milos kostic medalje

Miloš Kostić. Kako opisati svetskog rekordera, šampiona, legendu i svetski poznatog Ironmana? Čelični čovek nam pokazuje kako je moguće i ia na koji način biti pobednik u disciplini triatlona koja se sastoji od 3.8km plivanja, 180km bicikla i 42km trčanja (ceo maraton) koji se izvode jedno za drugim bez pauze. Izazoz za najspremnije ljude na svetu i izazove za nekolicinu onih koji to rade sa 70 i kusur godina.

Velika je čast da  sa čitaocima Trčanje.rs da podelimo ovaj intervju i  priču za koju smo sigurni da će vas inspirisati da o svom životu počnete da razmišljate hrabrije i da se usudite da uradite ono o čemu odavno sanjate.

Gde ste se rodili i živeli u mladosti? Na koji način je odluka da krenete iz Srbije uticala na vas?

Rođen sam u Gornjem Milanovcu 18. aprila 1941., u bežaniji iz bombardovanog Beograda. Odrastao sam u Beogradu gde sam 1959. godine i maturirao u V beogradskoj gimnaziji. Godine 1964. završio sam Tehnološki fakultet kao dipl. inž.

Posle tri godine rada u Vinči u Institutu za materijale (i odsluženog vojnog roka), želja da se posvetim istraživačkom radu odvela me je natrag na fakultet gde sam kao nedoučeni asistent počeo rad na magistraturi.

Mada su to bile dobre godine ispunjene napornim radom, rezultati na moju stručnost i životni standard su bili nezadoljavajući. Tako sam se 1970. otisnuo u svet i našao se u lepom Vankuveru u kanadskoj provinciji Britanskoj kolumbiji kao postdiplomac na univerzitetu UBC (University of British Columbia).

Po završetku studija 1976. sa PhD diplomom i odgovarajućom idejom da sam naučnik, malim sinom Sajmonom, i praznim bankovnim računom, bilo je vreme da se uozbiljim i nađem pravi posao. To se uskoro desilo u malom gradu Ridžajna (Regina) u prerijskoj provinciji Saskačevan gde sam započeo dugu karijeru u uspešnoj čeličani IPSCO gde sam napokon i nešto naučio. Sa njima sam ostao do penzije 2009. pod utiskom da sam je zaslužio.

Osim beskrajne ravnice, ogromnog neba, i surove klime podeljene na žarko leto i arktičku zimu, najprivlačnije osobine Saskačevana su prerijska gostoljubivost i jednostavan život. Tako nije iznenađenje da sam posle trideset godina sa svojim dubokim korenima ovde odlučio da ostanem.

Relativno kasno ste krenuli da se bavite triatlonom. Kako je došlo do toga?

U Vankuveru sam se vratio svojoj ljubavi iz detinjstva. Nema lepšeg mesta da se trči. Kad me pitaju kada sam počeo da trčim kažem, pre nego što su izmišljene patike za trčanje, što je istina. Prvi maraton sam trčao u Ridžajni 1982. a drugi mislim 1985. u Vinipegu. Onda se to ubrzalo kao stari film pa sam do 2005. godine pretrčao više od stotine maratona i ultraša do 125 km u Severnoj Americi i Evropi.

milos kostic trcanje

Svoj najbrži maraton sa trčao 1991. kao pedesotogodišnjak u Vankuveru u 2:57:07, moj jedini pod-tri maraton. Sada u sedamdesetim standard mi je oko 3:30, mada sam u Bostonu 2011. i 2012. oba puta trčao 3:17 i oba puta bio prvi u M70-74.

U triatlon sam skočio iznenada sledeći drugove koji su počeli da eksperimentišu sa kros-treningom. Mada sam uvek pomalo plivao i vozio bicikl, nikad nisam mislio da mogu da se upustim u nešto kao Ironman, još manje da mogu da budem uspešan.

Par puta sam video Ironman na televiziji i ostao zapanjen kako to rade. Ipak, to mi je očigledno posadilo klicu u podsvesti kojoj je samo trebala prilika da se razvije.

Niz slučajnosti je otvorio put prema Ironmanu: slučajno sam kupio wetsuit na rasprodaji; upisao se na olimpijski triatlon da pokušam to; pa se pridružio drugovima u obližnjem poluironmanu gde sam iznenada dobio ulaz u Canada Ironman gde sam opet neočekivano dobio ulaz u Svetsko prvenstvo na Havajima.

Na Havajima sam pobedio u M65-69 i postavio age group rekord koji je stajao nekoliko godina. U međuvremenu sam nastavio sa ironmanima dva do tri puta godišnje i postavio nove rekorde u Ironmanu Kanada i na Havajima. Uspeh mi je podpirivao želju da nastavim sa triatlonima kao i sa trčanjem.

Vi ste po profesiji inžinjer. Koje su sličnosti triatlona sa vašim zanimanjem/profesijom?

I čisto trčanje i triatloni, kao i većina sportova, su metafora životnih napora i dostignuća, pa i onima u inženjerstvu.

Uspeh u sportu počinje sa žeđu igrom, naporom i pokretom koji nam je urođen. Mi svi kao živa bića žudimo za pokretom i telesnim naporom isto kao što smo društvena bića koja se nizbežno uklope u tok života; rad, porodicu i razonodu.

Sport je analogan životu ali je jednostavniji, čistiji, i obično više zadovoljavajući.

Uspeh u idealnom sportu, kako ga ja vidim, pre svega zahteva jasan, realističan, merljivi cilj, metu, na primer maraton na određen dan, u određenom i mestu, i sa određenim vremenom. Taj cilj treba da bude stoprocentno ličan i nepomućen.

Posle toga se razvije plan da se cilj dostigne u vremenu i sa sredstvima na raspolaganju, pa ga onda treba vredno i dosledno ispuniti. Na dan trke treba odstraniti sve negativne i irelevantne misli i potpuno se posvetiti ispunjenju cilja.

U toku trke najbolje je skoncentrisati se na momenat, na svaki korak, na svaki metar, a samo povremeno pomišljati na trijumf i zadovoljstvo uspeha.

Završeni maraton će onda imati svojstvo ličnog, potpunog, neotuđivog uspeha, koji ne zavisi od hvale drugih, koji tako postaje osnovni deo sreće i budućeg uspeha.

Onaj koji se u životu van sporta rukovodi ovakvim principima će neizostavno biti uspešan i srećan.

To je moj najsažetiji opis lepote i vrednosti sporta. Dodao bih da je sport kao učitelj za život najbolje upražnjavati u mladosti. Razumljivo je da njegova pedagoška vrednost opada sa godinama, što je nažalost moja sudbina jer sam mu se posvetio kasno u životu.

Ukratko, kako izgleda jedan vaš dan kada ste kod kuće?

U treningu se držim svojih snovnih principa: isplanirana sezona sa nekoliko polu- i celih maratona; isto tako sa nekoliko olimpijskih, polu- i celih ironmena. Naglasak je uvek na redovan trening sa minimalnom nedeljnom kilometražom, najmanje dve discipline svakog dana, nešto rada u teretani, i uvek pošteni napor i koncentracija na zadatak. Trudim se da treniram u grupi kada je pogodno.

Inače, oduvek sam bio ranoranioc. Ustajem obično oko pet sati i trudim se da pre doručka–ali posle jake kafe–odradim barem jedan deo. Bicikl vozim napolju kako vreme dozvoljava.

Dijeta mi je jednostavna. Obično ovsene pahuljice za doručak, voće za ručak, bogata salata za večeru. Pijem dosta mleka i jedem ribu i beli sir ali meso retko. Pijem malo vina ili drugog alkohola uveče skoro svakog dana.

Koliko ste sati proveli u treningu prošle nedelje?

Sadašnji period je haotičan jer sam putovao i takmičio se u četiri naporne trke: 18. aprila (maraton u Ridžajni), 10. maja (HI, tj. polu-ironman na Majorki), 1. juna (HI u Oliveru u Britanskoj Kolumbiji), pa opet juče, 7. juna, ovde u Bojzi, Ajdaho 7. juna.

Cela sezona će biti takva do početka oktobra, kada završavam sa Svetskim 70.3 prvenstvom u Mont Tremblant, Quebec, berlinskim maratonom i Svetskim ironman prvenstvom u Koni.

Trening mi je redovniji preko zime. Obično trčim 4-5 puta nedeljno ukupno oko 70 km, plivam 3-4 puta ukupno oko 10 km, stacionarni bicikl (kao brick ili bez trčanja) 3 puta ukupno 4-5 sati (kada su putevi otvoreni, tj. od aprila do oktobra, zavisno od mesta i vremenskih uslova, to se poveća do 10-20 sati), i raznorazni kros-treninzi 2-3 puta nedeljno.

milos kostic

Sve u svemu, treniram između 15 i 25 sati nedeljno.

Nećemo pogrešiti ako kažemo da je Ironman kao disciplina jedan od najtežih sportova koja postoje. Kakva životna filozofija je potrebna da bi se postao svetski rekoreder u IM?

Kenijski maratonac Juma Ikanga je rekao “Želja za pobedom je bezvredna bez volje za pripremu”.

Kada trenirate i kada radite Ironman, koje je dominantno osećanje koje proživljavate?

Trudim se da preživljavam svaki momenat kako se odvija i da svaki deo uradim što bolje mogu. Prethodne nedelje treninga mi daju samopouzdanje da telo može.

Na dan takmičenja um preuzima dominantnu ulogu: da kontroliše telo, da ga vodi do cilja metar po metar, korak po korak, i da mu pomogne kad zatreba. Koncentracija uma na zadatak koji se odvija je najvažnija. Um podržava telo; telo ne sme da sabotira um.

Vaša neponovljiva poruka je:

Sport je igra koja jača um i telo. Sport je mladost za ceo život.