U Sarajevu je 27. septembra održan 3. polumaraton, po broju učesnika najbrojniji do sad a po broju zemalja za koje su nastupali verovatno najraznovrsniji na Balkanu. Cela priredba imala je izrazitu nostalgičnu crtu, jer je počinjala i završavala se na sportskom olimpijskom kompleksu na Koševu ZOI ’84 a sve sto je u vezi s tim, prohujalim snegovima osamdesetih, predmet je ponosa svih Sarajlija. Staza je ambiciozno osmišljena da provede stare i nove trkače pored znamenitih mesta u Sarajevu a da pri tome ne parališe grad od 400 000 ljudi.
Od prošlogodišnje staze daleko zanimljivija, ali ne i manje zahtevna. Prvih i poslednjih 4km trčalo se niz i uz brdo Koševo, srednjih 13km sa okretom trčalo se centralnim gradskim ulicama, potom ulicama niz i uz Miljacku. Organizacija pomognuta dobrim sponzorima, obezbedila je pristojne nagrade i uslove da se ova trka slobodno uključi u turističku, manifestacionu ponudu grada Sarajeva. Ovome doprinosi da je više od ¾ takmičara bilo iz stranih zemalja (28 zemalja). Među takmičarima, pored onih domaćih i iz susednih balkanskih zemalja, vidno mnogo Španaca, Mađara i Italijana. Trku je završilo 270 takmičara, od kojih su prvi bili proslavljeni trkači i trkačice: Olivera Jevtić, Ana Subotić, Biljana Cvijanović (kod žena), Đuro Kodžo, Saša Stolić, Sreten Ninković (kod muškaraca).
No… sve ovo samo kao preduslov mog ličnog iskustva i doživljaja trke.
Budući da sam svoj prvi polumaraton trčao u Sarajevu pre godinu dana, za mene je ovo bio mali jubilej trčanja. Ove godine otišao sam tamo sam jer su drugari iz ekipe Maraton Kluba 1893 trčali isti vikend Ultramaraton na Ušću. Prošle godine, kao rekreativac, nadahnut ekskurzijama i različitostima balkanskih prostora, sa najviše 12km pretrčanih, upustio sam se sa ekipom u jedno sasvim novo iskustvo i doticanje nekih meni nepoznatih osećaja.
Tadašnja staza mi se i sad čini strašnom, pravom bosanskom, sa brdovitim startom na Lukavici i uspon/finišem na Koševu. Pojeo je stereotip i klimu tada. Napolju jedva 9 stepeni, magla, para bije iz usta. Pomislih, ako mogu 21km da istrčim to znači da mi gradski prevoz ne treba u jednom pravcu s kraja na kraj grada. Ako mogu 2 sata da trčim, koliko li mogu da hodam?
Ljudi su i ranije trčali, što li im sad treba trka da bi istrčali 21km…? Nije li to smanjilo prostor… uvećalo ljude ? “Jarane, dvanaesti ti je” : veli jedna mala na Alipašinom polju; posle toga uteših sebe da je prva polovina najteža i da je najgore prošlo. Naravno da sam se namučio, naravno da sam ostao bez šećera, da sam se nalio vode i raspao do kraja da ni uz podršku drugova is kluba nisam mogao da ubrzam posle 18km. Ipak posle te trke, više nije bilo isto. Na cilju 2 sata 7 minuta i nešto. Pomislih, pa ja sam dva sata bio kao u novom agregatnom stanju, telo naveo da se vrati korenima, počne da razmišlja o sopstvenoj egizstenciji. Lanac neki, recimo VOLJA- BOL- MOĆ- SREĆA. Jednom rečju, doticanje jednih limita postavlja druge i pojačava želju za promenom.
I tako prođe godina dana, trčkaranja, upoznavanja s teorijom i praksom trčanja i ishrane, druženja s uvećanim ljudima koji iz različitih motiva kreću u trk. Eto me ponovo u Sarajevu da se suočim sa sličnim izazovom a istim samim sobom. Staza neravna, ali ekipa vedra i duhovita, trči pod raznim zastavama. Publika ni najmanje nema, dobacuje simpatično i aplaudira na krivinama i raskrsnicama. Ne znam da li je to jer im se čini da smo u njima brži.
Zevam ja na startu, kao na autobuskoj stanici gde autobus nikad neće doći. Puls povišen a i majicu baš nisam prilagodio za 22 stepena i sunce. Desilo se, nepredviđeno, i da mi pulsmetar otkazuje povremeno, tako da nisam znao svoje vreme većim delom trke. Pomislih, da opet, kao i prošle godine, moram da se oslonim na unutrašnje mehanizme, dodam koji korak više po kilometru kako bih održao tempo. I dodavao sam korake sve do cilja ne znajući uopšte kojom brzinom trčim. Poslednjih četiri kilometra uspona na Koševo iscrpelo je noge i energiju. No to nije pravi bol. Bol ne nastaje iz nemanja energije nego iz htenja da se ima a ipak se nema. Uz to, kod takmičara oko mene odsustvo svake egoistične motivacije i želje da se bude brži za sekund-dva. Pomislih, prava vrednost trčanja rađa se pri grupama trkača koji zajednički dele poslednje kilometer napora. Na ciljnoj ravnini 150m pred kraj, ugledah semafor, 1:39 i nešto…novi lični rekord, devet minuta bolji od prethodnog.
Naravno, ne bih menjao taj sprint do cilja, ni svaki sledeći za iskustvo mog prvog polumaratona i onih 2:07 i nešto. Neka su tih 150 metara sprinta bila usta moje volje tog dana, onih prvih 21km ostaju misli moje prirode… i nešto.
