Paralelno sa očiglednim porastom broja trkačica i trkača na stazama, kejovima, ulicama, u parkovima, razvija se i novi fenomen njihovih posmatrača. Od (1) aktivnih učesnika koji reaguju na licu mesta (raspon komentara od Bravo, bravo! do Ko te juri?), preko (2) onih koji između sebe komentarišu navalu euforije međ’ Srbima, pa do (3) onih isprovociranijih koji odgovore traže na samom izvoru i o epidemiji se direktno raspituju kod nekog od inficiranih trkača i trkačica iz svoje okoline.

Add subtitle text

Kojoj god kategoriji da pripadaju, posmatrači se prilično jasno i bez previše ostatka dele na:

  • one koji podržavaju aktivnost, makar ona bila i trčanje (a tek ponekad baš zbog toga što je po sredi upravo trčanje), i

  • one koji se čude ulaganju tolike količine energije u (ni manje ni više nego) trčanje, a za to imaju pregršt najrazličitijih razloga.

Dobacivači

Reprezentativni predstavnik afirmativnog stava iz prve kategorije jeste penzioner koji sa klupice na Kališu dobaci: Alal vera, ćero, i ja sam tako u svoje vreme!, dok se za drugu krajnost u istoj kategoriji bez presedana nominuje prekorni pogled neraspoložene bebisiterke (da ne kažem roditelja), koji ti na Olimpu ili Tašu poručuje: Pa dobro, zar stvarno moraš da trčiš na stazi za trčanje?, pri čemu sa bezbedne razdaljine posmatra kako se dete sapliće o tvoje noge.

Tihi svedoci

Za razliku od prve i treće, pripadnici druge kategorije posmatrača ne ulaze u direktnu interakciju sa trkačicama i trkačima. Njihove reakcije su suptilne i ostaju među njima, tako da čak i kada je interesovanje očigledno, nije sigurno šta ti misle, iliti šta i koliko misle o trčanju. Uglavnom su u grupama od dvoje ili više njih. Ponekad je u trku moguće uhvatiti deliće razgovora dve drugarice gde entuzijastičnija kaže drugoj: Stvarno bi trebalo da počnemo sa nekim sportom, daj da vidimo ponovo onaj pilates…; ili se desi da dok trčiš po kraju nabasaš na početak rasprave ekipice ortaka o tome kakvo vežbanje je najefikasnije/jedino ima smisla: ‘Ajd na trčanje neki dan? ‘Silud, pa da mi se istope svi mišići – nema šanse!; a nekada zakačiš i neko od retoričkih pitanja zaprepašćenog sredovečnog bračnog para tipa:  Ne znam koje pare treba da ti daju pa da trčiš na +40?. Neki od ekstremnijih predstavnika ove kategorije mogu se naći pored staza kako poluhipnotisano posmatraju lakoću ili mučenje kojom trkači i trkačice vrte svoje krugove.

Zabrinuti, usidreni i radoznali

I konačno, najzanimljiviji – posmatrači iz treće kategorije. Kao i prvoopisani ‘dobacivači’, i oni imaju potrebu da iskažu šta misle o trčanju i/ili trkačima i trkačicama, ali se od njih razlikuju po tome što ih ne zadovoljava jednosmerna komunikacija. Varijacije u pristupu i temi razgovora između ostalog zavise i od toga da li smatraju da je ‘pomoć’ potrebna tebi ili njima.

Pa tako, teško da je bilo koji dugoprugaš izbegao da isporuči objašnjenja prijateljima ili članovima zabrinute šire i uže familije o tome zašto, kada već trči, što je eto generalno fina stvar, mora da trči baš te (polu)maratone. (Lepeza razloga za brigu kreće se od mogućnosti povreda do iskrene upitanosti za stanje tvoje psihe.)

S druge strane, ovde su i oni koji trkački svet doživljavaju kao da je u direktnom sudaru sa njihovim, pa ih prisustvo trkača i trkačica provocira da njih ispituju i sebe preispituju. Njih možete prepoznati po tome što misle da ste uvek zainteresovani da ćaskate o trčanju, kao i po pitanjima tipa: I, šta kažeš, nije ti dosadno da šipčiš bez cilja?, ili, Stvarno ti je OK da ne izlaziš petkom da bi išla na trening u subotu ujutru?, do Da nije malo previše sve to – zdrava ishrana, trčanje, dobar san – mislim, kad stigneš da živiš?. Kakve god odgovore da daš, postoji opravdana opasnost da iz ‘razgovora’ ni kriva ni dužna izađeš sa osećanjem da je neko odlučio da te vidi kao rigidno disciplinovanog i dosadnog frika života bez, i da tu sliku sve i da hoćeš – teško možeš da promeniš.

Srećom po trkače i trkačice (ali i svet generalno), brojniji su oni čija ljubopitljivost nije motivisana željom da utvrde, već da promene svoju svakodnevicu. Oni će vam konstanto izlistavati razloge za i protiv trčanja, objašnjavati zašto smatraju da je trčanje istovremeno i čudno i dobro, i govoriti da ti se ujedno i dive i da ih nerviraš. Takođe, karakteristični su i po tome što traže dokaze da se ne pretvaraš, već da ti trčanje istinski prija. Lepota ovih kontakata sa radoznalcima je u preokretu do koga ponekad (ja volim da verujem: često) dovode.

Trkačice i trkači u ulozi posmatrača

Naime, pre ili kasnije ispitivanja počnu da jenjavaju. To je trenutak u kom trkačice i trkači mogu da zauzmu najbolja mesta i bace se na posmatranje svojih doskorašnjih posmatrača. Najlepše je kada uočiš da su uspeli da prelome da izgovore, nelagodu i nesigurnost ostave po strani, i da su odlučili da unesu promene u svoje živote. Ako se lepo zagledaš, možeš videti kako nekadašnji radoznali posmatrači postepeno postaju svesni svojih rutina, otkrivaju načine da ih učine kvalitetnijim i postaju sve aktivniji (kroz trčanje ili na neki drugi način).

Super je kada uvidiš da tvoje trčanje ima produženu ruku koju sve i da hoćeš, ne možeš da kontrolišeš, i da služi kao sredstvo za spontano pokretanje dobrih promena. Još je bolji osećaj kada neko za koga si mislila da se nikada neće odlepiti od kauča sa tobom istrči svojih prvih par kilometara i zahvali ti se na inspiraciji za to.

Kakva su vaša iskustva sa posmatračima trkača? Posmatrate li i vi njih? Da li mislite da je i samo povećanje broja trkača na ulicama dovoljno da se iz pasivnog posmatranja probude neki novi, budući trkači?

Voliš Trčanje.rs? Postani deo naše mreže i uživaj u trkačkim pogodnostima već za 210 dinara mesečno