Veliki sam zaljubljenik u trčanje iako sam u tome samo dve godine. Mada prilično posvećeno što će se i videti iz daljeg teksta.
Da ne pišem o svojim počecima, prvim uspesima, šta mi je trčanje donelo, koliko me je ojačalo, vec ću odmah da predjem na to kako trčanje moze postati opasno. A to sam tek kasnije uspeo da sagledam.
Početak ludila
Početak “ludila” možete da primetite kad su vam sve teme u vezi sa trčanjem. Tempu, patikama, kilometrima, bolovima… Ne treba opterećivati druge ljude. Ne zanima ih sve to što mi radimo. Postajete dosadni ljudima, a imate sigurno pregršt tema o kojima možete da pričate, ali njih potiskujete i za vas postoji samo jedna.
Prava opasnost
Druga opasnija faza koja se meni i desila je kad sve podredite tome. Nakon nekoliko sjajnih rezultata na trkama, za trkaca koji je krenuo od nule 10 meseci pre toga, uspeh na sledećoj trci mi je jedino bio u glavi, a do trke 3 meseca.
Ustajao sam opterećen šta mi je najbolje da jedem, odlazak na trening tačno u vreme kad mislim da je najbolje, nakon toga opet opterećen hranom i na kraju izbegavanje svega što bi moglo slučajno da me umori.
Zapostavljanje obaveza, asocijalizacija i TAPING za svaki trening koji takođe nikako nije dobar! I svaki trening maksimalan, što je još gore. Posledice vrlo očigledne. Rezultati nikakvi.
Naravno da nisam ostvario nerealno vreme, naravno da sam se povredio više puta, zapostavljao obaveze, a na socijalnom i emotivnom planubolje da ne pričam šta je sve bilo.
I onda se čovek sabere. Preispita sebe zašto to radi. Da li treba biti rob trčanja ili ono treba da predstavlja zadovoljstvo. Tad rezultati i dolaze.
Sad treniram znatno više nego u tom lošem periodu, ali mnogo pametnije. Koliko traje trening toliko i mislim na trčanje. Ono je prešlo u rutinu, ishrana, navike, oprema… sve se radi u hodu po navici, bez opterećivanja i sa uživanjem. Tako dolaze i dobri rezultati.
Daleko bilo…
Postoji i treća faza (koja mene nije zadesila), a to je kad su ljudi opterećeni trčanjem na isti ili sličan način kao što sam ja bio u nekom trenutku i onda ih zadesi povreda gde im kazu VIŠE NE MOŽES DA TRČIŠ. Pola godine, godinu, ikad…
Tad je moguće da zapostavite sve u životu, jer ono u šta ste mnogo uložili, što vas je najviše ispunjavalo, gde ste trošili negativnu energiju prestaje u trenutku. Možete ostati bez volje, bez želje za bilo čim. Ali nemojte!
Nekom možda tekst bude smešan, ali mladje osobe su verovatno sklonije nestabilnosti i lako (trčanje) može da ode u lošem pravcu.
Doza opuštencije uvek mora da postoji kod rekreativnih, amaterskih i naprednih trkača da bi se došlo do rezultata. Jer ako niste srećni i zadovoljni, nema rezultata. Ili ako ima, pitajte se da li su zaista vredni.
Trenutno sam i ja u blaaago mentalno nestabilnoj fazi pred prvi maraton, kad mi je nezamislivo da obaram kilometre sa 75-85 km nedeljno na 40-50 u poslednje tri nedelje.
Pa to pretrčim za 2 dana nekad! 🙂 A, 40 km nedeljno kad pogledate uopšte nije malo.
Razmišljanja poput: ispašću iz forme, nisam trcao 30 km vec 3 nedelje i slično. Ali onda pomislim da su svi maratonci do sad isto to uradili i da sad takođe odmaraju jer znaju da je to dobro.
Svakako, morate priznati da nije najnormalnije kad čoveka mentalno opterećuje smanjenje treninga. Ima sigurno veze sa hormonima, navikom za velikom potrošnjom energije itd., ali o tome ne znam pa neću ni da pričam. 🙂
Najbitnije je da čovek bude svestan toga, da uvek sluša svoje telo i da ponavlja sebi šta trčanje treba lepo da donese, a ne da bude njegov rob.
Gde ste vi po tom pitanju?
