Connect with us

Hi, what are you looking for?

Blog & Kolumne

Pohvala Ludosti – Početak

Ha, odakle da počnem. Prva pomisao je: ’’During the war…’’.

Dakle, ako je sve počelo kao ideja nekakve promene spoljašnjosti, nekakvo mršavljenje, postizanje nekakvih rezultata i sve tome slično, onda je ta ideja dobrim delom pala u vodu, a sve što je ostalo je ta promena.

Kako čovek postaje trkač, a kako probisvet postaje odgovoran?

Kažu da najveći broj ljudi kreće da trči zbog mršavljenja, kondicije, dobrog osećaja, pokretanja iz nekretanja, itd. Ja nisam. Isključivo sam odabrala da trčim iz ogromnog osećanja izazova prema nečemu što je meni toliko strano i toliko daleko.

Pre godinu i po dana sam bila skoro potpuno ravnodušna prema svojoj okolini koja je bila trkačka. Nije me interesovalo. Pomalo sam se bunila tu i tamo jer mi je dosađivala ta euforija ljudi oko sebe i nisam shvatala šta ima kog đavola da se toliko analizira svaki trening ili trka. Danas znam da to nije analiza, već potreba da se priča o nečemu što te zadovoljava u potpunosti.

Počela sam da trčim iz poverenja. Verovatno svi imamo iskustvo sa nekim ljudima oko sebe koji rade nešto sa strašću a što je nama potpuno strano i što nikada ne bismo ni pomislili da probamo. Kada vam je nešto toliko blizu i na dohvat ruke, ne vidite značaj toga. Kao kada vaš najbolji prijatelj strasno voli automobile, a vas to ne zanima, pa nekako spontano počnete da primećujete te kotrljajuće mašine na ulici, i to vas nervira, jer zaboga, vas automobili ne zanimaju. I ne zanimaju vas. Ali ta prenesena ljubav je preneta, i to je gotovo, sad primećujete.

I tako, ja sam poverovala dragim ljudima oko sebe da je trčanje nešto što treba probati. I krenula sam. Ne protiv svoje volje, nego ako već nešto opanjkavam, kako sebi da dozvolim da bilo šta opanjkavam kada ne poznajem predmet opanjkavanja.

Advertisement. Scroll to continue reading.

Ogledalo

I došla je i ta Ljubljana. Zadala mi je mnoge muke, ali i svojevrsno iskustvo i suočavanje sa samom sobom. Kako sam se javno obavezala, neznajući šta me čeka, i koji stepen odgovornosti je potreban da se sve to uspešno završi, ja sam krenula da treniram.

Ispostavilo se da treniranje nema veze sa treningom, da trčanje nema veze sa nogama, da polumaraton nije 21km već – potpuno upoznavanje samog sebe, sa svim svojim slabostima i snagama, sa suočavanjem sebe sa svim svojim nataloženim lošim navikama, dobrim navikama, sa svojim strahovima, sa svojim samopouzdanjem.

Najradije bih ćutala. Kada me neko pita kako je bilo na trci… kako je bilo – savršeno. Reč savršeno ovoga puta nije u slengu, već trka jeste, sama po sebi, jedna utopija. Da su svi misleći ljudi sveta imali priliku da trče jednu trku, shvatili bi da reč utopija nije imaginarna reč, već vrlo izvesna stvarnost. Zamislite jedan svet trke gde su svi ljudi plemeniti, gde bodre jedni druge, pomažu jedni drugima, bez razloga, bez interesa, iz one unutrašnje potrebe da se bude u zajednici koja je savršeno funkcionalna; nema razloga da neko bude dobar, a jeste. Ovo nije bajka, ovo je realnost jedne trke.

Ne bih rekla da je ovde u pitanju samo endorfin koji se luči u određenim količinama u organizmu. Postoji tajna u trčanju koja je vrlo očigledna i vrlo jednostavna i baš zbog toga je i naizgled neobjašnjiva. Trčanje jeste čovekova prirodna radnja i to je početak i kraj filozofije o trčanju.

Džoni ”be good”

Džoni je bio divan pred trku, uzbuđen, veseo, euforičan, nervozan, lepo nervozan. Svi su bili uzbuđeni, sem mene. Ja sam bila mirna. Evo ga, tu je, daj da krenem. Hoću na stazu, jedva čekam da se nađem na sredini i počnem da razgovaram sa sobom o svemu. Kakva trema, pa ko upravlja sa mnom, ja ili tamo neki događaj? Imala sam potpunu kontrolu, znala sam da ću je završiti jer, nisam za džabe radila na sebi sve ovo vreme priprema.

To je to, kontrola. To te trčanje nauči. Ko upravlja – ti upravljaš. Svojim životom, svojim mislima, svojim postupcima, rečima, odlukama. Osloniš se na sebe i uživaš. Nema drugog, nema okolnosti, nema prilika, nema izgovora! Ko tera te noge – tera glava!

Prvi sneg je bio romantičan i pokrenuo je veću dozu adrenalina koja je potrebna prilikom savladavanja težih prepreka. Taj isti sneg nije sprečio veliki broj ljudi da dođu i sa strane bodre sve trkače i trkačice. Deca, stariji, pa zar to nije predivno? Meni je veća muka bila kada se ne nasmejem ljudima sa strane koji mi govore ’’demo’’ nego što mi je bilo teško, ili hladno. A bilo je hladno, nisam osećala svoju kožu na nogama.

Džoni, moj divni slučajni partner, učinio je da trka bude jedna šašava avantura. Igrali smo kaladonta, grudvali se (dobila sam grudvu i od publike), kreveljili se fotografima, dočekali crnce da nas prešišaju, jeli čokolade i banane, pili energetska pića i ugojili se na trci, prema našoj računici. Sreli smo Marka na pola polumaratona, hrabrog neposlušnog Marka koji je sada zaista izgubio nevinost.

Advertisement. Scroll to continue reading.

Pozdravljali smo orkestre i oni su nas, pogurali smo par polumaratonki i ćaskali sa jednom. Džoni je bio veseo kroz celu vožnju i delovao kao da trči lagani trening. Kako je sjajno imati takvog slučajnog partnera.

Ne znam kada mi je bilo teško. Prema mojoj strogoj proceni, bila sam spremna da dobrim tempom istrčim 12km. Dobrim tempom. Ali kako mi je falio ostatak do 21, znala sam da moram lagano. Od šesnaestog je krenulo – bunilo.

Suviše je sve bilo lepo oko mene pa nisam stigla da osetim stvarnu težinu svih kilometara. Bolela su me stopala, u nekom trenutku su krenula i leđa (ramena zapravo), noge odavno nisam osećala od hladnoće (greška u oblačenju), bolovi su bili tu, ali bolova nije bilo. Jer ja sam išla ka cilju.

Poslednji kilometar je bio nestvaran. Vreme je odavno bilo zaustavljeno što se mene tiče jer sam ga pretvorila u onu tačku. Kontrola.

Požurili smo ka cilju. Crpela sam uobičajenu adrenalinksu snagu pred kraj koji je blizu. Tu negde čujem divnu Mariju koja me bodri sa strane. Mašem. Gde je kraj? Džoni, gde je kraj? I dalje idemo brzo, suviše brzo posle toliko kimoletara. Džoni, gde je kraj?! Džoni ne zna. Tu je, ali kao da ga nema, jer treba da se skrene. Negde. Džoni je obećao da je kraj blizu pa je i morao da bude.

Cilj. Moš misliti.

Osećaj za osećaj

Zamislite da posle tog pređenog puta od dva i po sata, prvo na šta naiđete je – trener iz pakla!

Ne, Miki nije trener iz pakla, Miki je čovek koji ne treba nikada da shvati kako ljudi kao ja razmišljaju. Jer onda nikada ne bi mogao da nam prenese energiju i ideju koju nosi u sebi. Ljudi mnogo uče jedni od drugih kada se ne razumeju.

Advertisement. Scroll to continue reading.

Mislim da je najveći izazov bio dovlačenje svog napetog, popunjenog tela do hostela. E to je bio izazov. Da je hostel bio dalje, ponovo bih zvala svoju kliniku Anlave – iz Ljubljane.

Tog dana, čini mi se, svi su bili srećni. Ili sam bila ja, pa sam mislila da su svi. Putovala je sjajna grupa ljudi, uživala sam. Svi su borili svoje bitke, i svi su iz svojih razloga trčali svoju Ljubljanu. Oni najbolje znaju šta su postigli i kako se osećaju. I oni su imali svoje unutrašnje blogove i svoje radosti, muke, neodumice, strahove, snage, svega. Oni su inspiracija.

Na kraju, ostaje osećaj. Snaga, samopouzdanje. Više nisu bitni tričavi kilogrami ili brojevi, rezultati. Osećaj umora, pražnjenja. Svega. Sve je otišlo, niz onaj Dunav, u srcu grada.

Kuda idu polumaratonci?

Sad shvatam onog Lajbnica koji je rekao da živimo u najboljem mogućem svetu od svih svetova. Činjenica da je čovek verovatno bio mračno ironičan, ali ako ga stavimo u kontekst jedne trke – što da ne mislimo tako ako nam je lepo. Pohvala ludosti je baš to. Sve je onako kako verujemo i mislimo da jeste. Ako nosim lažne bisere oko vrata i mislim da su pravi – koja je razlika? Ako je za mene dva i po sata trčanja isto kao i onome tamo sat i deset minuta – koja je razlika? Šta je merilo stvari? Merilo sam ja, ti i on ili ona.

Promenila sam se. Iz korena. Aleksandar i trka su pohvalu ludosti učinili stvarnom.

Hvala dragim ljudima u komantarima mog bloga, za mene je to dragoceno, hvala Draganu, koji je bio uporan u svojoj podršci. Dušanu koji mi je pozajmio majicu!

Hvala mom timu koji se bori za trčanje u našoj zemlji i koji ima nameru da svoju energiju prenese na sve ljude poput mene, tebe, nas. Nije bezveze, oni su davno osetili ono o čemu ja sada pišem.

Za mene, ovo je početak jedne druge priče, nove, osvežene. Trčimo se!

Advertisement. Scroll to continue reading.

19 Comments

19 Comments

  1. ivana

    02.11.2012 at 09:15

    Bravo, Jovana. I hvala tebi na ovom tekstu

  2. Sasa Popovic

    02.11.2012 at 09:18

    Nešto te nema u rezultatima ali priča je na mestu

    • Dragan Ciric

      02.11.2012 at 10:24

      Verovatno greška u sistemu. Odeš na rezultate maratona (maraton, ne polumaraton), pozicija 151. Eto…

  3. Dragan Ciric

    02.11.2012 at 09:27

    Svaka čast Jovana!
    Apsolutno sjajan način da se trči polumaraton! Grudvanje, kaladont, predivno. Eto šta sve čovek može da uradi za dva i po sata i 21km (pored završavanja trke).
    Trčimo se :)

  4. Srđan Napijalo

    02.11.2012 at 10:44

    Bravo, mislim da ćes pokrenuti mnoge ljude da se suoče sami sa sobom i ispitaju svoje granice.., Svaka čast. Ljudi mnogo uče jedni od drugih kada se ne razumeju, baš dobar komentar. :)

  5. Jovana Glumac

    02.11.2012 at 10:51

    Uroš i ja smo zamenili čipove, tako da sam ja u stvari zvanično maratonka :))

  6. zlilosh

    02.11.2012 at 11:07

    secas se da sam davno, kada ih jos nije bilo, sanjao kako citam tvoja pisanja… evo i trenutka koji kaze da ipak nisam bio lud (i pored dijagnoze :D).
    iskreno, emotivno, osvezavajuce, duhovito, energijom ispunjeno, plemenito, ljudski… nista manje nisam ni ocekivao. s’aka chas’ :)
    p.s. i nastavi da primecujes cetvorotockase

    • mali iv

      07.11.2012 at 16:07

      Nisi lud i zbog vas volimo kolca još više! :*

  7. Jana

    02.11.2012 at 11:09

    Odlican tekst! :)

  8. Nikola

    02.11.2012 at 11:30

    Who is the best?! Najbolji partner za trcanje! :)

  9. sandrchak

    02.11.2012 at 11:57

    Wow kako dobar tekst :) stvarno :aplauz: i bravo i svaka čast i više nemam reči koje bih izvukla :)

  10. Marko Radovanac

    02.11.2012 at 12:44

    Bravo, Jovana! Bravo, drugari! Čestitam vam svima na uspehu i hvala na toj pozitivnoj energiji koju nesebično delite. Jbg, jesam neposlušan, pušim, pijem, slabo treniram, povuče me adrenalin, pa se upropastim na pola trke, ali bez vaše vere i entuzijazma pitanje je da li bih i završio polumaraton. A jesam. Koliko meni to znači? Još uvek nisam svestan, želeo sam da pomognem Nevidljim Ljudima i njihovom cilju. Ali jedno ipak znam već sada – neskromno, osećam se kao da pomeram granice, i to ne baš male. I neću da vas lažem – dobar je osećaj!

  11. Katarina

    02.11.2012 at 13:09

    Svaka čast! Mene si motivisala svaki put na dodatni krug oko Ade… i istrčah i maraton na kraju! Ne posustaj :)

  12. Marija Vukicevic

    02.11.2012 at 15:43

    Bravo Jovana!!! Bravo Trcanje.rs! Cestitam na toj energiji koju saljete…kako bih inace osetila i prozivela taj mali delic vase srece i iskustva ako ne ovako … Evo pocinjem dan sa vama sa osemhom i sve sam sigurnija da cu i naredne pocinjati sa vama umesto sa gmailom :)!!! Volim vas puno i nedostajte mi!!!

  13. Tatjana Vehovec

    02.11.2012 at 16:38

    ovo je toliko divno. divno. divno preneta luda istina o trčanju.

  14. guest

    02.11.2012 at 22:27

    u skladu sa vasim naslovom ,pohvala ludosti bi bila da organizujete trening na adi u nedelju 4.11. sa pocetkom u 10h u smeru kazaljke na satu:))

  15. Veroljub [Trčanje.rs]

    02.11.2012 at 23:22

    Moj 1000 kometnar ide tebi za 1000 hvala na svemu što radiš i što jesi

  16. Jovana Glumac

    03.11.2012 at 00:25

    Ljudi, ostavili ste me bez teksta. Da kazem hvala, nije mi dovoljno, ne ide. Osećaj je neprocenjiv.
    <3

    • nion

      03.11.2012 at 13:46

      e sada spremanje za maraton :)

Uključi se u diskusiju

Povezani članci

Blog & Kolumne

  Jelena Simić, inače kopirajterka u advertajzing agenciji OvationBBDO, bila je jedna od učesnica Belgrade Business Run humanitarne trke. Malo je reći da je,...

Blog & Kolumne

Na Belgrade Business Run humanitarnu trku, beogradska advertajzing agencija OvationBBDO poslala je 5 timova. Među tih 15 ljudi bilo je iskusnih polumaratonaca, bilo je...

Blog & Kolumne

Putovanje u nepoznato, pogotovo ako to putovanje znači otrčati 21km, ne zvuči nimalo naivno. Nama rekreativcima naviknutim na maksimalnih 5 km trčanja to zvuči...

Blog & Kolumne

    Baš svi u mom okruženju znaju  da volim trcanje!  Oduvijek sam ga i voljela, samo što sam u poslednjih par godina stvarno...