Posle više od 3 godine pauze, prošle godine sam se vratio trčanju polumaratona. Pre pauze nisam bio neki iskusni polumaratonac, sa istrčanih 6-7 trka u 3 sezone rekao bih da sam bio prosečan amaterski trkač, možda i ispod toga.
Takođe, ne mogu reći da treninzima pristupam sa prevelikom dozom ozbiljnosti. Jednostavno trčim kada stignem da uklopim sve obaveze i kada osećam da mi nije preveliki napor.
Tu je uvek plan koji kao pratim, čisto radi smernica da mi trčanje ne bi postalo monotono već da mogu da kombinujem različite tipova treninga.
Prošle godine sam se setio koliko volim da trčim trke pa sam se malo aktivnije spremao. Pa sam u tri meseca istrčao Berlin, Hamburg i verovatno većini dobro poznatu Ljubljanu na kojoj sam postavio lični rekord u vremenu 1:46.
Početkom ove godine sam gledao gde bih mogao da odem na svoj prvi polumaraton u 2022. godini i odluka je pala da to bude Varšava, pre svega zbog blizine i zbog samog datuma koji mi je najviše odgovarao.
Egzotična Varšava
Varšavu kao grad, ali i Poljsku sam oduvek smatrao nekom vrstom egzotike jer makar u mom okruženju nije bilo ljudi koji su bili u Poljskoj. Češka i Slovačka su nam dobro poznate, ili makar njihove prestonice, ali mi je Poljska nekako uvek bila daleka i nezanimljiva.
Ipak, negde 2014. sam prvi put posetio Varšavu zbog posla i, da budem potpuno iskren, nisam pomislio da postoji jedan razlog zašto bih ga samoinicijativno posetio opet. Delovala mi je kao veća sestra Novog Beograda, sa sličnom arhitekturom i iskreno potpuno nezanimljiva.
Kako to obično biva kada za nešto kažete nikada više, nekoliko godina posle toga opet sam bio u tom gradu iz privatnih razloga i recimo da je utisak popravljen. Taj utisak je pre svega izvukao Kopernikov naučni muzej koji je jedan od najboljih tehničkih muzeja koje sam posetio sa puno interaktivnih eksponata.
Po mom mišljenju to je mesto koje nikako ne bi trebalo propustiti prilikom posete Varšavi.
Poljska ne tako egzotična kuhinja
Sa druge strane, moram reći da nisam u ljubavi sa poljskom kuhinjom. Njihove piroge i zapeikaknke mi nisu ništa posebno, tako da uvek jedem neku drugu nacionalnu kuhinju kada sam u Poljskoj. Za putnike namernike bih preporučio sushi restoran Youmiko sa izvrsnom uslugom i preukusnom hranom.
Koga zanima više o samom gradu verujem da lako može doći do korisnih informacija na internetu, ovo je pre svega priča o samoj trci.
Pa da pređemo na trku
Doputovao sam dan pred trku jer startni paket nije mogao da se preuzme na dan trke. Potpuno neinformisanog dočekao me je blokiran grad, a nije bilo teško saznati da je u poseti gradu predsednik SAD, te da je održan skup podrške Ukrajini.
Shvatam da ovde nikome nije do sutrašnje trke i da je mnogima bitno da vide kolonu u kojoj se nalazi delegacija. Ja se upućujem ka Palati kulture i nauke, jednoj od najprepoznatiljivijih zgrada u Varšavi gde je organiovano preuzimanje startnih paketa.
Zgrada je poklon Sojvetskog Saveza narodu Poljske i prvobitno je imala naziv posvećen Staljinu koji je kasnije uklonjen. Postoji nekoliko sličnih zgrada na teritoriji nekadašnjeg Sojvetskog Saveza od kojih je najpoznatija u Moskvi koja je glavna zgrada Moskovskog državnog univerziteta. Koga zanima može se popeti na vrh liftom odakle može uživati u pogledu na grad.
Startni paketi
Preuzimanje startnih paketa je odlično organizovano i trajalo je svega nekoliko minuta. Uz to održan je i mini expo na kome je bio veliki izbor suplemenata za aktivnosti i nešto siromašniji izbor kada su u pitanju brendovi opreme za trčanje. Pored galvnog sponzora New Balance-a (čudi me da nije 4F, Poljaci dosta nose domaći brend), bili su pristuni i On Running i Hooka sa dosta ograničenom ponudom.
Sam paket je rekao bih dosta siromašan. Ja sam odabrao paket sa zvaničnom majicom i pored njega pred trku su u paketu bili plastična vreća za odlaganje stvari, flašica vode i bezalkoholno pivo.
Nakon trke svaki učesnik je dobio medalju kao što je i običaj ali i obrok u vidu paradajz čorbe sa testeninom ili obrnuto, testenine u paradajz sosu, teško je bilo odgonetnuti šta je, ali je svakako prijalo.
Polumaraton po letnjem vremenu
Mana ovogodišnjeg izdanja trke je što je termin pao na vikend kada se menja sat i počinje letnje računanje vremena. Po novom je trka počela u 9 ujutru, što je zapravo 8 po starom i mislim da su organizatori bez problema mogli da pomere početak za jedan sat unapred. Pogotovo jer je pred početak trke bilo negde oko 2-3 stepena celzijusa, a vetar koji je povremeno duvao je subjektivni osećaj spustio i ispod toga.
Prostor na kome su se nalazili start i cilj se nalazi uz Vislu u parku u kome je poznata multimedijalna fontana koja nažalost ne radi u ovo doba godine. Prostor je odlično organizovan i prostran tako da je bilo dovoljno mesta za više hiljada učesnika trke.
Bilo je više nego dovoljno toaleta, svlačionica, mesta za zagrevanje. Ostavljanje opreme je takodje više nego efikasno i svima je unapred dodeljeno u koji kombi treba da ostave svoje stvari. Ozvučenje je bilo odlično i pokrivalo je ceo taj prostor koji stvarno nije mali i na tome svaka čast organizatorima.
Pred samu trku sam se razmišljao da li da trčim sa dva sloja na sebi zbog vetra i niske temperature na samom startu. Na kraju sam odlučio da trčim samo u majici što se ispostavilo kao dobra odluka. Temperatura porasla, a vetar skoro potpuno stao vrlo brzo nakon starta. Većina je ipak trčala sa jaknama koje su tokom trke odbacivali ili skidali i vezivali oko struka.
Kao i na svakoj trci i ovde je bilo dosta ljudi kostimiranih u super heroje, dosta ljudi koji su nosisli transparentne podrške Ukrajini, a meni je za oko zapala grupa spartanaca. Podsetili su me na grupu sa kojom sam trčao Beogradski polumaraton 2018. godine u čast obeležavanja proboja Solunskog fronta.
Start trke i staza
Start nije bio podeljen po sektorima, ali je na stazi bilo dosta pacemaker-a, čak po 4 za svako ciljano vreme što je svakako za pohvalu. Prvi su krenuli elitni trkači a koji minut posle njih i mi ostali.
Staza je meni bila prilično nezanimljiva sa izuzetkom par mesta. Uglavnom vodi kroz dosadnjikave stambene delove grada, a publike skoro da nije bilo uopšte na ulicama tokom većeg dela trke. Možda i zbog promene sata prethodne noći ili hladnog jutra, nemam pojma.
Takođe, staza skoro da ne dotiče centar grada i najpoznatije atrakcije grada. Pretpostavljam da su se organizatori na to odlučili jer su po centru ulice prilično uske da bi primile veliki broj trkača a i popločane su kockama pa to nije baš najbolji izbor za trku.
Sve u svemu, sem nacionalnog stadiona (poznatog od Evropskog prvenstva 2012. godine) pored kojeg se prolazi, i dva mosta preko Visle nemam da izdvojim ništa preterano zanimljivo što mi se urezalo u pamćenje.
Poslednjih par kilometara je zapravo pravac na jednom bulevaru koji je paralelan sa rekom, ali se ista ne može videti sa ulice. Da stvar bude gora, pola bulevara je bilo otvoreno za saobraćaj pa su automobili prolazili na svega par desetina metara od trkača.
Na 20-om kilometru se nalazi i podugačak tunel posle koga sledi uspon od 100-200 metara i to mi je prilično teško palo, ali su mi motivaciju dali dvojica ljudi koji su prilično jakim tempom gurali klince u kolicima. Pomislio sam ako mogu oni uzbrdo ovim tempom sa sve decom možeš i ti.
Pre toga nisam imao nikakvih problema na stazi, a nekih 5 kilometara sam čak proveo u razgovoru sa nekim amerikancem koga je posebno interesovala istorija ratova na Balkanu 90-ih, valjda zbog trenutnog konteksta na istoku Evrope. Pošto staza vodi preko 2 mosta i nekoliko nadvožnjaka nakupi se tu uzbrdice, pa sam uporedio sa svojom poslednjom trkom u Ljubljani gde je ukupan uspon bio 46 metara (po mom satu) dok je u Varšavi bio 58 metara, dakle nekih 25% više.
Okrepe i tehnička podrška
Što se tiče tehničke podrške tokom staze, okrepe je bilo dosta i bili su odlično organizovani tako da nigde nije bilo gužve. Organizatori su se pobrinuli i za orkestre duž staze kojih je bilo baš dosta, ali nekako uglavnom nisu uspevali da podignu moral trkača, da li zbog odabira pesama ili zbog nedostatka publike koja bi im pomogla, ne znam ni sam. Nešto mi je tu falilo.
Na cilju je bilo dosta ljudi, i napokon se osetio pravi osećaj kada si na trci jer je podrška bila velika. I pored tolikog broj trkača ni u jednom momentu se ne čeka više od minut dva, ni za opermu ni za piće, ni za medalju ni za hranu.
Medalja bi mogla biti interesantnija. Čini mi se da su mi sve druge medalje do sada lepše, ali medalji se u zube ne gleda i ova će naći zasluženo mesto na polici. Za one koji su želeli postojala je i opcija graviranja medalje i tu je jedino bio red, ali sam to preskočio.
Što se tiče same trke, završilo ju je oko 7.300 polumaratonaca u svim kategorijama. Kod profesionalaca su naravno domonirali takmičari iz Afrike
Prvoplasirani u muškoj konkurenciji:
- GISAMODA Emanuel Giniki (TZA) 01:00:30
- CHEBET Abel (UGA) 01:00:40
- TOO Josphat Kipchirchir (KEN) 01:01:46
Prvoplasirani u ženskoj konkurenciji:
- AMAN Tiruye Mesfin (ETH) 01:08:55
- AMEBAW Likina (ETH) 01:09:01
- MAINA Veronicah Njeri (KEN) 01:09:49
Moje vreme je na kraju bilo 1:50:13 i to mi je zapravo drugi najbolji rezultat, tako da sam zadovoljan. Moglo je to brže, pogotovo u prvom delu staze kada sam bio puno sporiji od drugih 10 kilometara. Nisam jurio nikakav rezultat, potpuno sam neopterećen trčao celu trku, a na sat sam prvi put pogledao tek pred sam kraj na 20-om kilometru.
Što se same trke tiče, moji utisci su da je organizacija odlična. Medjutim rekao bih da je startni paket siromašan (mada to meni i nije toliko bitno), da bi medalja mogla biti zanimljivija i najbitnije da bi sama staza mogla biti interesantnija.
Ako ne staza, onda bi organizatori mogli nekako da animiraju da se više publike nađe na ulicama, jer bi to značajno doprinelo boljem utisku. Kada bi me pitali da li bih ponovo trčao ovaj polumaraton, rekao bih da ne, ali isto sam rekao i za posete Varšavi pa se posle ispostavilo suprotno, tako da neka ostane na možda nekad, ali svakako ne u solo varijanti.
Do sledeće trke, sportski pozdrav 🙂
