Čim sam video informaciju da će se održati akvatlon na Adi, bez razmišljanja sam se prijavio. Obožavam da učestvujem trkama koje se sastoje iz više disciplina (triatlon, duatlon, orijentaciono trčanje). Nikad mi cilj nije bio dobar plasman, već dobro iskustvo. Ostao sam veran onom davno zaboravljenom olimpijskom motivu VAŽNO JE UČESTVOVATI… Nekako je za mene uvek zrdavlje bilo ispred rezultata, zajedništvo ispred konkurencije, solidarnost ispred kompetitivnosti. Na ostale trkače gledam kao na partnere, a ne kao na protivnike. Jedini protivnik je u meni samom, dak mi prisustvo ostalih daje snagu da što bolje istrčim trku.

Nisam razmišljao o tome da je već jesen i da je voda hladna, i da nije bilo Gorana Mišića, našeg poznatog tratlonca, verovatno bi me zamrznutog izvlačili iz Savskog jezera. Naime, Mišić mi je dao odelo za plivanje i savete oko oblačenja i svlačenja po izlasku iz vode. Sve to u priči zvuči jednostavno.

Nedelja ujutru, 03. 10. 2010, sve je spremno za trku. Navlačim odelo uz pomoć mojih navijača i navijačica. Sjajan je osećaj pred trku, nema napetosti jer ne jurim rezultat. Nisam ozbiljno trenirao plivanje jako dugo, idem na  “svežinu”. Takmičari su uglavnom naši vrhunski triatlonci, i nas nekoliko entizijasta. Gde su ostali trkači entuzajasti? Nema ih, ili ih ima vrlo malo. Triatlon je kod nas i dalje elitni sport. Mnogo je više ozbiljnih tratlonaca od rekreativaca. U ostalim razvijenijim sportskim granama je drugačija situacija: mnogo više ljudi igra fudbal nego što je vrhunskih fudbalera, tako je i sa košarkom, odbojkom, tenisom i ostalim popularnim sportskim granama. Za razliku od sportskih igara tratlon je monotono ponavljanje istih pokreta do u nedogled. Da nije to razlog? Ljudima je jednostavno dosadno da se time bave. Nije ni to razlog, jer je na maratonima i ostalim trkama učestvuje mnogo više rekreativaca nego vrhunskih trča. A trčanje je bar tri puta dosadnije od tratlona. Glavni razlog malog broja triarlonaca rekreativaca vidim u nedostatku uslova za trening. Sa povećanjem životnog standarda i izgradnjom adekvatne sportske infrastrukture broj triatlonaca će se povećavati. To nam govore primeri razvijenih zemalja. Iz ovoga dolazimo do zaključka da se stepen razvijenosi jednog duštva ogleda u broju tratlonaca po glavi stanovnika.

Trka je počela, plivamo 500 metara, istrčavamo iz vode, pretrčavamo desetak metara (da publici bude zanimljivo) i ponovo uskačemo kako bi smo otplivali još 500 metara. Završio se plivački segment i ostaje još sam 3 km trčanja. Ali pre toga muke sa skidanjem odela. Trčim, razgovaram sa publikom, slikamo se, smejemo se. Prolazim kroz cilj, žao mi je jer se trka završila tako brzo.

Ovo je stvarno jedno izvanredno iskusto. Probajte i vi tokom leta, sami organizujte svoj akvatlon kako bi se zabavili i razbili monotoniju treninga. A onda sledeće godine idemo zajedno. Ko je za?