Vedro nedeljno popodne, 7.juna 2009. godine je bilo sve samo ne lepo. Pravo tropsko vreme od 33 C u Nišu nije omelo 66 polumaratonaca da trče ovaj 14. po redu Niški maraton, ali ih je donekle usporilo. Dakle, nije bilo gužve na stazi, naprotiv – prostora i previše, a tu se samo vidi koliko je, na primer, slabija poseta bila ovde nego pre tri nedelje u Somboru. Više nego duplo. Takmičari su stigli sa raznih krajeva zemlje, ali i iz bližeg inostranstva, pa se makar nazivom polumaraton mogao nazvati internacionalni. Zbog pomeranja termina, ali i drugih sitnica, broj takmičara je bio toliki koliki je, što nam nije baš imponovalo.
Uglavnom, prijavili smo se, uzeli brojeve, majice, lanč paket, poster i diplomu (sve odmah) i otišli da se presvučemo u obližnju škollu. Medalje, pehare i novčane nagrade su dobijali samo najbolji, a veteranima nije bilo teško da se popnu na postolje. U seniorskoj konkurenciji bio je jači obračun i samo je elita imala šanse, do smo mi ostali bili dekor. No, to smo i očekivali i pre polaska u Niš. Ovde je druženje mnogo značajniji faktor nego to da li si uzeo kakvu nagradu i kojim vremenom si završio trku. Ako već govorim o vremenu, moje je bilo 1:45:30 što je ispod moga proseka, ali nekako sam se pomirio da Niš meni mora da bude najsporiji, i nema sa tim problem uopšte. Moj motiv je bio druženje na stazi i van nje sa prijateljima i drugarima, pa sam vreme u Nišu lepo iskoristio.
Što se tiče same trke, organizatori izgleda nisu naučili lekcije od prošle i ranijih godina, pa su vodu rasporedili tako da njima bude lakše, a ne takmičarima. Usput smo bili žedni i suvih usta, a naročito na pola puta do Niške Banje. To je jedan veliki minus, ali ne i jedini. Dalje, konfiguracija same staze je celim delom od isključenja ka Niškoj Banji problematična zbog toga što je u drugoj traci tekao saobraćaj (ako se to tako može nazvati), a pre bi se nazvao saobraćajnim kolapsom. Tu se osetio dim svih tih starih motora koji se pogone na dizel D2 i to nam je svima poprilično smetalo. Treći i najveći minus je nedostatak zvaničnih informacija o trci, evo sutradan i dalje nema nikavih obajvljenih rezultata ni u jednim novinama, internetu, RTS-u ni drugim televizijama. Neobično za jedan međunarodni događaj, u najmanju ruku. Dobra stvar je da su zbog malog broja učesnika veteranske kategorije profitirale i dobili nagrade.
Svim učesnicima trke koji su istrčali ovu trku čestitam, a nagrađenima posebno. Još kada bi organizatori uvideli da moraju malo više da povedu računa o kalendaru takmičenja i uslova na samoj stazi (prvenstveno mislim na vodu i okrepu), tada bi Niški polumaraton verovatno bio mnogo posećeniji i služio za ponos svome gradu.
3 komentara. Leave new
znači dobro je što sam ostao kući 🙂
33 stepena celzijusa… to nije trka to je mučenje!
Pa kako je neko rekao 33 stepeni u senci, a 40 stepeni na asfaltu (mislim da je to tačnije). Uglavnom, ostao sam sa sličnim utiscima. Bitno je da sam se opet osetio deo građanstva ove zemlje koje aktivnije trči, što će mi dati motivacije i za ubuduće, i što sam upoznao nove prijatelje.
Vujo, ako možeš, molim te stavi negde link kada nađeš izveštaj u vestima o ovom polumaratonu.
trcao sam polumaraton i vreme je bilo uzasno. Trka je bila veoma lose organizovana, jer je nas pratila samo jedna kola hitne pomoci,vode je bilo samo na 2 mesta a to je malo za takvo vreme.Nije bilo obelezeno koliko smo presli km tako da nismo mogli da se orijentisemo.