Osamnaestogodišnja Rej je pred srednjoškolsku maturu odlučila da ostvari jednu veliku ideju koju je zamislila, da pretrči svoju zemlju – bosa. I ne samo to, trčeći bosa, ona je obula mnoge koji nisu birali da budu bosi.

Razmišljala je: “Završavam srednju. Imam celo leto da radim šta hoću“.

Rej Hejm je oduvek mrzela da trči

Bila je poznata u društvu po tome što nikako nije volela trčanje, čak ni ono koje je morala dok je igrala softbol. Međutim, pre tri godine, Rej je pravila društvo svojoj majci na trci na kojoj je prodavala odeću koju je sama dizajnirala. Dok je razgledala okolo, Rej je pomislila kako bi bilo zabavno da se priključi trci od 10km.

Bila je to veoma zahtevna trka na brdskom predelu u Devenportu, u Ajovi. I pored toga, Rej je završila trku i osetila onaj poznati nalet endorfina koji je bio dovoljno visok da učini da se Rej prijavi na polumaraton u Diznilendu narednog septembra.

Počela je redovno da trenira. Dok se pripremala za polumaraton u San Francisku, naletela je na barikadu na putu i povredila se. Polomljen palac na nozi. Kako bi zacelili kost, lekari su morali da odstrane nokat, što je kasnije bilo veoma bolno za nošenje obuće.

Bosonogo trčanje je za Rej predstavljalo rešenje da može da trči dok se oporavljala od povrede. Došla je dotle da joj nije smetao ni kros trening.

Nakon povrede Rej se potpuno “navukla” na bosonogo trčanje. Kada je nosila patike, uvek su je pratile neprijatnosti; povređivala se, kolena su joj bila stalno otečena, boleli su je zglobovi. “Osećam kao da sam rođena da trčim bosa“.

Taj početak, uvek najteži

Rej je krenula i sama finansirala svoj put. Majka joj je bila inspiracija, ali i podrška.

Da bi joj olakšala brige za njeno zdravlje i bezbednost, Rej je noći provodila u “hraniteljskim” porodicama, a preko dana, dok je trčala, gurala je kolica sa svim potrebnim stvarima.

Prvog dana istrčala je 70 km! Nakon nekoliko dana provedenih u samoći, van kuće, na raznim nepoznatim mestima, počeo je da joj smeta hronični umor i činjenica da je toliko daleko od kuće. “Prva nedelja je bila užasna“.

Već četvrtog dana sedela je pored puta uplakana, očajna i bez imalo motivacije da nastavi. “Prva nedelja je definitivno bila najteža, i fizički i psihički. To je sve zbog šoka koji nastaje kada shvatite koliki put vas čeka i da sada nema nazad. A najteži je onaj osećaj koji vas tera da se pitate: šta će mi ovo u životu?!“.

Motivacija je stigla telefonskim pozivom

Motivacija se vratila onog trenutka kada se čula sa svojom majkom i sestrom i koje su je ohrabrile da nastavi. Nakon toga, Rej je trčala 30 do 40 km dnevno.

Mama joj je organizovala svaku sledeću milju i izračunala da je najbolje da trči baš onoliko koliko je i prelazila. Uglavnom je trčala sama sa svojim kolicima, ali dešavalo se i da joj se pridružuju ljudi sa strane.

Put između Jute i Las Vegasa bio je toliko monoton da je značajno ubrzala samo da bi se što pre završio.  Čovek po imenu Ron Nelson pridružio joj se u Juti svojim kamionetom i vozio iza nje  da bi imala gde da prespava. “To je bio dar od Boga. Spas, zaista”.

Šta se krilo ispod bosih nogu

Rej je započela svoju ličnu misiju iz Bostona (Masačusets) 1. aprila 2012. Ali da bi je upotpunila, dala joj je višu dimenziju, želela je da pomogne deci kojoj je potrebna obuća.  Sklopila je partnerstvo sa Soles4souls, neprofitnom organizacijom koja se bavi dobavljanjem obuće širom sveta ljudima kojima je ona neophodna.

“Trčala sam bosa da ne to ne bi morala deca”.

Rej je napravila svoj sajt na kojem su mogli svi da pomognu njenom cilju. Dve nedelje nakon završetka puta, uspela je da sakupi 10 000 dolara, što je značilo – 10 000 pari obuće za decu kojima je ona potrebna! Samo na svom sajtu. Dok je bila u Koloradu, za prvih nekoliko dana sakupljeno je oko 8000 pari obuće.

45% obuće otišlo je deci na Haitiju. Deca koja nemaju par obuće ne mogu da idu u školu, pa tako, samo par patika ili cipela menja čitav život jednog deteta.

Da li je to dovoljno vremena za razmišljanje?

Rej je na vrlo hrabar način suočila svojih 18 godina sa pitanjem: “Šta želim? Da li želim da budem profesor engleskom jezika u Koloradu?”.

Ti isti ljudi iz Kolorada naveli su je da kaže da: “Ljudi su ti zbog kojih trčim. Nikada nisam bila preterano druželjubiva, neko ko voli da se grli. Ali kada sam osetila sve njih koji mi daju podršku u svakom mogućem obliku, taj osećaj pretvori vas u osobu koja želi da bude među ljudima 24/7“.

Jednom prilikom, dok je večerala sa porodicom koja joj je ponudila prenoćište, Rej je povela priču o Soles4sales, a devojčica koja je sedela do nje rekla joj je da želi da pokloni svoje sandale i spakovala ih u kutiju za cipele. Rej je bila oduševljena.

“Želela sam saznam koliko daleko može da me odvede moj um, ali i telo”

Najpre je krenula ka onim gradovima i predelima koje je oduvek želela da poseti, a ovo je bila savršena prilika da ih upozna. Protrčala je kroz Njujork, Vašington, doživela na svoj način sve znamenitosti Zapadne obale.

Za osam meseci protrčala je kroz 21 državu, a onda, kilometrima kasnije i završila svoju misiju 14.novembra.

“Nedostaje mi ta avantura i osećaj da nemate pojma šta će sledeće da se desi!”.

Istrčala je ukupno oko 5500 km i postala najmlađa osoba koja je trčala sama širom SAD.

Još uvek ne zna šta je sledeće, ali je još jedan ultramaraton uvek mogućnost. “Tek mi je 18, puno vremena je ispred mene“.

Njena mama kaže da je nije motivisao prelazak iz tačke A u tačku B, već njena unutrašnja potreba da ispuni cilj i učini nešto za drugog.  

Upoznajte Rej.