Pozdrav društvo, u sklopu rubrike “Poznanstva sa staze” danas imam zadovoljstvo da vam predstavim Kristijana Stošića, pobednika ovogodišnjeg Beogradskog maratona i Belgrade Business Run-a.
Kristijan je član AK “Vranjski maratonci” ali i državni reprezentativac u više atletskih disciplina, kao i balkanski prvak u kategoriji veterana na 1500 i 3000 m!
Kada sam ga upoznao u martu 2017. na prvom izdanju polumaratona u Temišvaru nisam ni slutio da pričam sa čovekom koji ima ovako bogatu atletsku karijeru.
Videvši da sam ga pomenuo u prethodnom tekstu, Kris me je pozvao da zajedno odradimo jedan trening, pa sam iskoristio tu priliku da popričam sa njim o nekim trkačkim temama.
Našli smo se na početku Ade, presvukli i krenuli.
Kris, bojim se ću biti previše spor za tebe?
Kris, bojim se ću biti previše spor za tebe?*smeh * Ma ne, ti samo udri tempo koji ti prija, ja te pratim
Važi. Koliko dugo se baviš trčanjem i zašto baš trčanje?
Uvek sam bio aktivan kao klinac i krenuo sam da trčim već u trećem razredu osnovne, na nagovor prijatelja. Ali onako rekreativno, kad mi se trčalo.
Na primer, pet dana uzastopno trčim, pa onda dva dana ništa. I tako neko vreme.
Ja sam iz Vranja, znaš, a tamo tada nije postojao atletski klub, pa sam uporedo sa tim trčanjem krenuo da treniram rukomet.
Prvi klub mi je bio Kometa, pa sam prešao u Mladost iz Užica. Sad trčim u AK Vranjski maratonci i mnogo mi je drago što sam se vratio u Vranje.
Koga bi izdvojio od trenera?
Goran Domazet mi je bio jedini trener, od 1997 – 2011., dok su mi Zoran Stojkovski i Ivan Stanković pomogli da pređem u sadašnji klub. Dosta sam naučio i od Slavka Kuzmanovića, dok sam trenirao u užičkoj Mladosti.
Zašto mi je to ime poznato…
Zato što je on trener Olivere Jevtić!
Jesi li imao neke uzore?
Majka Džonsona!
Ali on je bio sprinter. Ti si dosta uspešan i na srednjim i na dugim prugama, zar ne?
Jeste, ali on je za mene uvek bio najveći car. A ja prosto volim trčanje i trčao sam skoro sve.
Bio sam prvak države na 10 k, 21 k i u planinskom trčanju. Trčao sam uz Avalski toranj, Geneks kulu, hotel Slaviju. Bilo je tu svačega. Imam preko 400 zvaničnih trka iza sebe.
Mene je trčanje toliko obuzelo da stalno razmišljam o njemu. Kad idem u goste, ja nosim opremu za trčanje. Čak sam i pre svoje svadbe ustao u 5 ujutru da odradim trening!
Moja žena kaže da bih postao milioner kad bih se poslu posvetio koliko i trčanju *smeh*
Pošto si je pomenuo, moram da pitam, kako tvoja žena gleda na to?
Kod trčanja je mnogo bitna podrška porodice. Nažalost, dešava se da porodica trpi. Ipak, moja žena, Aleksandra Stošić, je i sama bila reprezentativka na 100, 200 i 400 m, tako da ima razumevanja.
Čak i kad spremaš maraton? Koliko tada trčiš?
Maraton je kao beba! Moraš maksimalno da mu se posvetiš. Da to radiš sa ljubavlju. Nekad te ide, a nekad ne, nekad se razboliš, pa moraš da se lečiš, odmaraš…
Ja trčim oko 400 km mesečno, mada se za maraton inače trči 800 – 1000 km mesečno, da bi se postigli vrhunski rezultati.
Ove godine si pobedio na Beogradskom maratonu. Neki ljudi kažu da im je bilo sjajno i nemaju zamerke (ja sam među njima), dok drugi kažu da je kvalitet opao, između ostalog i zato što nije bilo zvučnih stranih imena. Šta ti misliš?
Vidi, mislim da je Dejan Nikolić ove godine hteo da populariše naše trkače. A što se mene tiče, akcent i treba da bude na našima, da im se da prostora.
Na trci je bilo više od pet i po hiljada trkača, što je za svaku pohvalu i mislim da je trka bila uspešna i dobro organizovana.
Ove godine je tvoj tim pobedio na Belgrade Business Run-u. Kako ti se čini ta trka?
Ove godine je tvoj tim pobedio na Belgrade Business Run-u. Kako ti se čini ta trka?Moj tim čine još Marina Mitrović i Strahinja Denčić, a zovemo se Marinci, po Marini. Jedino prve godine nismo pobedili.
Tad se trčalo na 3 km, u Topčiderskom parku. Mislim da je bilo oko 100 timova.
Prošle godine se trčalo na 5 k, staza je išla samo uz reku, i bilo je bolje. Mnogo više trkača je bilo.
Ove godine je već bilo vrhunski, vidi se da su strahovito napredovali.
Neke sugestije za dogodine?
Bilo bi lepo izvesti pobedničke timove na binu da ih učesnici pozdrave aplauzom. Lep je to osećaj, i jedinistvena prilika za neke ljude da se nađu “na pozornici”.
Koliko se trčanje promenilo u poslednjih desetak godina?
Koliko se trčanje promenilo u poslednjih desetak godina?Dosta. Da li možeš da zamisliš kako su me čudno gledali u helankama pre deset godina? Doduše, i danas te gledaju kao čudaka.
Što se kvaliteta tiče, mislim da su se ranije postizali bolji rezultati. Danas se svi oduševe kad neko istrči 5 km za 16 minuta, a ranije je to bilo normalno.
Ima i danas odličnih trkača, naravno. Mladi Nemanja Cerovac, recimo, on je najveći talenat u poslednjih 20 godina možda. Miloš Dragović, Nikola Bursać i Elzan Bibić takođe jako dobro rade i lepo napreduju.
Zatim i Biljana Bursać, uzela je treće mesto na Beogradskom maratonu, to je veliki uspeh.
(samo par dana nakon ovog razgovora, Bilja je uzela 3. mesto na Vučko trejlu na 39 km! Čestitke!).
Čini mi se da danas imamo mnogo više rekreativnih trkača nego ranije? Na uličnim trkama i generalno, po parkovima, svuda po gradu…
Svakako, i to je sjajna stvar. Što se trka tiče smatram da je uspeh samo istrčati 21 i 42 k, sa bilo kojim vremenom. Tu svi imaju svoju ulogu i dobro je što se trčanje širi.
Kako to misliš, svako ima svoju ulogu?
Pa, organizatori moraju da opravdaju sredstva koja dobiju od opštine, recimo. Trude se da privuku zvučna imena.
Tako se obezbeđuju bolje medalje, bolja okrepa, itd. Najbolji (trkači) su magnet koji privlače sponzore, a rekreativci su tu da obezbede brojnost.
I niko nikoga tu ne omalovažava, da se razumemo, svi imaju isti tretman, i cilj svega je da se celo iskustvo unapredi.
Sad si me podsetio na nešto. Među ljudima se ponekad povede diskusija oko toga da li na trkama treba odvojiti elitu od rekreativaca. Šta ti misliš?
Zašto? Ne mislim da treba. Čim postoje nagrade, to je takmičenje i niko nikoga ne sprečava da trenira bolje, više, jače, i da u narednim godinama bude konkurentniji i izbori se za nagradu, postolje, rezultat.
Da li od trčanja /atletike može da se živi?
Zavisi. Od atletike možeš da živiš samo ako imaš vrhunske rezultate. Ako dobiješ stipendiju od Saveza, nekog kluba, grada, ministarstva, ili da nađeš privatnog sponzora.
Ali moraš biti najbolji, a za to ti treba vremena i mnogo rada, pravilna ishrana i odmor, vitaminizacija, više treninga dnevno, itd. Nemoguće je postići ovo uz redovan posao.
Šta čini dobrog trkača? Mnogi pominju fizičku građu, visinu, tehniku…
Ma kakvi. Najvažnija je inteligencija. Na trci moraš da pratiš sve, da gledaš da li se neki trkač znoji, da li gleda u sat, da li se osvrće iz sebe…
Moraš da napraviš dobru taktiku.
A ovako generalno, kao što rekoh, potrebno je mnogo rada, kvalitetan trening i odmor. Za nekoga ko hoće ozbiljnije da se bavi trčanjem sponzori su takođe neophodni. Ukratko, dobri uslovi.
Čuo sam da si uključen i u neki boot kamp?
To vodi moj drugar Marko Mažar, a ja sam bio gost kod njega i odrzao trening atletike, savetovanje, malo vežbi i uvod u trčanje na zanimljiv način. Moja iskustva sa takmičenja i tako to.
Najbolje trke u državi i regionu koje preporučuješ?
Trka prijateljstva u Kuli, Vranjski maraton, Zagreb, Košice, planinske trke, trke s preprekama…
Sve gde je akcenat na tim nekim lepim elementima koji prate trku, gde je zabava u prvom planu.
Nešto što zahteva malo više koncentracije i spretnosti, gde postoji žurka posle trke i slično.
Planovi za budućnost, do kad planiraš da trčiš?
Dok sam živ!
Pa da….i ja bezveze pitam.
Ovim putem želim da se zahvalim Kristijanu na vremenu i poželim mu puno uspeha na stazi i van nje, a vama ostalima, dragi trkači, želim da nastavite vredno da trenirate, dobro se odmarate i uživate u letu!
Do sledećeg čitanja, N.
