Pojavljuju se u svim oblicima i dimenzijama. Staze u prirodi mogu biti uske ili široke, prave ili vijugave, strme ili ravne i dosadne. Ono što imaju zajedničko je da su stvoreni voljom ljudi koji ih koriste.

Neke su makadamski putevi sa pokojim slobodnim kamenom postavljenim na tačno određeno mesto kako bi nas sapleo ili nam izvrnuo zglob. Oni su bulevari divljine. Prostrani koridori koji nam daju priliku da se uz najmanje napora krećemo kroz prirodu. Dizajnirani i izgrađeni planski tako da omoguće energetski najefikasniji prolazak kroz ono što je inače težak teren.

Tu su i stari nepouzdani šumski putevi. Dva kolotraga odvojena uzanim koridorom niske trave. Nastali voljom rabadžija i snagom njihovih traktora i volova. Pouzdani su koliko interes onih koji su ih stvorili. U biti maštaju da će kadtad postati makadamski putevi ali mnogi ne dočekaju tu sudbinu.

Oni srećniji koje je priroda obdarila lepotom, tačnije lepotom pogleda koji pružaju i odredišta do kojih vode, i na čije je tragove navela planinare namernike mogu se nadati da će dobiti kakvo takvo obećanje da neće biti zaboravljeni u vidu par znakova Alojza Knafelica, svima dragih planinarskih markacija.

Ti retki putevi služe plemenitu svrhu. Onima koji se reše da ih pohode nude sigurnost odredišta i mogućnost da se prepuste jednostavnosti postojanja u prirodi bez nepotrebnog skretanja pažnje svakodnevnice.

Gde putevi prestaju, uz malo sreće poičnju staze kakve ih svi zamišljamo. Barem mi koji volimo divljinu u što netaknutijoj formi, a opet pristupačnu u meri da možemo da prođemo kroz nju brzinom koja nam najviše odgovara. Ponekad trkom, ponekad hodom, ponekad samo izvaljeni na livadi pored staze dok upijamo svaki sekund tišine oko nas. Prvo šire, onda polako sve uže i uže.

staze

Kozje stazice, planinarske staze, putići, puteljke, odnosno ono na šta barem ja pomislim kada neko kaže staza. One su najhrabrije od svih. Stvorene interesom retkih, pohođene stopama mnogih.

Vijugaju pomalo nerazumno preko nepristupačnih terena, pustih vrleti, oštrih grebena, kamenjara i stena. Oni služe više kao ideja mogućeg dolaska na cilj i zapravo se ni ne trude da ponude bilo kakvu sigurnost. Mogu postojati jednu sezonu ili se vekovima protezati lancima planina.

Ponekad zalaze toliko visoko i na tako nepristupačna mesta da ih održavaju samo retki pripadnici niša ljudskog društva ili krda divljih i polu divljih životinja. Onima koji ih pohode one predstavljaju najlepše darove. Ponekad, mada ne ni tako retko, one su savršene.

Uglavljene u neke zaboravljene pejzaže, prekrivene blago rastresitim materijalom koji dozvoljava da se preko njega pretrči ali pritom zahtevaju da se u svakom koraku napravi na desetine malih prilagođavanja u kako bi dostigao njen pun potencijal.

Bude osećaj zadovoljstva mehanikom ljudskog koraka čineći nas ponosnim na ono što smo i istovremeno nas ponižavajući lepotom sredine kroz koju nas vodi. One su ono što tražimo, mali vijugavi pravci savršenstva daleko od naučenih koncepata lepote.

Sve putevi su stvoreni voljnom ljudi koji ih koriste, ali ironično je da upravo oni koji nose najmanje ekonomskog interesa za one koji ih utemeljuju predstavljaju najveći stepen konsenzusa među njihovim tvorcima. Stvorene od strane ljudi različitih generacija, ličnih i ideoloških ubeđenja, religija i razumevanja, staze prkose onome čemu smo naučeni u civilizovanom svetu.

Koje su vaše omiljenje staze? Podelite vaše tajne lokacije ili fotografije istih? Da li biste drugima pokazali vaše staze ili učestvovali u njihovom očuvanju i zaštiti.

text je izvorno objavljen na sajtu Skyrunning lige  i prenosimo ga uz dozvolu autora :)