Igor Vojnić Zelić: Spartatlon – sama reč kaže, jedna od najtežih trka na svetu

Spartatlon je jedan od 10 najtežih ultramaratona na svetu. Naš ultramaratonac Igor Zelić bio je finišer trke 2014. godine. Pročitajte njegovu iscrpnu reportažu i podvig dug više od 35 sati!

Počelo je mučno sa povredom

Sve što se događalo ove godine, svaki kilometar, svaka trka,jednostavno sve je bilo podređeno jednom cilju: stići do statue kralju Leonidasu u Sparti. Za Spartatlon sam se prijavio još negde početkom godine, ispunivši kvalifikacione zahteve, sa 0 istrčanih kilometara od avgusta 2012. godine. Povreda,tkzv. ITBS me je primorao da trčanje svedem na nulu a da plivanje postane moj glavni i jedini trening. Međutim,verovao sam svaki dan da ću ujutru kada se probudim konačno moći da potrčim.

Sav oporavak je išao veoma sporo i mislio sam da nikada više neću ni potrčati. Posle ravno šest meseci počeo sam da trčim,sa velikim bolom i velikim poteškoćama, ali sam počeo.

Plan je bio da pokušam da se za 4 meseca spremim za Ultrabalaton trku od 212 kilometara oko jezera Balaton u Mađarskoj. Uspeo sam u tome i nekako sam završio trku i to sa mnogo boljim vremenom nego što sam ga imao prethodne godine. Sve je odjednom krenulo nabolje, lični rekord na 6h pa onda i lični na trci 12h,da bih ga nakon toga još jednom popravio.

Treninzi,trke i dani su se redjali jedni za drugim i bio sam relativno zadovoljan. Sve dok nisam od nekoliko spartanski iskusnih ultramaratonaca čuo jednu poražavajuću činjenicu: Spartatlon je u poređenju sa Ultrabalatonom oko 2.5 puta teža trka.

Uhvatila me je pomalo panika, više nisam bio siguran ni da li sam spreman, ni da li ja to uopšte mogu. Provodio sam dosta vremena po internetu gledajući šta i kako trče ljudi koji su uspeli da ga završe u prethodnim godinama. Video sam da svaki od finišera ima rezultate na 6h,12h ili 24h vredne najmanje velikog poštovanja. Rekao sam sebi,pusti sada sve to i pokušaj. Nema odustajanja!

Dve nedelje pre trke dani su počeli da prolaze veoma brzo. Nisam uspeo ni da se okrenem a 2 nedelje se istopilo na dva dana.

Ka Atini!

Sa mnom, put Atine, krenuli su sestrin muž Antun i Sandra. Do Atine smo putovali automobilom i nije baš najkraći i najprijatniji put na koji sam ikada krenuo.Posle nekih 20 tak sati stigli smo u Atinu i odmah krenuli da nađemo hotel “ London” u kome se vršila verifikacija trkača.

Srećom, na prijavi nije bilo neke velike gužve jer su uglavnom svi trkači stigli dan ili dva ranije. A bilo ih je iz čitavog sveta,čitava svetska ultramaratonska elite se tu okupila. Drago mi je bilo što cu imati čast i zadovoljstvo trčati sa velikim imenima tog sporta,pa čak i sa ljudima koji drže razne svetske i nacionalne rekorde. Japanci,Argentinci,Sveđani,Englezi,Mađari,Amerikanci….Svi koji u svetu znače nešto u ultramaratonskom trčanju su na okupu. Malo svetsko prvenstvo,trka koja se trči za prestiž,u kojoj nema novčanih nagrada,samo slava.

Prijavljujemo se, uzimam paket sa brojevima, Antun i Sandra dobijaju svoje akreditacije kao pratioci i dobijamo nalepnice za auto kojim će me pratiti tokom trke. Odlazimo oko 11 sati u naš hotel, ostavljamo stvari i popodne se opet vraćamo na tehnički sastanak na kojem su prisutni svi jer se otklanjaju sve nejasnoće a u pogledu pravila trke.

Svaka greška se skupo plaća, bilo kakvo odstupanje trkača ili pratilaca od pravila trke kažnjava se momentalnom eliminacijom sa trke. Zato pažljivo slušamo gde kako i na koji način pratioci mogu da pomognu, na kojim od 75 check point-a. Na koji način i kada trkač napušta određeni CP a kada pratioci. Dobijamo ujedno i informaciju da će vreme biti idealno i da temperatura neće preci 30C. Ova informacija se sutradan ispostavila kao greška u prognozi jer je temperature dostigla i 37 podeok na skali.

Trka: 246 km od Atine ka Sparti

Obično pre velike trke je spavanje problem, međutim ne i ovoga puta,jer prethodnu noć zbog putovanja oka nismo sklopili,pa sam jedva uspeo da glavom dodirnem jastuk i već sam spavao.

Start trke je rano ujutru u 7 časova, a potrebno je da budemo prisutni na Akropolisu u 6.30.Vec u 6.20, kada stižemo na parking, je velika gužva,puno trkača i svih onih koji bi da isprate start trke.

Muvam se okolo pozdravljam se sa slovenačkom ekipom, sa Mađarima kojih je na startu ni manje ni više nego 17. To su sve ljudi koje poznajem uglavnom od ranije i koji uglavnom svi već imaju barem jedno učešće na Spartatlonu. Slušam njihov razgovor i upijam od njih savete koje imaju da mi upute.

Gledam oko sebe i vidim ljude od kojih je svako spreman da istrči 100km za “doručak”. Niko tu nije slučajno, a završiće trku samo 30, možda 40, eventualno ako bude sreće 50% nas koji krenemo u avanturu. Još jednom molim Boga da i ja budem u toj manjini,  i da uspem u svom putu dugom 246 kilometara. Preslišavam se da li je sve što mi može zatrebati u rancu,jer iz auta mogu tek na 81 kilometru da zatražim nešto. Do Korintskog zaliva imam samo ono što sam poneo sa sobom.

Još 5 minuta do početka i već je velika nervoza , svi već nestrpljivo čekaju da trka krene. Još poneka fotografija, još malo snimanja i tačno u 7.00 Grci označavaju početak trke. E a sada da vidim zašto je ovo jedna od najtežih trka na svetu…

Naravno,postoji plan u mojoj glavi,kako ću koje deonice trčati i koliko brzo kako ne bih ušao u problem sa limitom koji je postavljem na svih 75 CP i koji vas nemilosrdno vreba da malo posustanete ili da malo odmorite, pa da trka bude završena. Svako kašnjenje na bilo koji check point znači eliminaciju iz trke.

Bojim se jedino brda, jer ne znam šta me sve čeka,koliko uzbrdica i koliko nizbrdica.

Sa Akropolisa trka kreće sa jednom lepom nizbrdicom,ali znam da posle 5 km sledi uspon. Atina se tek budi,ljudi kreću na posao,a putevi su zatvoreni zbog nas trkača. Međutim, začudo niko se ne ljuti, niko nas ne psuje, već nas svi bodre i pozdravljaju.

Posle 20 km izlazimo polako iz Atine i dolazimo na početak starog puta za Korint. Sve ide kao podmazano, dobro se osećam, puno ljudi nas čeka pored puta i bodri. To mnogo olakšava stvari, na trčanje gotovo i da ne mislim.

Prolazimo neka manja mesta, put je brdovit, ali ne previše. Može lepo da se trči,i sam sebi govorim da bih možda trebao i da usporim da mi se noge ne bi prebrzo napunile “brda”. Međutim osećam se jako dobro,i na maratonski CP tj. na 42 kilometar stižem vrlo svež i odmoran.Uzimam puno tečnosti jer temperatura nemilosrdno raste i već je prilično toplo.

Nakon toga prolazim kroz tunel ispod auto puta gde nas čeka grupa od oko dvestotinjak dece,verovatno iz obližnje škole i bodri iz sveg glasa.Prolazim i dodirujem im ispružene ruke,svaka podrška dobro dođe.

Nakon veće uzbrdice i još jednog CP izbijamo na deo puta koji je neposredno pored mora. Vrlo lepi pejzaži, plaže, brodovi i azurno plavo more…Sve je to čime skreem pažnju sa trčanja,jer sada već postaje veoma toplo. U selu usput sam spazio totem na kojem je reklama za apoteku i podatak  o trenutnoj temperaturi. Piše 36. Vrelo.

Još malo muke, oštro brdo, prelazak preko auto puta i stižemo do Korintskog kanala. Neverovatan prizor,u trenutku kada prelazim most upravo brod prolazi kroz kanal. Rado bih stao da se divim tom prelepom prizoru, ali sam što zbog temperature, a što zbog bola u stomaku dosta usporio i do Korinta stizem 15tak minuta kasnije nego što sam ja to planirao, zato nema vremena za gubljenje.Mora da se drži tempo.

Na 81 kilometru prvi puta mogu da mi priđu moji pratioci Sandra i Antun. *oneli su “pola” stvari iz auta, ako bi mi bilo šta zatrebalo.Razmenjujem par reči sa njima, jer mi to najviše nedostaje,ali znam da nemam vremena za gubljenje, moram brzo da nastavim dalje.

Prva ozbiljna kriza

Posle 3-4 zalogaja  testa sa sirom i malo popijene tečnosti nastavljam dalje. Bol u stomaku je sve jači i jači i tera me da usporim tempo sada već značajno. Nadam se samo da je prolazno i da neću odustati zbog problema sa varenjem. To bi bio najgluplji mogući scenario kraja trke.

Do drevnog Korinta stižem sa jako velikim stomačnim problemom. Tu me dočekuje Antun i kaže da sačekam neki minut da Sandra iz apoteke donese lek koji će mi pospešiti varenje i nadam se otkloniti problem sa stomakom. Posle nekoliko minuta uzimam lek i krećem dalje…

Ako se nešto ne desi mislim da ću morati uskoro da stanem i da odustanem jer me stomak nesnosno boli,čak sam već  i obeshrabren,jer mi se i stvari sa limitom ne odvijaju baš kako bih želeo. Čak mi i mobilni zvoni.

U prvom trenutku sam pomislio da se javljaju Sandra ili Antun,a onda vidim broj moga “brata”,Atile Jankovića koga je operacija od prethodne nedelje sprečila da krene sa mnom. Bodri me i ubeđuje da zbog stomaka nikako ne smem odustati, da je jako blizu kraj i da sam jak,da će problem sa stomakom proći i da ću sigurno trku završiti. Da mi dobro ide i da sam na pragu nečeg velikog. Posle toga opet postajem svestan da  sam previše toga uložio i previše toga se odrekao da bi zbog “malih problema” odustao.

Dosta sam usporio,sada i od sada više nemam prava ni na najmanju grešku,ni na jedan bespotreban predah.Sada sledi jos 146 kilometara velike borbe i trke sa samim sobom i sa prokletim limitom.

Na 113 kilometru ulazim u neko selo i počinjem ponovo da se osećam bolje. Još jedan CP i još jednom nervoza jer sam na granici vremenskog limita. Do 124 kilometra popravljam tempo, držim limit pod kontrolom, ali me zabrinjava to što je put i dalje brdovit a ja, čini mi se idem dosta brže nego što sam planirao. Bojim se da to ne platim skupo posle 200 kilometara. Ali nema izbora,tako mora.

Još polumaraton i onda dolazim do velikog iskušenja.Dolazi planina,treba se izboriti sa visinskom razlikom od skoro 1000m koja počinje na 150km a završava negde na 160km. Do tada sam siguran u sebe,posle 150 više ništa nije sigurno,jer sam planine većinom gledao samo na fotografijama i u putopisnim TV emisijima. Molim Boga da treninzi na traci sa nagibom budu dovoljni i da su noge barem malo spremne za takav uspon. Prolazim i deo sa nepreglednim vinogradima i posle još jednog susreta sa pratiocima na check point-u dolazim pred planinu.

Pada noć,uspon postaje konstantan i ozbiljan,sve je teže trčati,a sve više i ja a i ostali oko mene kombinujemo trčanje i brzo hodanje. Prelazimo novi auto put i dolazimo do CP kod kojeg mislim da je uspon gotov i da prelazimo planinu, a da sada sledi nizbrdica. Međutim…

Trka se nastavlja,a asfaltni put menja kamenje. Pošto je noć vidim vrh planine i vidim neka svetla prema samom vrhu planine. U trenutku pomišljam da su to svetla koja upozoravaju avione na sam vrh,međutim onda shvatam da su to trkači koji se penju kozijom stazom koja vijuga visoko,visoko, nebu pod oblake.

Na stazi se formira kolona jer stazom može da prođe samo jedan trkač,sa jedne strane je stena,a sa druge strane provalija. Posle 150km trčanja,dolazi kamenita kozija staza,sa kamenjem koje se kliže pod nogama! Ovo ne da nisam očekivao,nego počinjem čak da se smejem koliko mi sve ovo deluje neverovatno. 

Negde oko 2,5 km uspona sa nagibom koji po mojoj proceni nije manji od 15%.Na nekim delovima staze moram i rukama da se pomognem da bih savladao uspon. Konačno dolazi i vrh, gde su uspeli da popnu šator i sto sa okrepom. Još jedan check point. A onda sledi dalja muka, jer sada kozijom stazom treba da se spustim sa planine, a kamenje pod nogama pršti i najmanja neopreznost biće dovoljna da padnem.

Sve prolazi dobro,uspevam da održim ravnotežu i da se spustim do sela u podnožju planine. Opet počinje asfaltni put, opet možemo bez problema da trčimo. Za kojih sat će i da svane, pa će onda biti mnogo lakše. Onda još samo desetak sati trčanja i biću u Sparti. Biću ispred statue Kralja Leonidasa,sada već skoro sigurno vidim tu sliku u glavi.

Razmišljanja pred Spartom

U tom razmišljanju i u radosnoj činjenici da je teži deo iza mene, vreme brzo prolazi, međutim umor uzima maha. Pokušavam da držim tempo, pokušavam da ne razmišljam o bolovima koji se polako pojavljuju. Trčim, pratim pažljivo table na check point-ima i ubrzo shvatam da moram trčati brže,da moram da pojačam tempo,jer opet ulazim u problem sa vremenom. Na 200km problem postaje ozbiljan,jer sam svega 5 minuta ispred limita. 

Gledam ispred sebe i vidim da opet nailazimo na ozbiljne uspone a do kraja imam još samo maraton, još samo 40tak kilometara. Sada znam da moram da nađem nešto što će mi dati dodatnu snagu, nešto što će jos malo da podigne adrenalin. Pojačavam tempo,usponi su ozbiljni. Sve me boli,noge leđa i kukovi najviše. Još  par kilometara izdržavam.

Ne mogu više, odustaću. Zovem Sandru telefonom i kažem gotovo je odustajem, ne mogu više…Ne znam zašto  se trudim,ispašću iz limita…

Odjednom vidim auto kako mi dolazi u susret. Antun i Sandra okreću, prilaze mi autom i sa druge strane puta mi govore da ne odustajem sada, da ima još malo,da ima još svega par uspona,da to izdržim i da ću uspeti. Sandra izlazi iz auta i trči sa druge strane puta i bodri me. U tom trenutku savladale su me emocije,pojavljuju mi se suze drago mi je što oni toliko čine zbog mene…

Drago mi je što me moji prijatelji kod kuće prate preko neta, što mi šalju poruke podrške sto kući brinu za mene. Svako malo Sandra i Antun mi kažu da je neko zvao,pitao..Poslao SMS. Sve je to i više nego dovoljno da proradi neki rezervni adrenalin,neki inat u meni,odjednom osećam kako se opet budi neka snaga u meni ,da je velika kriza prošla i opet uspevam da ubrzam uprkos velikim uzbrdicama.

Polako dobijam na vremenu i nakon nekoliko CP se vraćam na 15 pa čak i na 20 minuta ispred limita.Vraća mi se volja,pojavljuje mi se čak i osmeh na licu. Čak mi i trčanje više nije mučno, začudo postaje lako, čak i obilazim mnoge trkače.

Na 13 kilometara od Sparte znam da sam uspeo

Imam dovoljno vremena,problema nemam ni sa telom a ni sa glavom. Već srce slavi, već je duša ispunjena. Samo sam veoma oprezan,da se sada nešto ne dogodi sa nogama. Sve je prilično nizbrdo,čak i neprijatno nizbrdo,toliko nizbrdo da počinju kolena da me bole kao da će eksplodirati. Zbog toga usporavam koliko god mogu i uživam u zamišljanju kako Sparta izgleda i kako izgleda taj čuveni spomenik velikom Kralju Leonidasu. Zamišljam i ljude na ulicama i gužvu.Sve sam to video na slikama,na filmovima..A sada uživo!!!

Na ulasku u Spartu, čujem  da neko viče za mnom. Okrećem se ,vidim devojčicu koja se nagnula preko ograde,koja viče za mnom i maše mi maslinovom grančicom.Stajem,a ona me zove da se vratim,da uzmem taj njen poklon. Glava mi govori da se ne vraćam,ali me srce povlači,vracam se 50tak metara i uzimam grančicu od nje. Znao sam da sam uradio pravu stvar kada sam video radost i zadovoljstvo u njenim očima.

Utrčavam u Spartu,ljudi su na ulicama,pozdravljaju, bodre, mašu. Čujem i povike  sa terasa,iz uličica iz taverni…Vreme je da se raširi zastava,da se prvi puta na Spartatlonu naša trobojka zavijori na ulicama Sparte. Ulazim u ulicu,široku kao bulevar, na kraju ulice vidim veliku masu ljudi, polako se nazire i Leonidas. Još par stotina metara i dodirnuću njegovu nogu. Moj san postaće java,sve ono što sam uložio postaje nebitno,opravdao sam sve.

Dolazim do platoa, još dve stepenice, penjem se još par koraka…Stižem, emocije su  toliko jake da ne mogu ni da plačem ni da se smejem..Zbunjen sam, sretan sam što je kraj i ujedno tužan sto je kraj..Nabacuju mi krunu od masline na glavu,devojke u tradicionalnoj nošnji daju mi da pijem vodu iz obližnje reke..Dobijam plaketu,stojim i gledam u gomilu ljudi koji aplaudiraju i kliču…Sve deluje kao film,kao da to nisam ja..Stvarno sam zbunjen,emocije su prejake,…

Čovek dolazi po mene, grabi me pod ruku i vodi me nekuda. Ja pokušavam da mu objasnim da je sve u redu sa mnom, da se dobro osećam i da mogu i sam. Međutim on me vodi do ostalih trkača koji su završili trku, nudi mi stolicu da sednem. Ja pokušavam da mu kažem da mi se ne sedi sada. Ali on insistira i ja popuštam, sedam na stolicu. Sa leđa mi prilazi neko i govori mi u koji sam hotel raspoređen, ja ga pažljivo slušam,a istovremeno osećam da mi neko petlja oko nogu i patika.

Okrećem se napred i vidim devojku,koja je prinela lavor i pokušava da mi otpertla patike. Heh…dupli čvor, ne ide lako..Skida mi patike,čarape..Prinosi lavor, opremu stavlja u kesu,i noge mi pere u nekom rastvoru, da bi mi na kraju obula bele platnene papuče.

Posle toga naravno čestitke od poznatih ,od nepoznatih,na razumljivim i nerazumljivim jezicima. Spavanje,sutradan zajednički ručak svih trkača, pratilaca i organizatora u lokalnoj taverni sa gradonačelnikom Sparte…Grčki specijaliteti,grčka muzika..Pokloni za nas od gradonačelnika su spremni, polako se razilazimo. Krećemo svi nazad za Atinu, tamo će u ponedeljak uveče biti zvanična ceremonija proglašenja pobednika, dodela finišerskih medalja i zvanično zatvaranje Spartatlona 2013.

Bez nas, jer mi već ranim jutrom krećemo put Subotice.

Šta reći na kraju?

Neverovatno iskustvo kako sportsko tako i životno, velika čast učestvovati u jednom takvom velikom događaju i velika radost na kraju. Trku je na kraju uspelo da zavrsi 146 takmicara od 322 koliko nas je krenulo sa Akropolja.

Za prvo učešće rezultatom (35h37min30sec) sam prezadovoljan jer je trka zaista opravdala epitet jedne od 10 najtežih svetskih ultramaratonskih trka. Čak toliko teška da sam pola sata nakon trke bio ubeđen da je nikada više neću trčati. A onda su počele misli o tome gde sam mogao bolje i brže. I naredne godine ako Bog da sreće i zdravlja pojaviću se na Akropolisu i pokušati da saznam mogu li  možda i bolje?

Od sveg srca moram da se zahvalim nekim ljudima:

Sandri Mačković, Antunu Bodiću koji su dali sve od sebe kako bi mi pomogli, ne štedeći se ni malo,svom “bratu” Atili Jankoviću, doktorici Ibolji Radulović i kolektivu sportske ambulante iz Subotice, svim kolegama trkačima iz Ultramaratonskog kluba “Paligo Palus” i predsednici i velikom imenu našeg ultramaratonskog trčanja Elviri Janoši i na kraju gradu Subotici i članu gradskog veća zaduženog za sport Nemanji Simoviću koji su pomogli moje učešće na ovoj trci. Hvala i Ivši koji je uvek pomogao savetima i suplementima po najboljim cenama iz svoje radnje “EXPLODE” i svim ostalim prijateljima koje ovde nisam pomenuo,a znaju da mislim na njih, koji su me podržavali i bodrili.