blank
Connect with us

Hi, what are you looking for?

Trčali smo sa

Svetlana Ceca Blažević: IronWoman

Svetlanu Cecu Blažević sam upoznao naravno na triatlonu kada nas je sve posramila svojim ekstremno jakim plivanjem iako je bila takoreći devojčica. Sva sreća, kroz druge dve triatlonske displine sam imao dovoljno vremena dobro da je zapazim, zapamtim i kasnije upoznam. Svetlana je višestruka prvakinja države u kratkom triatlonu. Bila je i ostala je reper za ostale devojke u ovom sportu. Iako najozbiljna kandidatkinja za učestvovanje na OI u Atini, nažalost nije uspela da učestvuje, jednostavno nisu se sve kockice složile. Znam i verujem da i dalje još dosta toga može da pruži triatlonu kao i triatlon njoj.

Moj put do triatlona

Sport mi je pomogao da ostanem pozitivna u momentima kada je to zaista bilo potrebno, a i u mnogim drugim sferama života, fazama odrastanja, problemima i okolnostima sa kojima sam morala da se suočim. Sport uslovljava upražnjavanje zdravih životnih navika, zahteva disciplinu, urednost i poštovanje konkurenata, i sve to nesvesno prenosimo na druge aspekte života.
Ono sto je najvažnije je da za sport nikada nije kasno, samo je potrebna volja i pozitivna energija…

Samo oni koji rizikuju da odu predaleko, mogu zapravo saznati koliko daleko se može ići… Ova misao je upravo ono što me je motivisalo i guralo kroz moju sportsku karijeru i život.Uvek sam sebe stavljala pred raznorazne testove i na kraju postavljala pitanje, da li sam zaista dala sve od sebe, a taj osećaj samozadovoljstva postignućem je vredniji i od plasmana, medalje, pehara.

Prvi koraci u sportu

Sa svojih 6 godina počinjem sa školom plivanja u plivačkom Klubu Banat u rodnome gradu Kikindi, čiji je član bio i moj stariji brat Borislav. Kao mladje dete u familiji uvek sam bila takmičarskog duha i spremna za dokazivanje i borbu bilo sa starijim bratom ili svojim vršnjacima. Na treninge sam uvek odlazila sa velikim uzbudjenjem i iščekivanjem i tada se jedan izostanak sa treninga činio kao propast sveta.Vrlo brzo su počela prva takmičenja pa je pala i prva medalja, pa druga, treća, niz… Posle par godina moj život je bio nezamisliv bez plivanja, a detinjstvo ispunjeno putovanjima, takmičenjima, pozitivnom atmosferom, druženjem, a i dobrim rezultatima.

Pored par državnih rekorda i pregršt medalja u plivanju, pobeda na plivačkim maratonima, takmičenjima u brzinskom ronjenju, moje ambicije se nisu smirivale i bila sam u potrazi za novim podvizima.

Triatlon kao izazov

Sve je počelo u leto 1994. vožnjom uličnih bicikli po okolnim selima sa klubskim drugaricama sa ciljem da se pripremimo za predstojeći lokalni triatlon.Tada smo o triatlonu znali vrlo malo, a zvučalo je kao prava zabava! I dan danas se smejem kada se prisetim tih prizora! Triatlon je za našu sredinu tada bio potpuno nov sport i pomalo extreman. Pošto škola triatlona nije postojala, triatlonsku zajednicu su sačinjavali uglavnom ljudi koji su već imali nekih prethodnih iskustava u jednom od ova tri sporta! I baš kao i nekolicina nas ja sam imala zavidnu poziciju kao dobra plivačica u osnovi i na inicijativu par prijatelja počinjem da se bavim triatlonom sezonski.

Po završetku srednje škole posle dugo razmišljanja donosim odluku da se oprostim od takmičarskog plivanja i potpuno posvetim triatlonu! Plivanje je moj život i dan danas, ali sam bila svesna svojih limita i bilo je vreme za mene da nastavim dalje a najvažnije od svega je bilo da ostanem u sportu ! Triatlon je bio pravi sport za mene iz više razloga! Kao prvo imala sam dobru osnovu kao plivačica i to mi je u startu omogućilo zavidnu poziciju, a kao drugo bila sam svesna, spremna i naviknuta na režim sportskog života! Vrlo brzo sve u mom životu postaje predodredjeno triatlonu i postajem još posvećenija treninzima, možda više nego ikad! Susrela sam se sa dva potpuno nova sporta i to je sve činilo stvari jos zanimljivijima a kao novajlija imala sam puno prostora za napredak! Svaki pomak i napredak u treningu je predstavljao pravu satisfakciju i podstrek za još!

Advertisement. Scroll to continue reading.

Triatlon postaje Olimpijski sport 2000. godine i od tada je u Svetu prepoznatljiv i popularan. Zbog izuzetno loše ekonomske situacije u zemlji i nedovoljno iskustva na svetskoj sceni izostajem sa OI u Atini 2004. god. i postajem kandidatkinja za OI u Pekingu.

Nakon usvajanja novog sistema kvalifikovanja 2006. godine počinje trka za poene, putovanja, takmičenja. Znam da putovati po celom svetu zvuči zaista primamljivo, ali je takodje naporno počev od klimatskih promena i adaptacija, vremenskih razlika, stresa da li ćete uopste osvojiti bodove, putne groznice i adrenalina! Nažalost par nesretnih dogadjaja i okolnosti su me sprečile da se kvalifikujem za OI i ponovo se nalazim na raskrsnici i trudim se da sagledam stvari iz pozitivnog ugla.
Naučila sam u sportu ima puno padova i uspeha i treba uvek izvući ono najpozitivnije i najvažnije! Ne postoji ni jedna stvar koja je vezana za sport za kojom žalim jer upravo iskustvo koje sam stekla, mesta koje sam videla i prijatelje koje sam upoznala, nemaju cenu.

Nov izazov! Ironman!

Najveći uticaj na moje opredeljenje za Ironman pripada našem rekorderu u ovoj disciplini, mom treneru i dugogodišnjem prijatelju Bojanu Mariću. Malo je takvih ljudi kao što je Bojan koji su pre 10-15 godina imali viziju da će baš Ironman postati najmasovniji individualni sport što zapravo i jeste danas u svetu!

Svaka Ironman trka okupi preko 2-3 hiljade takmičara i takmičarki iz celog sveta i ono što je za mene najfascinantnije je činjenica da se iza svakog od nas krije jedna jedinstvena životna priča o tome kako Ironman može da promeni život čoveka! Pored stotine sati provedenih trenirajući, ti isti ljudi stižu da usklade svoje radne obaveze, da budu i mame i tate i bake i deke. Naravno posebnu čast treba odati paratriatloncima!

Kada se toliko ljudi nadje na jednom mestu sa istim ciljem da daju sve od sebe u trci, u vazduhu se oseti ta pozitivna energija koja vas zarazi i tera ka ciljnoj liniji, sledećoj trci, sledećem izazovu! Iza sebe imam jednu IM trku, a preda mnom je još mnogo takvih.

Sport, porodica, majčinstvo

Porodica je oduvek za mene predstavljala prioritet i važnu kariku u životu! Život gubi smisao ako ga ne podelimo sa nekim i ako ga ne živimo za druge! Suprug Miroslav je moja najveća podrška, moja druga polovina i jedina osoba koja me shvata, baš onako kako se osećam.

Tu je i Nidža, devetomesečni bebiron, epicenter našeg života!

Advertisement. Scroll to continue reading.

Kako porodicu i majčinstvo uklopiti i baviti se sportom koji iziskuje sate i sate treniranja? Dobrom organizacijom se sve može, u to sam oduvek verovala i sada se potvrdjuje. Dan se nekad čini prekratkim da bi se završile sve dnevne obaveze ali uspevam! Kao mama, sada mnogo više vrednujem svaki trening i trudim se da ga iskoristim na najbolji mogući način! Moja porodica je uvek tu negde uz mene i gura me napred!

21 Comments

21 Comments

  1. Marija

    14.01.2011 at 10:23

    Da li je to moguće????
    Ceco, svaka ti čast! Ti si sa lakoćom povezala tako fizički i psihički zahtevne sportove i uvek išla veliki korak napred u svojim ciljevima, da jedino mogu da kažem MOJE DUBOKO POŠTOVANJE!!! Pitam se da li su samo odlučnost, zalaganje, posvećenost, upornost, stabilnost i pre svega ogromna ljubav prema sportu jedini saveznici da prevazilaziš sebe? Imate li vi, sportska božanstva neke posebne tajne vašeg uspeha? Koji je to korak koji si u životu  napravila koji te izdvojio kao vrhunsku sportistkinju?
    Sigurna sam da se dodatna motivacija nalazi i u porodici i porodičnoj podršci, napredovanju na svim drugim životnim poljima i naravno u vašim malim naslednicima koji sigurna sam postaju mali menadžeri vaših života ali i onda i sport dobija jednu novu dimenziju!!! Divim ti se!
    Moja želja je da postaneš uzor što većem broju devojaka i žena, takva čelična!!!

  2. Mima

    14.01.2011 at 10:43

    +1 zarazena

  3. Ksenija

    14.01.2011 at 11:40

    bravo za Cecu i za jednu predivnu, toplu i iskrenu sportsku pricu! Ceco, ako ovo citas, imas moje potpuno divljenje!
    samo tako nastavi!

  4. gaga

    14.01.2011 at 12:47

    Svaka čast Ceci !!!  LEGENDA SRPSKOG TRIATLONA !!!
    Pitanje je da li će u Srbiji biti još takve takmičarke u tako extremnom sportu !!!
    CECO VELIKI POZDRAV !!!   RESPECT !!!

  5. Pavle

    14.01.2011 at 13:02

    Kakav borac, kakva istrajnost, izdrzljivost i izbalansiranost.
    Uh kakva zena! Svaka cast Ceco!
    Ima li jos ovakvih al da nisu udate? :)

  6. Andrea

    14.01.2011 at 14:36

    BRAVO!!!

  7. Veki

    14.01.2011 at 18:50

    Stvarno je privilegija čitati sve ove tekstove sjajnih ljudi. Nadam se da će mnogo mladih ljudi pročitati ovaj tekst, da ćemo i raditi neke treninge zajedno i da će ovo biti samo insipracija da se triatlon u skorije vreme opet postati sport o kome pričamo. 

    Sad razmišljam koliko bi u stvari za naše društvo i omladinu značilo i da velike zvezde, kao što je i Vanja Grbić to uradio, ali i fudbaleri, košarkaši… kažu o svim onim stvarima koje im se vrte kroz glavu, pa ipak uspevaju da postave neverovatne rezultate. 

    Lično, meni je ovo motivacija+ za akvatlon :)

     

  8. Ivan Radenković

    14.01.2011 at 19:48

    Život kao na filmu. :)

    Ova priča je još jedan dokaz da triatlon (Ironman) izvlači ono najbolje iz čoveka. 

    Čitajući tekst mogao sam da osetim svu tu dobru energiju koja se stvara pred start trke, svu tu radost napora koja postoji na beskrajnim treninzima i osećaj samoprevazilaženja kada nije više važno da li će se osvojiti medalja,već to da smo dali više od sto posto sebe u tom trenutku.

  9. Petar

    15.01.2011 at 11:42

    Moj naklon i duboko poštovanje za postignuća i stil života. Posebno mi se dopada zaključak da uz dobru organizaciju sve može.
    Već imam svog favorita za najinspiratorku u 2011. Ili u apsolutnoj kategoriji, svejedno

  10. Vukašin

    16.01.2011 at 14:00

    Baš je sexy. :)

  11. Arsa

    16.01.2011 at 16:33

    Odlicna prica. Jos jedan dokaz da se, uz dobru organizaciju, sve moze. Bravo Ceco.
    off topic: A zasto se ne bi i u Srbiji odrzao neki Iron man? Bar IM 70.3? Koliko znam, najblizi je u Austriji.
     

  12. nion

    16.01.2011 at 16:39

    @arso zato sto je skupo

  13. Misic

    16.01.2011 at 17:32

    Za organizaciju pravog 70.3 IM ili IM treba imati licencu, ljude, organizaciju, stampu/novinare/medije, novce i domace takmicare….

  14. the rash

    16.01.2011 at 22:36

    Privilegija je poznavati ovakvog sportistu!!!
    Veliki pozdraw za Cecu, gde god da si!!!

  15. aleksandar

    19.01.2011 at 10:12

    Bravo Ceco
    Raduje me to da si posle porodjaja pocela da treniras!
    Evo jedne price sto se tice Cece ,iz mog ugla gledano.
    Sacekao sam je na aerodrumu,dosla je iz Kanade cini mi se,spakovali smo jednu torbu i bicikl-resklopljen valjda u auto i pravac Vinca.Leto je bilo,vrucina jos se nisam ni dmorio od voznje a Ceca je vec istrcala iz kuce i krenula na trcanje. Sa cudjenjem sam sve to gledao ali sada kada sam se ukljucio u svet trcanja krivo mi je sto zajedno ne odradismo taj trening.Pozdrav Ceci i njenoj porodici!

  16. serbiagirl

    14.06.2011 at 21:56

    Pobediti sebe i preci granice svojih mogucnosti je neverovatno jaka stvar.
    Pretpostavljam da sve to ide mnogo lakse kada je trening jedina briga u zivotu, dok neko drugi resava materijalne probleme.

    • Veroljub Zmijanac

      15.06.2011 at 09:07

      Svakodnevno pobeđivati sebe i pored toga toga što nismo dovoljno lepi ili bogati, je izgovor koji pobednici ne mogu sebi priuštiti. 

      Trening je izbor i odluka, baš kao i porodica, posao, zdravlje ili bogatsvo. 

      • serbiagirl

        20.06.2011 at 13:37

        Naravno, treba izabrati pravilno.
        Sto u prevodu znaci: ako ste zena, dobro (citaj bogato) se udati.
        Ako ste muskarac, onda ionako nije bitno, sve je podredjeno vama (svakako necete prati sudove i peglati pelene, vec otici na trening)

  17. nion

    15.06.2011 at 12:30

    Ceca se vratila,osvojila je 1mesto na
    Pančevački
    triatlonu.

Uključi se u diskusiju

Povezani članci