Boško Janjušević: Priča o povratku – Novosadski polumaraton 2012.

Oktobar – Decembar 2011.

U jesen 2011. godine dostigao sam fenomenalnu formu. Posle istrčanog polumaratona u Budimpešti, pojačao sam treninge i bio spreman da u domovini, 30. Oktobra oborim sopstveni lični rekord. Nijesam mogao ni da posumnjam da mi se sprema iznenađenje. Nedelju dana pred Podgorički polumaraton, 23.10.2011., na basketu sa drugarima, prilikom doskoka sam istegao ligamente skočnog zgloba. Dok mi je doktor stavljao longetu, shvatio sam da od mojih jesenjih ambicija neće biti ništa.

Kad sam, par nedelja kasnije,  prilikom skidanja gipsa vidio svoju nogu, bio sam ubjeđen da je što se tiče sporta – za mene sve gotovo. Osloniti se na lijevu nogu i dalje je bilo nevjerovatno bolno, a mišići su atrofirali. To nije bila moja noga. Usledilo je dugih 8 nedelja terapija i upornog vježbanja na Institutu Banjica.

Januar -Ferbuar 2012.

Krajem januara osjetio sam da je vrijeme da se okušam opet u trčanju. Naravno, Sale Kapulica je jedan od rijetkih trkača koje znam da je aktivan u trčanju na otvorenom bukvalno 365 dana u godini (ove godine će biti aktivan 366 dana), tako da sam prvi trening posle povrede odradio sa njim. I svaki naredni. Bilo je bolno, ali trčanje laganim tempom mi je, uprkos bolu, jako prijalo. Mislim da je prijalo i mojoj tetivi.

Trčali smo, bez obzira na vremenske prilike. Crveni se priključivao, Nevena takođe. I Aca. Priključivao se povremeno i Čeda Vitkovac, koji će istrčati svoj prvi maraton u Madridu 22.aprila 2012. Kad je došao najhladniji dan u Srbiji, mi smo trčali na Adi. Mislim da smo bili jedini. Noga je sve manje boljela, tetiva je jačala. Uživao sam u svakom minutu trčanja – to mi je bila svojevrsna terapija nakon, tada jako napornih, dana na poslu. Htio sam da dokažem sebi da sam sposoban ponovo istrčati polumaraton, odnosno ponoviti uspjeh i posle povrede.

Mart 2012.

Došlo je i lijepo vrijeme, a Beograd tada postaje grad iz snova. Ada je preko noći postala puna ljudi. Trčanje je postajalo mnogo lakše, motivacije nije nedostajalo. U glavi sam imao Beogradski polumaraton kao, za mene veliki, povratak na stazu, ali približavao se Novosadski. Posle vrlo kratkih konsultacija sa svojom ekipom, odluka je donijeta.

Noć pred polumaraton nijesam mogao da spavam. Kao kad ste kao mali trebali ujutru da krenete na more, pa od uzbudjenja oka ne sklopite čitavu noć. Spavao sam svega 3 sata, jutro je zbog pomjeranja sata jako brzo došlo. Sam dan trke ću, kao u prethodnom tekstu, opisati u slikama koje mi trenutno prolaze kroz glavu: Crveni mijenja plan polaska, David donosi brojeve, čipove i majice, jurenje toaleta, produženi espreso u centru, Mimina grožđeva mast, Čeda sa kapom, Crveni dobio unapređenje u našeg menadžera, priča sa gospodinom oko vitamina B koji nas čeka posle trke, start sa Julijanom, navijanje za Partizan sa zelenim trkačima, pojačavanje tempa, ulazak u cilj sa zvijezdom, lični rekord, Salaš 137, gomila piva i hrane, Crveni dobija i zaduženje vozača…

Kakav fenomenalan dan

Trčite ljudi, trčanje je povod za drugačije druženje, za jačanje psihe, kao i za postavljanje i dostizanje nekih novih ciljeva, a dodatno – upoznaćete, garantujem, najveselije i najpozitivnije ljude ovog divnog grada.

Vidimo se na 25. Beogradskom maratonu.