Negde na 27. kilometru Njujorškog maratona 2010

Aleksandar Kapulica ima 44. godine, rođen je u Egiptu, a odrastao u NYC. Njegova velika strast su putovanja po svetu. U ovoj trkačkoj priči i reportaži Sale će nam pričati o tome kako je upoznao trčanje i kako je trčanje obogatilo njegov život i njegovu strast za putovanjima.

Počeo sam da trčim na leto 2009. godine, a pre toga se uopšte nisam bavio sportom. Nisam potrčao sigurno 3-4 godine pre toga. Prolazio sam kroz neki sivkast period u životu i trčanje mi je pomoglo da bistrim glavu. Imao sam 15-tak kilograma viška. Nastupio je period krize srednjih godina i rešio sam da sa 40 i nekom uradim ono sta nisam mogao sa 20.

Prvi krug na Adi

Što sam više trčao bolje sam se osećao. Počeo sam na Adi trčeći 1-1,5 km, pa hodao 1km. Prvi put kada sam istrčao pun krug oko Ade bez hodanja (8 km) je bio neopisiv osećaj za mene, neopisiv uspeh. Tog leta sam trcao i po 7-8 puta nedeljno, vikendom vrlo često i prepodne i uveče.

Krajem leta sam imao 12 kg manje. Trčao sam sam, a kada je došla zima prešao sam u gym i trčao na traci. Trener u gym-u mi je pričao kako je prethodne godine trčao BG polumaraton i tada mi je ubacio crv u glavu da bi možda i ja mogao da probam isto. U tom trenutku polumaraton mi je izgledao kao nemoguća misija. No, bio sam vrlo uporan i nastavio sam da trčim svaki dan između 7 i 8 km.

Prva trka i osećaj koji se ne zaboravlja

Slučajno sam saznao da je moj tadašnji poznanik, a današnji prijatelj Vladimir Milentijević već istrčao dva BG polumaratona. Dogovorio sam sa njim da zajedno trčimo njegov treći, a moj prvi u aprilu 2010. Pre toga najviše što sam istrčao je bilo 12 km. Nedeljama sam se psihički pripremao za taj za mene veliki poduhvat.

Moram naglasiti da uopšte ne živim sportskim životom i da sam veliki zaljubljenik dobrog zalogaja i kvalitente “kapljice”. Ljubitelj sam noćnog života i često umem da legnem u ranim jutarnjim satima. Trčanje i moj stil života baš ne idu zajedno, ali….

Taj prvi Bg polumaraton sam istrčao za danas skromnih 2 sata i 4 minuta.  U to vreme mi je delovalo da sam ga istračao kao “gazela”… nedeljama posle toga sam osećao neopisivo ushićenje svojim uspehom… Taj osećaj zaista nikada neću zaboraviti… Tek danas sam svestan da sam bio pripremljen za daleko bolji rezultat, ali mi je tada bilo važno samo da prodjem kroz cilj.

Ipak je to bila moja prva trka. Prijatelji su me čekali na više mesta po BG i pružali mi moralnu podršku. Ta podrška mi je bila od neopisivog značaja. Tada sam shvatio koliko sam grešio kada mi je smetalo što su BG ulice zatvorene zbog tamo nekog maratona i ko su ti ljudi što izađu na ulicu i posmatraju te ljude koji samo protrče pored njih.

Najveći maraton na svetu

Već tada sam bio u kontaktu sa još jednim kafanskim prijateljem, Balšom Rađenović koji se tada zaiteresovao za trčanje i jednom prilikom mi je pomenuo želju da bi voleo da istrči maraton u NYC. Počeli smo sa zajedničkim trčanjem u maju 2010. Imali smo isti cilj: 42.195 metara, 7. novembra 2010. u Njujorku. Ideja nam je bila ista: istrčaćemo jedan maraton ali će to biti onaj najveći, najspektakularniji maraton na svetu.

Pored toga ja sam odrastao u NYC, živeo 5 godina kao tinejdžer i NYC mi je prirastao za srce. Meni su to sve poznate ulice. Trasa maratona prolazi pored kuće gde sam živeo, pored dve škole u koje sam išao, pored picerija u koju sam izlazio, pored parka u kom sam igrao fudbal…

Počeli smo na Adi sa skoro svakodnevnim trčanjem. Društvo se povećavalo, priključilo nam se još nekoliko ljudi sa jednim zajedničkim interesom: trcčnjem. Trčali smo uglavnom na Adi, ali i na Košutnjaku, Dunavskom keju, Kalemegdanu…

Tako smo zajedno istrčali NS noćni polumaraton, polumaraton u Budimepešti, Kometin polumaraton u Beogradu… Zahvaljujući trčanju stekao sam nove prijatelje, upoznao interesantne i kvalitetne ljude. Bila je to i motivacija da trčim brže, te sam vreme znacajno poboljšao u odnosu na BG polumaraton – poslednji PM sa istrčao za sat i 42 min.

Životne promene

Trčanje mi je donelo dosta pozitivnih promena u životu. Pored toga što sam stekao nove prijatelje, izuzetan je osećaj pobediti samog sebe, pomerati svoje granice… Možeš lako da pratiš svoj napredak, da uočiš rezultate svog truda. Ranije sam imao problema sa visokim krvnim pritiskom koji je sada u potpunosti nestao.

Volim da pričam tokom trčanja

Postao sam pravi zaljubljenik trčanja u prirodi. Ne privlači me trčanje na traci. Ove zime sam samo jednom trčao na traci i baš mi nije prijalo. Uopšte mi ne smeta hladnoća, vrlo rado trčim i danju i noću i po svim vremenskim uslovima. Volim veliko društvo, volim da pričamo tokom trčanja. Muziku slušam isključivo na traci.

Privatno i poslom dosta putujem i u svakom gradu nađem specijalizovanu radnju za trkačku opremu, tj. Marathon shop. Nekada su me zanimala odela, sakoi, košulje, cipele… sada se moj šoping svodi na šorceve, helanke, čarape, patike, majice za trčanje… Trenutno trčim u Nike Lunar Eclipse+.

O sanu svakog maratonca na svetu. Najjači utisak iz Njujorka?

Često me pitaju šta mi je najjači utisak sa NYC maratona. To su definitivno ljudi, obični gradjani NYC.

Sedmog novembra 2010. godine na ulicama NYC je bilo 2.2 miliona ljudi. Trčalo je oko 45000 maratonaca i maratonki. Atmosfera na ulicama je neopisiva, posebno u pojedinim delovima Bruklina i drugim siromašnijim četvrtima. Na skoro svakom ćošku lokalni bend iznese instrumente i sa krajnje amaterskim ozvučenjem doprinese atmosferi. Na ulicama si mogao da vidis nove Ramonse, novu Madonu, novu Jenifer Lopez, nove hip hop zvezde… sve u zavisnosti kroz koji etnički kraj prolaziš.

Prvih 20 km nisam ni osetio, vreme je proletelo… u više navrata sam se naježio usled neverovatne atmosfere. Imao sam utisak da su baš svi ti ljudi isključivo tu zbog mene.

Posmatrači ti dodaju kriške pomorandže, papirne ubruse, kocke šećera… na nekom 36-37 km imao sam priliku da vidim kako slučajni prolaznik, samo jedan od uličnih posmatrača, trči par stotina metara sa momkom koga i ne poznaje jer je primetio da je dečko ušao u krizu, tj da je stigao do tzv. zida i da polako posustaje.

Uopšte nisam sumnjao u sebe

NYC maraton je bio moj prvi maraton. Pre trke sam mislio i poslednji. Istrčao sam ga za 4:15:01. Skromno vreme, ali sam ispunio cilj. Prošao sam kroz cilj i ime mi je izašlo u specijalnom dodatku New York Times-a (spisak svih trkača koji istrče ispod 4 sata i 30 minuta). Od prvog do poslednjeg km sam trčao tempom od 6 min po km, bez hodanja.

Moj zaključak je da je za trčanje maratona podjednako važno dobro se kako fizički, tako i psihički pripremiti. Važno je adekvatno uskladiti mogućnosti i želje. U momentu NYC maratona fizički nisam bio u najboljoj kondiciji, ali sam se psihički fantastično pripremio.

Dva meseca pre maratona sam znao da ću proći kroz cilj. Uopšte nisam sumnjao u sebe. Naravno prijavio sam se i za narednu godinu.

Planovi i putovanja u 2011. godini

Pored NYC maratona 2011 planiram da istrčim što više polumaratona. Nadam se nekoliko u inostanstvu, a jedan možda vec 8. januara u gradu Tromso, na samom severu Norveške. To je takozvani polarni noćni polumarathon.

Takođe se nadam da ćemo se ogranizovati na pravi način preko našeg  vebsajta i da ćemo na najbolji način doprineti razvoju BG maratona.

Poruka ekipi koja ne trči: probajte, siguran sam da se nećete pokajati. Trčanje je jedan od najmasovnijih sportova u razvijenom svetu. Treba vam samo dobra volja i dobar par patika.

Poruka trkačima i trkačicama: trčite sa nama nedeljom na Adi!