Nedelju dana unapred smo zakazali termin
Dogovorili smo se da svi zajedno, porodično, trčimo: muž, sin, kuče i ja! Idemo na Taš na tartan stazu u utorak u 19h. Ovog puta sam se prethodno informisala i pripremila. Staza je dugačka 500m. Čitala sam tekstove o benefitima trčanja na tartan stazi – profesionalna staza za atletičare, ta sam :-), napravljena od posebnih polimernih materijala. Zatim sam panično tražila tekstove o mogućnostima povreda zglobova, a najviše o trčanju i višku kilograma. Oooo, tu je već nastala drama: jedni kažu da nikako ne treba trčati sa tolikim viškom kilograma, bolje je brzi hod; drugi kažu da i debeli mogu da trče. Da, da, ja sam debela! I šta sad?
Utorak u 19h, tartan staza, Tašmajdan
Kuče vuče, sin kuka koliko još, muž cima kuče i grdi dete. Ja trupkam polako, kako i koliko mogu. Svi nas prestižu.
Scena I:
Muž govori: Trčiš brzinom brzog hoda.
Ja ga čujem: Moraš brže da trčiš, ovo je presporo!
Scena II:
Muž govori: Hodaj najbrže što možeš.
Ja ga čujem: Što si tako spora, ubrzaj!
Scena III-XXXIII:
Muž na svakih 5 minuta: Kako si? Možeš li?
Ja samo ćutim, hukćem, dahćem i rukom odmahujem.
Epilog:
3 km, 6 krugova, 30 minuta, 6,5 km/h. Opet sporo, ali bolje nego prvo! Idemo dalje.
