Pohvala ludosti – Pohvala Ludosti

Sve sam mogla da očekujem, ali da mi neće biti frka, to nisam.

Sve je dobro, nisam zabrinuta, nemam tremu, samo tremicu, ne razmišljam da li ću moći nego, koji sam ja ludak, idem na 21 km glavom i svežinom.

Ipak je ovo pohvala ludosti, nije red da se ponašam kao da sam uravnoteženi revnosni primer trkačice koja kao nešto redovno trenira i menja se iz korena. To bi bilo posve – regularno (ovde bi trebalo da ide jedan smajli).

Bilo je svega, ali o tome svemu treba pisati tek posle tih dva i po sata trčanja gde ću korisno iskoristiti vreme i misliti o tome šta se u stvari desilo za sve ovo vreme priprema. Kao što sam rekla, kliše jeste ispunjen, promena se desila, na jedan neočekivan način.

Pre nedelju dana moj divni otac, ćale, tata, Aleksandar, bio je na ozbiljnoj operaciji u trajanju od pet sati. Operacija se završila, sve je krenulo na bolje. A onda je usledio poziv od mame i to na bolje pretvorilo se u nešto što se može nazvati – zid.

Ja sam to videla kao jednu tačku. A ta tačka predstavlja vreme koje se zaustavilo i fokusiralo se samo na nju, na tačku, oko koje više ništa ne postoji, samo ona. Ona je život, vrednost sama po sebi.

Komplikacije, revizija operacije, noć i neizvesnost. Izgledi su krajnje očajni i minimalni, čeka se jutro i onaj nemilosrdni mogući poziv iz bolnice u 6 ujutru ako Aleksandar…ne probije zid.

A šta je maraton nego puka imitacija života? I taj zid, kao da nam je nepoznat. I oko čega se mi nerviramo kada baš u ovom trenutku toliko njih udaraju u taj zid i ne probiju ga?

Jedna noć je bila dovoljna da se promena završi, dovrši i postane potpuna. Nisam sedela skrštenih ruku, već sam iskoristila sve svoje kapacitete i fokusirala se na jedan Teslin prenos energije i snage i usmerila je ka toj šok sobi i tom kutku grada. Ispostavilo se da nisam luda kada hvalim ludost i da je nekim čudom ta energija bila dovoljna da pomogne da zid bude srušen.

Volim da gledam tako stvari, kako mi odgovara, nije možda mudro, ali nije ni bitno kada je ishod onoga što sam želela bio baš takav kakav sam želela. Nije bilo jutarnjeg poziva, a ta trka je, što se mene tiče – završena sa najboljim rezultatom.

I tako, Ljubljana se bliži, u nedelju ću da stanem na taj start i da krenem sa osmehom pred svim nadolazećim zidovima i da trčim za jedan oporavak, za tačku, za Aleksandra, i da ga podstaknem da nakon tog kutka u gradu, možda pomisli da može jednom da stane na neki start u drugačijem kutku grada i oseti šta je u stvari pravi zid, maratonski zid 🙂