Drang nach Berlin: Aftermath

Pred startom – Alexander platz

08:45 – “Dakle ovako izgleda 30 hiljada ljudi!”.

Kako nisam imala priliku da posetim ni Cecine koncerte, ni mitinge podrške, ni huliganske spektakle, do sada nisam imala priliku ni da vidim toliku količinu ljudi u mojoj neposrednoj blizini. „WOW“ prosto nije dovoljno velika reč da se opiše prijatno uzbuđenje koje nosi nervoza pred trku 30k ljudi.

Poučena lošim organizacijama kojima sam prisustovala i o kojima sam čitala, došla sam više od sat vremena ranije u zonu cilja. Krajnje nepotrebno. Broj sam podigla dan ranije, za manje od minut vremena. Tog dana je trebalo samo da stavim stvari u kesu i predam je u kamion kome pripada moj redni broj. Ukupno 15 minuta. Dovoljno kamiona, dovoljno toaleta, dovoljno vremena. Dovoljno svega. Da li je to nemačka organizacija ili novac koji organizator ne stavi u džep nego uloži gde treba, ne znam. Ali sve je funkcionisalo savršeno.

09:30 – Puštaju trkače u startne boksove. Podeljeni su po brzinama, elitni trkači ulaze u A, nešto sporiji B.. i sve tako do E, gde su početnici i ljudi koji trče ispod 2 sata. Naravno, nas je najviše 🙂 Nije potrebna neka intuicija da se shvati da je Maraton veliki i sve veći događaj upravo zbog grupe rekreativaca koja je najbrojnija.

09:45 – Nas je toliko da svako zagrevanje koje traži malo veće pokrete nogama nije moguće, trkači koje vidim ispred nas naravno trčkaraju, rekreativci jednostavno skakuću u mestu. Svi smo dobili navlake protiv hladnoće, da se ne smrznemo dok čekamo start. Sa terasa oko nas stiže podrška svi mašu, svi su nasmejani.

10:05 – Trka je puštena. Za prvi red. Mi hodamo nogu pred nogu sledećih 15 minuta dok ne dođe red na nas.

10:20 – Prolazim kroz start a kroz glavu mi prolazi “Ne daj da te povuku, ne daj da te povuku”.

Prvi kilometar, ako je i za kornjaču –mnogo je

Od samog starta jasno je kakvo će ovo iskustvo biti, svuda oko trase trke načičkani su ljudi koji mašu, tapšu, smeju se, drže transparente, adrenalin je potpuno nestvaran i zaista je teško da ne udariš po gasu, pa dokle stigneš. Primećujem da me masa ljudi prestiže. Ne podležem pristisku i idem lagano.

Svaki km je, naravno, jasno obeležen, proveravam vreme na prvom: 7:32. Ako je i za kornjaču, presporo je! Sebi dajem mentalni signal da ipak malo ubrzam. Ne znam da li sam vam ikada rekla kako merim vreme i tempo? Pa, nikako. Od kada mi je telefon plivao sa ribicama, ja koristim svoju staru nokiju preko koje slušam uglavnom radio koji navatam, i eventualno kliknem štopericu. Ruku na srce, navatala sam neki hitični radio koji me je bodrio sve vreme baš muzikom koja podiže. Ali štoperica me je izdala jako brzo.

Otom potom.

Ti predivni ljudi

Svima pričam da je Berlin zaista postavio prevelik standard. Recite vi meni, da li se na svim maratonima na svakih 500m nalazi po jedna grupa bubnjara ili džez kvartet? Da li na celih 21 km ne postoji prazno više od par metara da neko ne pruža pogled podrške? Nadam se da nije tako, jer u tom slučaju ja ne želim više nigde da trčim!

Kako se kilometri nižu, ja ne skidam osmeh sa lica, i na svakom koncertnom mestu usporim, mahnem sviračima, možda i odigram koji korak. To je naprosto takvo iskustvo, ja ne jurim rezultat, zaista sam došla da se zabavljam, a Berlin mi u tome neizmerno pomaže. To ide dotle, da kada mi stigne sms, ja izvadim telefon i pročitam ga jer su reči podrške u toku trke su predivna stvar. Ali nokija to ne ume da shvati, i resetuje mi štopericu svaki put… I tako ja merim samo neka prolazna vremena, ali primećujem da uprkos smehu, pevanju i igranju, ja sada trčim negde oko 6:50. So far, so good!

Like a pro

Šesti kilometar je prva okrepna stanica. Dolećem u skokovima sa idejom “Daćete mi SVU vodu” . Kako graciozno deluju trkači kada onako u brzini zgrabe čašu i usput se poliju. Kako naša realnost nema veze sa tim.

Od 30 hiljada ljudi ja sam nekako u najvećoj grupi sa ostalim kornjačicama i power walker-ima, kada se ta horda sruči na vodu, to padanje i zaobilažanje liči na preskakanje prepona. Okej, uzela sam čašu, eto kao trčim i pijem. Onda vidim da ima i čaj. Bacam vodu, uzimam nešto toplo, jer mi se grlo lagano ledilo. Na podu je bukvalno milion čaša. Krc krc krc. Masa ljudi zaista i stane na pauzu, popiju čaj na miru, ja sam uzela gutljaj, dva – nema stajanja.

Još jedan kilometar je iza mene, a ljudi me i dalje prestižu! Pitam se odakle se stvaraju više dođavola, imam utisak da su me do sada valjda svi već prestigli ko je planirao brže vreme. Odjednom postane zanimljivo da snimaš ko ide sporije od tebe i uz mali gas, malo nekog i prestigneš. Mislim da je to do gejmifikacije. Igramo se najsporijeg preticanja na svetu. Po planu uzimam med na 10 i 16 km. Sve je i dalje kako treba, umor poznat, disanje gde treba.

17. km je prva krizna tačka. Iako sam jednom trčala tu kilometražu, sada osećam da su noge zaista blago mrtve i potrebna mi je podrška. U tom trenutku pored mene potrči ni manje ni vise nego PATKA. Bilo mi je čudno da nigde ne vidim pace-a ni na jedno okvirno vreme, možda je onaj za 2 davno ispred mene, ali makar za 2:30 bi negde morao da se pojavi. Ali ne, umesto toga, tu je trkač obućen u patku, koji trčkara oko nas, bodri nas. Doleti do oznake 17 km, lupa po njemu i dere se ajmo ajmo, skoro smo tu. Kako ne poleteti?

Na 18. km ljudi već primetno odustaju, neki počinju da hodaju, neki se sklanjaju sa staze. Ne mogu da ne pomislim da će mi se to desiti. Ali ponovim sebi veoma jasno: neće. Disanje – check, ritam – check, noge – check. Svi smo na broju, i dok mi kolena ne otpadnu nema da stanem. Sledeća stanica Check point Charlie. Ovde ljudi masovno pozdravljaju trkače lupanjem ruku, nekada je ovo bio omiljeni crossing point između Istoka i Zapada, a danas je meni prelomna tačka, lupam ruku nekom nasmejanom dečku i dajem blagi gas.

20. je kilometar i znam kolika sam bila cicija, čim imam snage da poletim u sprint. Odjednom mi je svaki korak, metar dugačak i sa obe ruke podignute ulazim u cilj. Suze. Smeh. Suze. Smeh. Vreme: 2:27, što me je stavilo negde oko 6500 mesta od 30000. Zapravo, uopšte nije loše (za jednu kornjaču)!

Cilj nije samo oznaka da ste pretrčali 21.095 km. Cilj je simbolična prekretnica. Sav rad i sva energija uložena u promenu su realizovali svoj potencijal. Cilj je dokaz da možeš. I što je važnije, da ćeš moći još toliko toga.

Za kraj, ali i novi početak, jedno veliko HVALA.

Hvala mom klubu, BRC, ljudima sa kojima delim asfalt i ponekad, brzinu. Vama, koji ste me čitali, komentarisali, bodrili. Hvala svim ljudima iz različitih klubova i ekipa, koji trče na Adi, sa kojima se mimoilazim, a koji su pružali podršku, treneru, prijateljima i porodici koji su imali razumevanja za transformaciju kroz koju sam prolazila. Mini, jer je postala i sama inficirana ovim divnim virusom, Vekiju, jer me je gurnuo u pravo vreme na pravo mesto. Dragani, jer je čista inspiracije.

Njemu, jer ponos u njegovim očima vredi više od svih medalja.