Haruki Murakami: Pisac, maratonac i triatlonac

Čuveni japanski pisac Haruki Murakami, poznat po svojim romanima Norveška šuma, 1Q84, Kafka na obali, pored pisanja ima još jednu strast – trčanje dugih pruga. I to ne bilo kakvih dugih pruga, već maratona i ultramaratona!

Štaviše, Haruki je napisao i jednu knjigu koja se bavi ovom temom – What I Talk About When I Talk About Running, u kojoj se bavi onim što bi se u jednoj slobodnoj interpretaciji moglo nazvati filozofijom trčanja. Naime, za ovog čoveka trčanje nije tek neka fizička aktivnost, već nešto mnogo više – inspiracija i mogućnost za spoznaju samoga sebe.

O tome, ali i mnogo čemu drugome vezanom za nama omiljeno trčanje, Murakami je dao intervju za Runner’s World, čije delove vam ovde prenosimo.

RW: Zašto trčite i kada ste sa trčanjem počeli?

HM: Krenuo sam sa svakodnevnim trčanjem kada sam postao pisac. Pošto pisanje zahteva višečasovno sedenje, shvatio sam da bih bez ikakve fizičke aktivnosti ispao iz forme i nabacio kilograme. To je bilo pre 22 godine. Takođe sam trčanje shvatio kao priliku da ostavim pušenje. Vidte, postao sam znatno zdraviji od kada sam postao pisac. To možete nazvati i retkošću u mom pozivu. Ali upravo zahvaljujući trčanju, moja težina se nije promenila do današnjeg dana.
Pre nego što sam postao pisac vodio sam džez klub u cebtru Tokija, što znači da sam radio u zadimljenom prostoru i to preko celog dana, do kasno u noć. Bio sam prilično uzbuđen kada sam počeo da zarađujem i živim od pisanja i odlučio sam „da ću živeti apsolutno zdravo“. To je značilo ustajanje u 5 ujutru, rad na romanima, a potom trčanje. To je bilo vrlo osvežavajuće za mene.

Oduvek sam voleo trčanje, tako da za mene nije predstavljalo naročitu teškoću da otpočnem sa ovom aktivnošću. Sve što je neophodno jeste par patika i spremni ste da krenete. Nije vam potreban niko drugi, te sam pronašao sport koji mi savršeno odgovara kao osobi koja želi da bude nezavisna i slobodna.

RW: Koliko trčite? Da li to činite isključivo ujednačenim tempom ili radite i na brzini?

HM:Moj cilj je da trčim 60 km nedeljno, 6 dana nedeljno, prosečno 10km. Ima dana kada trčim više, i onih kada trčim manje. Zavisi, ukoliko se ne pripremam za trku, trčim umerenim ritmom za koji osećam da je lagan i da mi prija. Ako se spremam za trku, ponekad radim na brzini. U većini slučajeva nastojim da uživam, trčeći u opuštenom tempu.

Dodao bih da sam, obzirom da ovih dana treniram za triatlon, svojim uobičajenim treninzima pridodao biciklizam i plivanje. Te stoga, sad trčim samo tri ili četiri dana sedmično.

RW: Selite se uskoro u Boston gde ste i ranije trčali. Gde inače trčite u Bostonu?

HM: Na Bostonskom maratonu sam dosad učestvovao šest puta. Mislim da je najlepši deo  u trčanju maratona prelepa promena predela kroz koje prolazite, kao i topla podrška navijača duž staze. Osećam se srećnim svaki put kad trčim maraton u Bostonu (Naravno, i maraton u Njujorku je vrlo zanimljiv, ali na jedan drugačiji način ).
Izazov pri trčanju maratona u Bostonu jeste u pronalaženju pravog tempa. To je nezgodno zbog čestih nizbrdica na početku staze, tako da nikad nisam siguran koliko brzo trebam da trčim. Bez obzira na sva moja učešća na Bostonskom maratonu, ni u jednom trenutku nisam sebi mogao da kažem: „Da,to je ono pravo!“

RW: Koje je vaše omiljeno mesto za trčanje, i zašto?

HM: Moje omiljeno mesto? Sećam se kada sam živeo na malom grčkom ostrvu. Zato što sam bio jedini džoger na tom ostrvu, neizbežno bi se našao neko ko bi vas pozvao i pitao: „Zašto trčite?“, „Nije li to loše po vaše zdravlje?“ ili „Zašto ne stanete na čašicu Uzoa“. Bilo je vrlo zabavno.

RW: Pročitali smo da ste trčali svakog dana dok ste pisali Kafku na obali. Da li radite na zapletu i dijalozima dok trčite? Kako trčanje utiče na vaše pisanje?

HM: Nastojim da ne mislim ni o čemu posebnom dok trčim.

Pročitajte i preostali deo intervjua koji je 2004. godine Murakami dao za časopis Runners World. Murakami je jedan od omiljenih pisaca u Klubu Trčanje.rs, te ste nekoliko puta mogli da čitate o njemu – ovde i ovde. Ove godine mu je 30. godina u trčanju i pisanju.

Zahvljujemo se Nikoli Miloševiću koji se potrudio i priredio ovaj tekst.