Pohvala Ludosti – Početak

Ha, odakle da počnem. Prva pomisao je: ’’During the war…’’.

Dakle, ako je sve počelo kao ideja nekakve promene spoljašnjosti, nekakvo mršavljenje, postizanje nekakvih rezultata i sve tome slično, onda je ta ideja dobrim delom pala u vodu, a sve što je ostalo je ta promena.

Kako čovek postaje trkač, a kako probisvet postaje odgovoran?

Kažu da najveći broj ljudi kreće da trči zbog mršavljenja, kondicije, dobrog osećaja, pokretanja iz nekretanja, itd. Ja nisam. Isključivo sam odabrala da trčim iz ogromnog osećanja izazova prema nečemu što je meni toliko strano i toliko daleko.

Pre godinu i po dana sam bila skoro potpuno ravnodušna prema svojoj okolini koja je bila trkačka. Nije me interesovalo. Pomalo sam se bunila tu i tamo jer mi je dosađivala ta euforija ljudi oko sebe i nisam shvatala šta ima kog đavola da se toliko analizira svaki trening ili trka. Danas znam da to nije analiza, već potreba da se priča o nečemu što te zadovoljava u potpunosti.

Počela sam da trčim iz poverenja. Verovatno svi imamo iskustvo sa nekim ljudima oko sebe koji rade nešto sa strašću a što je nama potpuno strano i što nikada ne bismo ni pomislili da probamo. Kada vam je nešto toliko blizu i na dohvat ruke, ne vidite značaj toga. Kao kada vaš najbolji prijatelj strasno voli automobile, a vas to ne zanima, pa nekako spontano počnete da primećujete te kotrljajuće mašine na ulici, i to vas nervira, jer zaboga, vas automobili ne zanimaju. I ne zanimaju vas. Ali ta prenesena ljubav je preneta, i to je gotovo, sad primećujete.

I tako, ja sam poverovala dragim ljudima oko sebe da je trčanje nešto što treba probati. I krenula sam. Ne protiv svoje volje, nego ako već nešto opanjkavam, kako sebi da dozvolim da bilo šta opanjkavam kada ne poznajem predmet opanjkavanja.

Ogledalo

I došla je i ta Ljubljana. Zadala mi je mnoge muke, ali i svojevrsno iskustvo i suočavanje sa samom sobom. Kako sam se javno obavezala, neznajući šta me čeka, i koji stepen odgovornosti je potreban da se sve to uspešno završi, ja sam krenula da treniram.

Ispostavilo se da treniranje nema veze sa treningom, da trčanje nema veze sa nogama, da polumaraton nije 21km već – potpuno upoznavanje samog sebe, sa svim svojim slabostima i snagama, sa suočavanjem sebe sa svim svojim nataloženim lošim navikama, dobrim navikama, sa svojim strahovima, sa svojim samopouzdanjem.

Najradije bih ćutala. Kada me neko pita kako je bilo na trci… kako je bilo – savršeno. Reč savršeno ovoga puta nije u slengu, već trka jeste, sama po sebi, jedna utopija. Da su svi misleći ljudi sveta imali priliku da trče jednu trku, shvatili bi da reč utopija nije imaginarna reč, već vrlo izvesna stvarnost. Zamislite jedan svet trke gde su svi ljudi plemeniti, gde bodre jedni druge, pomažu jedni drugima, bez razloga, bez interesa, iz one unutrašnje potrebe da se bude u zajednici koja je savršeno funkcionalna; nema razloga da neko bude dobar, a jeste. Ovo nije bajka, ovo je realnost jedne trke.

Ne bih rekla da je ovde u pitanju samo endorfin koji se luči u određenim količinama u organizmu. Postoji tajna u trčanju koja je vrlo očigledna i vrlo jednostavna i baš zbog toga je i naizgled neobjašnjiva. Trčanje jeste čovekova prirodna radnja i to je početak i kraj filozofije o trčanju.

Džoni “be good“

Džoni je bio divan pred trku, uzbuđen, veseo, euforičan, nervozan, lepo nervozan. Svi su bili uzbuđeni, sem mene. Ja sam bila mirna. Evo ga, tu je, daj da krenem. Hoću na stazu, jedva čekam da se nađem na sredini i počnem da razgovaram sa sobom o svemu. Kakva trema, pa ko upravlja sa mnom, ja ili tamo neki događaj? Imala sam potpunu kontrolu, znala sam da ću je završiti jer, nisam za džabe radila na sebi sve ovo vreme priprema.

To je to, kontrola. To te trčanje nauči. Ko upravlja – ti upravljaš. Svojim životom, svojim mislima, svojim postupcima, rečima, odlukama. Osloniš se na sebe i uživaš. Nema drugog, nema okolnosti, nema prilika, nema izgovora! Ko tera te noge – tera glava!

Prvi sneg je bio romantičan i pokrenuo je veću dozu adrenalina koja je potrebna prilikom savladavanja težih prepreka. Taj isti sneg nije sprečio veliki broj ljudi da dođu i sa strane bodre sve trkače i trkačice. Deca, stariji, pa zar to nije predivno? Meni je veća muka bila kada se ne nasmejem ljudima sa strane koji mi govore ’’demo’’ nego što mi je bilo teško, ili hladno. A bilo je hladno, nisam osećala svoju kožu na nogama.

Džoni, moj divni slučajni partner, učinio je da trka bude jedna šašava avantura. Igrali smo kaladonta, grudvali se (dobila sam grudvu i od publike), kreveljili se fotografima, dočekali crnce da nas prešišaju, jeli čokolade i banane, pili energetska pića i ugojili se na trci, prema našoj računici. Sreli smo Marka na pola polumaratona, hrabrog neposlušnog Marka koji je sada zaista izgubio nevinost.

Pozdravljali smo orkestre i oni su nas, pogurali smo par polumaratonki i ćaskali sa jednom. Džoni je bio veseo kroz celu vožnju i delovao kao da trči lagani trening. Kako je sjajno imati takvog slučajnog partnera.

Ne znam kada mi je bilo teško. Prema mojoj strogoj proceni, bila sam spremna da dobrim tempom istrčim 12km. Dobrim tempom. Ali kako mi je falio ostatak do 21, znala sam da moram lagano. Od šesnaestog je krenulo – bunilo.

Suviše je sve bilo lepo oko mene pa nisam stigla da osetim stvarnu težinu svih kilometara. Bolela su me stopala, u nekom trenutku su krenula i leđa (ramena zapravo), noge odavno nisam osećala od hladnoće (greška u oblačenju), bolovi su bili tu, ali bolova nije bilo. Jer ja sam išla ka cilju.

Poslednji kilometar je bio nestvaran. Vreme je odavno bilo zaustavljeno što se mene tiče jer sam ga pretvorila u onu tačku. Kontrola.

Požurili smo ka cilju. Crpela sam uobičajenu adrenalinksu snagu pred kraj koji je blizu. Tu negde čujem divnu Mariju koja me bodri sa strane. Mašem. Gde je kraj? Džoni, gde je kraj? I dalje idemo brzo, suviše brzo posle toliko kimoletara. Džoni, gde je kraj?! Džoni ne zna. Tu je, ali kao da ga nema, jer treba da se skrene. Negde. Džoni je obećao da je kraj blizu pa je i morao da bude.

Cilj. Moš misliti.

Osećaj za osećaj

Zamislite da posle tog pređenog puta od dva i po sata, prvo na šta naiđete je – trener iz pakla!

Ne, Miki nije trener iz pakla, Miki je čovek koji ne treba nikada da shvati kako ljudi kao ja razmišljaju. Jer onda nikada ne bi mogao da nam prenese energiju i ideju koju nosi u sebi. Ljudi mnogo uče jedni od drugih kada se ne razumeju.

Mislim da je najveći izazov bio dovlačenje svog napetog, popunjenog tela do hostela. E to je bio izazov. Da je hostel bio dalje, ponovo bih zvala svoju kliniku Anlave – iz Ljubljane.

Tog dana, čini mi se, svi su bili srećni. Ili sam bila ja, pa sam mislila da su svi. Putovala je sjajna grupa ljudi, uživala sam. Svi su borili svoje bitke, i svi su iz svojih razloga trčali svoju Ljubljanu. Oni najbolje znaju šta su postigli i kako se osećaju. I oni su imali svoje unutrašnje blogove i svoje radosti, muke, neodumice, strahove, snage, svega. Oni su inspiracija.

Na kraju, ostaje osećaj. Snaga, samopouzdanje. Više nisu bitni tričavi kilogrami ili brojevi, rezultati. Osećaj umora, pražnjenja. Svega. Sve je otišlo, niz onaj Dunav, u srcu grada.

Kuda idu polumaratonci?

Sad shvatam onog Lajbnica koji je rekao da živimo u najboljem mogućem svetu od svih svetova. Činjenica da je čovek verovatno bio mračno ironičan, ali ako ga stavimo u kontekst jedne trke – što da ne mislimo tako ako nam je lepo. Pohvala ludosti je baš to. Sve je onako kako verujemo i mislimo da jeste. Ako nosim lažne bisere oko vrata i mislim da su pravi – koja je razlika? Ako je za mene dva i po sata trčanja isto kao i onome tamo sat i deset minuta – koja je razlika? Šta je merilo stvari? Merilo sam ja, ti i on ili ona.

Promenila sam se. Iz korena. Aleksandar i trka su pohvalu ludosti učinili stvarnom.

Hvala dragim ljudima u komantarima mog bloga, za mene je to dragoceno, hvala Draganu, koji je bio uporan u svojoj podršci. Dušanu koji mi je pozajmio majicu!

Hvala mom timu koji se bori za trčanje u našoj zemlji i koji ima nameru da svoju energiju prenese na sve ljude poput mene, tebe, nas. Nije bezveze, oni su davno osetili ono o čemu ja sada pišem.

Za mene, ovo je početak jedne druge priče, nove, osvežene. Trčimo se!