Na Belgrade Business Run humanitarnu trku, beogradska advertajzing agencija OvationBBDO poslala je 5 timova. Među tih 15 ljudi bilo je iskusnih polumaratonaca, bilo je onih koji trče kraće relacije od kada medvedi izađu iz pećine pa dok ne odu na more, a bio je i Bojan. Bojan je senior kopirajter, koji je sa spremanjem za ovaj, za njega spartanski poduhvat, krenuo od nule.
Ovo je njegova ispovest 🙂
Za trkačinu sam se prijavio usput
Za trkačinu sam se prijavio usput, praveći se ležeran i važan – dockan beše kad shvatih da sam uveliko prebacio stotinu kilograma, a da sam iz top forme izašao deceniju pre. Ipak, pun neosnovane vere u sebe, kupih bajs, (how nice), i to je već bilo pola priprema. Naterah se jednog popodneva da trčkaram krugove oko stadiona – 400 metara X 7… hodajućim džogstepom (nova disciplina) – i osokoljen što sam ostao živ, odlučih da je to to i da su pripreme završene, pa sam od trenera (sebe) dobio i pohvalu! Odlučio sam čvrsto da do trke ne jedem noću – ipak, u junu su noći kratke, ako me razumete.
„Videla sam Bojana, strašno je iznemogao“
I tako, dan trke dođe – a na trkalištu kao u rerni. Svestan hendikepa kom će biti izloženi moji ekstremiteti, glumeći nonšalantnog veterana sa Ventolinom u džepu, odlučih se za jedan “mohito” pre same trke – izuzetno glupa odluka – ali takav mi je brend, šta ću.
Posle 300 metara hteo sam da plačem, ipak sam rekao sebi da ćuti (ovaj se naljutio), pa sam posle narednih 200 metara glumio vezivanje pertle. Onda sam se setio svih uspeha koje sam imao tokom višedecenijske amaterske sportske karijere, pa mi je bilo još gore.
Do restorana Iguana već me je pekla slezina, a kod ušća sam imao male halucinacije. Halucinacijice ovolicne. Pomislio sam da bi bilo zgodno da se onsesvestim – žrtva je, brate mili, žrtva. Ali, noge izdržaše, ali se stenjanje pojačalo. Sve me peče.
Jedna devojka koja me je prepoznala na trećem kilometru, slala je mojoj udovici poruku: „Videla sam Bojana, strašno je iznemogao.“ Brektao sam ispod naočara – a kada ugledah onaj stočić sa pićem (arhesliku) – pomislih: ja sam bre, maratonac. I tu načinih najveću grešku još od Mohita – popih tu vodurinu oranž boje i umalo je ne vratih majci Zemlji. Morao sam i to zbog brenda.
Uskoro su halucinacije postale java, ukazale su mi se mnoge utvare: baka partizanka, učesnica dve ofanzive, pradeda Solunac, a butine su gorele. Već sam se tešio vizualizacijom obroka kojima ću se prepustiti ukoliko doživim kraj trke – avaj – poslednji kilometar trajao je devet godina.
Deset puta sam odustao, isto toliko puta se vratio. Jedan ja me je strašno psovao i vrlo sam se naljutio. Kad sam prošao cilj – a to više nisam bio ja – dali su nam neku kiselu vodurinu sponzorušu – koju sam, glumeći maratonca, a i to sam morao zbog brenda, prolio po glavi, što nemojte nikada činiti, jer peče, jer je kisela. I peče. Jer je kisela, što je logično, iako je bazna.
Dobaljuao sam do neke platforme gde sam isto imao halucinacije i klecala su kolena a disao sam kao Golf 2 zimi u Pančevu, i pravio se OK. Neko iz organizacije je prišao da me pita jesam li OK – odmahnuo sam rukom, čuj ok! Extra sam, bajo. Sve je to zbog brenda, braćo moja i sestre.
Danas znam da sam ostao živ, i drugačije gledam na život posle maratona – tih pola miliona santimetara trajalo je devet godina. U rerni, sa kolegama, pored jedne reke koja se uliva u drugu, dok mi je život kao puž promicao ispred očiju, krvavih i punih suza radosnica, skrivenih iza Rej Ban cvika. Zbog brenda.
Bojan Tanasković<
Senior Copywriter
OvationBBDO
