe strane medalje i shvatim koliko grešimo. Posao traje ceo dan, nemamo fiksno radno vreme, borimo se sa velikim izazovima, udaramo glavom u zid. Svoje slobodno vreme koristimo za izležavanje, misleći da time okrepljujemo i odmaramo organizam. Kad ogladnimo – naručimo dostavu iz nekog fast fud restorana. Čoveče, koliko grešimo i ubijamo sebe.

Neke ljude sam inspirisao na pokret

Nadam se da će ih biti i više. Ljude smaram okolo svojom pričom i, ako nekog još uvek nisam pokrenuo, bar sam im dao povod da razmšljaju na temu fizičkih aktivnosti i menjanja životnih navika. Ja sam dokaz da je sve moguće. Tvrdim da svaka fizički zdrava osoba može da istrči polumaraton, samo treba da se dogovori sa samim sobom.

Reakcija okoline na moju promenu je – iznenađenje. Čuđenje, ali ono pozitivno. Naravno, podška najbližih nije izostala i to mi puno znači!

Kada se nebitne stvari u toku dana zamene za vreme posvećeno samom sebi i ljudima koje voliš

Najčešće trčim pored Dunava. Novi Sad ima kej i nasip stvoren za trčanje, a Dunav je reka koja ispiriše. Volim da pronalazim nove staze za trčanje i to me dodatno motiviše.

Trčim uglavnom posle posla, vreme od 17 do 19h je rezervisano za to. Prepodne trčim jedino vikendom. Ukoliko se čovek dobro organizuje i dodatno se osvrne na vreme koje troši u toku dana na raznorazne nebitne stvari shvatiće da uvek može da pronađe barem sat vremena za sebe i da to uskladi sa svim obavezama, porodicom i druženjem.

Meni ništa od toga ne fali. Čak sam i spremniji za posao otkad treniram. Trčanje može i treba da bude u onom delu dana rezervisanom za dnevni odmor. Ne postoji druga stvar koja može tako da me opusti i oslobodi stresa. Posle popodnevne dremke se osećam kao zombi, još umorniji nego što sam bio. Trčanje je potpuno druga priča, znate i osećate da ste uradili nešto dobro za sebe i svoje zdravlje. Nezamenjivo…

Ne boli me glava, pritisak normalan, a kilogrami… 35 manje

Meni je dovoljna motivacija to što me 7 meseci nije zabolela glava, što mi se krvni pritisak normalizovao, što sam skinuo 35 kila. Imam više samopouzdanja, shvatio sam neke važne stvari i na vreme reagovao dok još nije bilo kasno.

Naravno, sebi konstantno zadajem nove ciljeve i to mi postaje motivacija, a nekad i kupovina novog dela opreme za trčanje može biti motivacija. Proleće nikad nisam čekao sa tolikim nestpljenjem.

Do skoro sam trčao sam, ali stvari se menjaju lagano. Preko vašeg sajta sam naišao na ekipu istomišljenika i okupili smo malu trkačku grupu na fejsu nazvanu NS runners. Trudimo se da bar jednom nedeljno trčimo zajedno. Trenutno su u toku grupne pripreme za novosadski polumaraton i pozivam sve trkače entuzijaste iz Novog Sada i okoline da nam se pridruže.

Šepurenje pred ogledalom

Jako sam ponosan na sebe i sam se sebi čudim. Ne mogu da verujem da sam nekad mogao „onako“ da izgledam. Nekad nisam voleo ni da stanem pred ogledalo, a sad se šepurim pred njim. Otkrivam neke mišiće za koje nisam ni znao da postoje.

Ali zdravlje je na prvom mestu. Samopouzdanje, spoznao sam sebe mnogo bolje. Izučio sam jednu veliku životnu školu. Na kraju, imam fantastičnu okupaciju i hobi – trčanje.

Za 10 godina sebe vidim kao uspešnog poslovnog i porodičnog čoveka. Mislim da sam na fizičke aktivnosti „navučen“ do kraja života i trčanje će sigurno biti tu uz mene i u budučnosti. Sad nema nazad.

Helanke i ja, ja i Najki

Moj omiljeni brend na stazi je Nike. Sve iz Nike Running kolekcije dolazi u obzir.

Helanke su jedan od mojih omiljenih odevnih predmeta za trčanje. Ne bi ih nikad menjao. Sloboda pokreta, a opet ne brinem o hladnoći. Ja sam osoba koja se puno znoji i helanke mi tu pružaju dodatni komfor. Imao sam problem sa šorcevima jer se toliko natope znojem da krenu da me „šamaraju“ po butinama i da ih hlade. Ukoliko je baš hladno, oblačim šorc preko njih koji štiti dodatno od vetra, a ne dolazi direktno u kontakt sa kožom i mišićima.

Linija manjeg otpora je samo linija, nije put

Bio bih veoma srećan ukoliko bi uspeo da motivišem nekoga da krene u akciju. Ja sam bio tipičan primer totalno neaktivne osobe koja nikad u životu nije potrčala ni za autobusom, a učinio sam toliki preokret u svom životu.

Nemojte ići linijom manjeg otpora i smišljati sebi izgovore zašto ne trčite. Koji god razlog za neaktivnost nađete to je izgovor jer nije istina da nemate vremena. Ne slušajte budalaste savete za raznorazne dijete, pojaseve za mršavljenje jer je to samo dobro upakovana prodajna spika sa sve mašnicom.

Vidimo se na stazi!