Connect with us

Hi, what are you looking for?

Blog & Kolumne

Drang nach Berlin: Aftermath

Ukoliko bih morala da odaberem jednu reč da opišem prvi prolazak kroz cilj na polumaratonu glasila bi: katarza. Šta ova reč podrazumeva, i kako je ceo proces izgledao, pročitajte u sledećih par redova.

 

Pred startom – Alexander platz

08:45 – “Dakle ovako izgleda 30 hiljada ljudi!”.

Kako nisam imala priliku da posetim ni Cecine koncerte, ni mitinge podrške, ni huliganske spektakle, do sada nisam imala priliku ni da vidim toliku količinu ljudi u mojoj neposrednoj blizini. “WOW” prosto nije dovoljno velika reč da se opiše prijatno uzbuđenje koje nosi nervoza pred trku 30k ljudi.

Poučena lošim organizacijama kojima sam prisustovala i o kojima sam čitala, došla sam više od sat vremena ranije u zonu cilja. Krajnje nepotrebno. Broj sam podigla dan ranije, za manje od minut vremena. Tog dana je trebalo samo da stavim stvari u kesu i predam je u kamion kome pripada moj redni broj. Ukupno 15 minuta. Dovoljno kamiona, dovoljno toaleta, dovoljno vremena. Dovoljno svega. Da li je to nemačka organizacija ili novac koji organizator ne stavi u džep nego uloži gde treba, ne znam. Ali sve je funkcionisalo savršeno.

09:30 – Puštaju trkače u startne boksove. Podeljeni su po brzinama, elitni trkači ulaze u A, nešto sporiji B.. i sve tako do E, gde su početnici i ljudi koji trče ispod 2 sata. Naravno, nas je najviše :) Nije potrebna neka intuicija da se shvati da je Maraton veliki i sve veći događaj upravo zbog grupe rekreativaca koja je najbrojnija.

09:45 – Nas je toliko da svako zagrevanje koje traži malo veće pokrete nogama nije moguće, trkači koje vidim ispred nas naravno trčkaraju, rekreativci jednostavno skakuću u mestu. Svi smo dobili navlake protiv hladnoće, da se ne smrznemo dok čekamo start. Sa terasa oko nas stiže podrška svi mašu, svi su nasmejani.

10:05 – Trka je puštena. Za prvi red. Mi hodamo nogu pred nogu sledećih 15 minuta dok ne dođe red na nas.

Advertisement. Scroll to continue reading.

10:20 – Prolazim kroz start a kroz glavu mi prolazi “Ne daj da te povuku, ne daj da te povuku”.

Prvi kilometar, ako je i za kornjaču –mnogo je

Od samog starta jasno je kakvo će ovo iskustvo biti, svuda oko trase trke načičkani su ljudi koji mašu, tapšu, smeju se, drže transparente, adrenalin je potpuno nestvaran i zaista je teško da ne udariš po gasu, pa dokle stigneš. Primećujem da me masa ljudi prestiže. Ne podležem pristisku i idem lagano.

Svaki km je, naravno, jasno obeležen, proveravam vreme na prvom: 7:32. Ako je i za kornjaču, presporo je! Sebi dajem mentalni signal da ipak malo ubrzam. Ne znam da li sam vam ikada rekla kako merim vreme i tempo? Pa, nikako. Od kada mi je telefon plivao sa ribicama, ja koristim svoju staru nokiju preko koje slušam uglavnom radio koji navatam, i eventualno kliknem štopericu. Ruku na srce, navatala sam neki hitični radio koji me je bodrio sve vreme baš muzikom koja podiže. Ali štoperica me je izdala jako brzo.

Otom potom.

Ti predivni ljudi

Svima pričam da je Berlin zaista postavio prevelik standard. Recite vi meni, da li se na svim maratonima na svakih 500m nalazi po jedna grupa bubnjara ili džez kvartet? Da li na celih 21 km ne postoji prazno više od par metara da neko ne pruža pogled podrške? Nadam se da nije tako, jer u tom slučaju ja ne želim više nigde da trčim!

Kako se kilometri nižu, ja ne skidam osmeh sa lica, i na svakom koncertnom mestu usporim, mahnem sviračima, možda i odigram koji korak. To je naprosto takvo iskustvo, ja ne jurim rezultat, zaista sam došla da se zabavljam, a Berlin mi u tome neizmerno pomaže. To ide dotle, da kada mi stigne sms, ja izvadim telefon i pročitam ga jer su reči podrške u toku trke su predivna stvar. Ali nokija to ne ume da shvati, i resetuje mi štopericu svaki put… I tako ja merim samo neka prolazna vremena, ali primećujem da uprkos smehu, pevanju i igranju, ja sada trčim negde oko 6:50. So far, so good!

Like a pro

Šesti kilometar je prva okrepna stanica. Dolećem u skokovima sa idejom “Daćete mi SVU vodu” . Kako graciozno deluju trkači kada onako u brzini zgrabe čašu i usput se poliju. Kako naša realnost nema veze sa tim.

Advertisement. Scroll to continue reading.

Od 30 hiljada ljudi ja sam nekako u najvećoj grupi sa ostalim kornjačicama i power walker-ima, kada se ta horda sruči na vodu, to padanje i zaobilažanje liči na preskakanje prepona. Okej, uzela sam čašu, eto kao trčim i pijem. Onda vidim da ima i čaj. Bacam vodu, uzimam nešto toplo, jer mi se grlo lagano ledilo. Na podu je bukvalno milion čaša. Krc krc krc. Masa ljudi zaista i stane na pauzu, popiju čaj na miru, ja sam uzela gutljaj, dva – nema stajanja.

Još jedan kilometar je iza mene, a ljudi me i dalje prestižu! Pitam se odakle se stvaraju više dođavola, imam utisak da su me do sada valjda svi već prestigli ko je planirao brže vreme. Odjednom postane zanimljivo da snimaš ko ide sporije od tebe i uz mali gas, malo nekog i prestigneš. Mislim da je to do gejmifikacije. Igramo se najsporijeg preticanja na svetu. Po planu uzimam med na 10 i 16 km. Sve je i dalje kako treba, umor poznat, disanje gde treba.

17. km je prva krizna tačka. Iako sam jednom trčala tu kilometražu, sada osećam da su noge zaista blago mrtve i potrebna mi je podrška. U tom trenutku pored mene potrči ni manje ni vise nego PATKA. Bilo mi je čudno da nigde ne vidim pace-a ni na jedno okvirno vreme, možda je onaj za 2 davno ispred mene, ali makar za 2:30 bi negde morao da se pojavi. Ali ne, umesto toga, tu je trkač obućen u patku, koji trčkara oko nas, bodri nas. Doleti do oznake 17 km, lupa po njemu i dere se ajmo ajmo, skoro smo tu. Kako ne poleteti?

Na 18. km ljudi već primetno odustaju, neki počinju da hodaju, neki se sklanjaju sa staze. Ne mogu da ne pomislim da će mi se to desiti. Ali ponovim sebi veoma jasno: neće. Disanje – check, ritam – check, noge – check. Svi smo na broju, i dok mi kolena ne otpadnu nema da stanem. Sledeća stanica Check point Charlie. Ovde ljudi masovno pozdravljaju trkače lupanjem ruku, nekada je ovo bio omiljeni crossing point između Istoka i Zapada, a danas je meni prelomna tačka, lupam ruku nekom nasmejanom dečku i dajem blagi gas.

20. je kilometar i znam kolika sam bila cicija, čim imam snage da poletim u sprint. Odjednom mi je svaki korak, metar dugačak i sa obe ruke podignute ulazim u cilj. Suze. Smeh. Suze. Smeh. Vreme: 2:27, što me je stavilo negde oko 6500 mesta od 30000. Zapravo, uopšte nije loše (za jednu kornjaču)!

Cilj nije samo oznaka da ste pretrčali 21.095 km. Cilj je simbolična prekretnica. Sav rad i sva energija uložena u promenu su realizovali svoj potencijal. Cilj je dokaz da možeš. I što je važnije, da ćeš moći još toliko toga.

Za kraj, ali i novi početak, jedno veliko HVALA.

Hvala mom klubu, BRC, ljudima sa kojima delim asfalt i ponekad, brzinu. Vama, koji ste me čitali, komentarisali, bodrili. Hvala svim ljudima iz različitih klubova i ekipa, koji trče na Adi, sa kojima se mimoilazim, a koji su pružali podršku, treneru, prijateljima i porodici koji su imali razumevanja za transformaciju kroz koju sam prolazila. Mini, jer je postala i sama inficirana ovim divnim virusom, Vekiju, jer me je gurnuo u pravo vreme na pravo mesto. Dragani, jer je čista inspiracije.

Advertisement. Scroll to continue reading.

Njemu, jer ponos u njegovim očima vredi više od svih medalja.

27 Comments

27 Comments

  1. katarina

    12.04.2013 at 09:18

    da, da, to je taj osecaj :D svaka cast :)

    • Tijana

      12.04.2013 at 18:51

      Hvala Katarina! Prvi put se ne zaboravlja!

  2. Dragan Ciric

    12.04.2013 at 09:24

    Wohoo! Čestitke! Turtle power!

    • Tijana

      12.04.2013 at 18:49

      Hvala hvala! Kornjača je uživala :)

  3. ivana

    12.04.2013 at 12:11

    Sa jedne strane srecna sam zbog tebe jer si zavrsila svoj prvi polumaraton i sto si zadovoljna vremenom i atmosferom, sto je projekat Tijana 2.0 zavrsen i sto pocinje projekat Tijana 3.0 (malo brza kornjaca). Cestitam ti na tom poduhvatu jer to jeste stvarno nesto veliko, sto ne radi mnogo ljudi. Ponosno nosi svoju medaju kuda god krenes :)

    Sa druge strane, jako mi je krivo i zao mi je sto se sve zavrsilo jer sam stvarno uzivala citajuci tvoje tekstove. Nadam se sad da ces nam pisati o projektu 3.0

    • Tijana

      12.04.2013 at 18:50

      Hvala Ivana, mislim da će projekat 3.0 sačekati malo, mora i ova dvojka da se naživi :) Možda to bude maraton :)

  4. cule

    12.04.2013 at 13:10

    bravo.bravo,bravo i jos jedno bravo.Citajuci ovo proziveo sam i ja sa tobom tvoj prvi polumaraton nadam se u skorije vreme i maraton

    • Tijana

      12.04.2013 at 18:52

      Hvala, hvala, hvala, hvala! O volela bih sada ja malo da čitam tuđe maratonske priče :)

      • cule

        13.04.2013 at 13:27

        Ja sam svoju prvu trku a ujedno je to bio i moj prvi maraton istrcao jesenas u Novom Sadu vreme 4h21min. sporo ali sam istrcao bez vecih problema.Moja druga trka a ujedno i drugi maraton bice BG maraton za nedelju dana.Pripremao sam se celu zimu i nadam se da cu popraviti svoje vreme za pola sata.Ako to uspem obecavam napisacu pricu o mom trcanju i transvormaciji jednog strastvenog pusaca u strastvenog trkaca i nadam se maratonca.Pozdrav iz Krusevca

        • Tijana

          13.04.2013 at 22:20

          Sjajno Cule! Mislim da je i sam proces vredan price i citanja, bez obzira da li se vreme popravilo :-) Pusenje i trcanje su zanimljivi koncepti kada se stave jedan pored drugog, u klubu imamo primere i sjajnih sinergija ali i bivsih pusaca. Vidimo se na maratonu, pozdrav iz Berlina!

          • cule

            22.04.2013 at 14:31

            Beogradski maraton sam zavrsio sa vremenom 3h38min. i na cilj usao kao 41. maratonac.Nije lose,napisacu pricu

          • Tijana

            22.04.2013 at 14:49

            To je više nego fantastično! Jedva čekam da čitam o transformaciji :)

          • cule

            23.04.2013 at 00:19

            Da li ovo zanima nekog ili ne neznam ali cu tebi napisati ukratko svoju pricu.Mozda ovo nije mesto ali znam da ces je procitati.Imam 37god. i trcanje volim otkako znam za sebe.Roden sam na Kopaoniku i tamo sam ziveo do svoje petnaeste.Znaci odrastao sam na zdravom vazduhu,okruzen lepotom koju moze samo da ponudi netaknuta priroda. Tada nisam pridavao mnogo znacaj trcanju i zdravoj ishrani jer je to bila moja svakodnevnica.Sve se menja narednih godina,pocinjem da zivim u Krusevcu sve sam manje aktivan pocinjem da pusim na pocetku paklu a zatim i vise od pakle pa i dve dnevno.Inace nisam puno visok 1,7m ali sam zato pre tri godine dostigao 87kg.Inace volim da igram mali fudbal ali dzabe zbog tezine,manjka kondicije i puno cigareta ostajem bez daha posle desetak minuta.I tu nastaje moje pitanje koje sam uputio samom sebi.ZBOG CEGA SAM SEBE NAPRAVIO INVALIDA A RODEN SAM ZDRAV I BEZ JEDNOG NEDOSTATKA.Resio sam da promenim svoje zivotne navike.Prvo sam izbacio cigarete,zatim vratio se zdravom nacinu ishrane i ponovo se zaljubio u trcanje.U Krusevcu ima puno lepih mesta,staza i puteljaka za trcanje.Na pocetku sam vise setao nego trcao,kasnije su poceli da se povecavaju dnevni istrcani kilometri.Posle jedne godine takvog trcanja kazem drugarima da cu sledece nedelje istrcati do Jastrebca.Svi su se valjali od smeha jer do tamo ima dvadesetak kilometara.Dobro podite kolima zamnom pa dokle stignemo vise u sali sam im odgovorio.Osvanula je predivna nedelja,ja cele noci oka nisam sklopio jer znam ako neuspem bice zezanja na veliko ali ce mo bar provesti dan u prirodi.Da istrcao sam bez problema i od tada su poceli da me gledaju drugim ocima.I dolazi taj oktombar 2012 i moj prvi maraton koji ne bi istrcao da nisam veci deo maratona trcao sa Ninoslavom Raskovicem koji je prosle godine svakog meseca trcao po jedan maraton.U Novom Sadu mi je bio cilj da samo istrcim taj famozni maraton.Uspeo sam iz prve 4h21min.Bio sam najsrecniji covek na svetu jer sam dokazao sebi da mogu puno ako ulozim rad i veru u sebe.Posle Novog Sada poceo sam pripreme za Beogratski marato sa ciljem da vreme spustim ispod cetiri sata.Sve je islo po planu do pet dana do maratona kada dobijam jak udarac na malom fudbalu jer igram sa drugarima lokalnu biznis ligu.Sa tim bolom sam dosao u Beograd i istrcao svoj drugi maraton za 3h38min.E tu mojoj sreci nema kraja nadam se da cu da se oporavim do Skopskog maratona za koji se nadam da ce da bude moj treci maraton.Veliki pozdrav

          • Tijana

            30.04.2013 at 22:28

            Sjajna prica! Mnogo je teze trcati u toj varijanti “sam protiv svih” ali je osecaj zato neverovatan kada se uspe! Podrzavam Jovanu, ovo treba da bude ovekoveceno u vidu blog posta :-) vidimo se na novosadskom nocnom?

          • cule

            06.05.2013 at 20:49

            sledeceg vikenda sam u Skoplju trcim maraton 12.maja.Napisacu kako sam prosao tamo.Nadam se lepom provodu jer putuje pun autobus maratonaca iz Srbije

  5. Mali Iv

    12.04.2013 at 13:37

    BRAVO!!! Toliko si to odlično opisala, da imam utisak kao da sam bila negde u masi, tj. publici čitavo vreme! Svaka čast, čuvaj to iskustvo kao malo vode a dlanu i svaki put kada u žuvotu negde bude zapelo, ti se seti: 21km! Još jednom, bravo! :*

    • Tijana

      12.04.2013 at 18:52

      Sjajno ako je takav utisak izazvalo, ništa više ne mogu da tražim! Hvala

  6. _RUNner_

    12.04.2013 at 14:20

    Takvi tekstovi su i razlog zbog koga volim trcanje.Hvala.

    • Tijana

      12.04.2013 at 18:51

      wow, hvala!

  7. Jovan R Samardžić

    12.04.2013 at 18:19

    Bravo Tićo !

    • Tijana

      12.04.2013 at 18:51

      Hvala Jovane!

  8. Denis Vojinovic

    12.04.2013 at 23:43

    Bravo !!!
    Ja sam danas resio da odustanem od poumaratona ali posle ovog teksta mislim da i ja guram dalje.Samo me interesuje gde sam pogresio nedelju dana pred maraton.Bas sam :((((

    • Tijana

      13.04.2013 at 00:24

      Sem ako nije povreda, nemoj da odustanes! Uvek mozes da usporis, ishodas deo i osetis podjednaku radost na cilju :-) mnogo je lakse kada se trenira u grupi, ako mozes svrati do drugara na Adi u nedelju :-) svako dobro!

  9. Nro

    13.04.2013 at 13:20

    Eh, ovo me seti na moj prvi, ’97, bese Djindjic gradonacelnik…, lepa vremena.
    Neces valjda da preskocis Beograd??? Patike na noge i ideeemo!!!

    • Tijana

      13.04.2013 at 22:33

      Pa to je sjajna prica da se isprica! Beograd necu preskociti, ali mislim da cu trcati funrun ipak :-) u Berlinu nisa, stigla nista da trcim, a utisak je i dalje previse jak da bih ga potisnula . Sreca pa imamo sva maratona, iskupicu se u septembru :-)

Uključi se u diskusiju

Povezani članci

Najave trka

3. Jesenji Beogradski polumaraton biće trka koja se ne propušta. Preko 2000 učesnika popunilo je prijave putem sajta Beogradskog maratona i obezbedilo svoje mesto...

Najave trka

Čukarički Ada mall polumaraton će se održati 19. novembra 2022. sa početkom u 10h. Start trke je ispred kafea “The Beach” na makiškoj strani...

Vesti

Da li biste trčali polumaraton sa 90 majica? David Eliuk je upravo to i uradio. Istrčao je polumaraton sa 90 majica u Edmontonu, u...

Najave trka

7. Mostarski polumaraton će se održati 18. marta 2023. godine. A u sklopu Mostar Fun Weekend-a će se održati i humanitarna trka na 4km....