Šta je to motivacija? Možete je naći u dečku/devojci, nekoj poznatoj ličnosti, članu porodice itd. Javlja nam se i kroz muziku, filmove, slike… ali najčešće, motivaciju stvaramo sami. Ona je u najčešćem slučaju vaš cilj. Šta je ona za mene i kako je tekao ceo taj proces imam sreću da danas podelim sa vama.
Već pomenuh u tekstu o svom prvom polumaratonu da sam sa trčanjem krenuo sa uobičajenim ciljem – da bih smršao. Šta mi je tada bila motivacija? Slika u glavi koju sam imao, na plaži kako pevušim „Sexy and I know it“. Šalim se, naravno (a možda i ne?). Međutim, tada mi je bila potrebna daleko veća podrška, koju sam našao u… muzici. Brzoj, motivacionoj muzici.
Muzika koja mi više nije potrebna
Nema potrebe da pravim listu pesama, jer ih većinu znate. Do pre jedno 5 meseci nisam mogao da zamislim trčanje bez muzike… pa kako? Kako ću bez onog naleta adrenalina koji pesme proizvode?
Priznajem, koliko je bilo teško prvih par puta, nedostajao mi je onaj „Until I collapse“ fazon… a onda sam shvatio, i ubedio sebe da mi to ne treba. Da je to veštačka snaga koju dobijam, slično kao da pijem neke gluposti radi boljeg performansa. Zvuči suludo, i verovatno većini kao gomila gluposti, ali tako je.
Na polumaratonu sam zavideo ljudima koji su imali sluške i šibali napred. Tada sam mogao jedino da pevušim u sebi reči pesama koje su pre bile svakodnevnica mog života uopšte. Sada mi ništa od toga ne treba. Volim da čujem svoje korake, način na koji dišem, komentare ljudi koji prolaze, vetar koji nemilosrdno šiba dok mu prkosim.
Slušam svoje telo, i zbog toga još uvek super prolazim bez pulsmetra i ostalih gedžeta. Dok trčite, vaše telo vam se stalno obraća, i šalje informacije, a muzika ume da bude distrakcija, i da zbog nje zanemarite znake upozorenja koje vam vaše telo šalje.
Redovno viđam trkače koji, sa besnim izrazom lica, sa muzikom koja trešti lete po stazi kao muve bez glave, izrabljujući svoje telo… je l’ to poenta trčanja? Ne, to je promašena poenta trčanja. Sada ćete se zapitati, „A šta je poenta svega ovoga što si napisao?“. Pa poenta, a ujedno i poruka je, dragi ljudi:
Skinite slušalice, uživajte u lepoti trčanja, u okruženju u kome trčite, u zvucima koje priroda pruža, jer u suprotnom sve to propuštate. Priđite kolegi trkaču na stazi, pridružite mu/joj se, možda se i zaljubite, a inače biste samo projurili dok vam „Faster, Better, Stronger“ zuji u glavi.
Znam kako sve ovo zvuči, ali probajte. Na šta bi trke ličile ako bi 1.500 ljudi došlo, svako sa svojim sluškama? Gde je tu druženje, podrška? Ne kažem da jeste tako na trkama, ne bih da generalizujem ali ka tome se polako ide. 90% su šanse da će vam performans biti bolje bez muzike, iako je, jelte, naučno dokazano da vam zbog nje jurne krv, stvarajući adrenalin koji vas pokreće… ali taj adrenalin kratko traje, malo vas pogura pa nestane, i zato je lepše naučiti postizati rezultate bez njega.
Moja motivaciona lista
Šta je onda to što me motiviše? U kratkim crtama, šta je za mene motivacija:
- Motivacija je kada znam da je napolju -10°C, a ja u helankama jurim kroz grad, dok se 90% mojih vršnjaka greje pred TV-om uz Sulejmana.
- Motivacija je svaka nova najavljena trka, na koju ću moći da odem, novi cilj, novi izazov.
- Motivacija je kada na tih istih -10°C vidim još jednog ludaka (u pozitivnom smislu) koji ne gleda Sulejmana, pokriven ćebetom.
- Motivacija je kada neko od prijatelja ko se ne bavi sportom kaže: „Auuuuu brateeeeee, pa svaka ti čast, retko ko može da trči toliko...“ – nisu baš upoznati sa time kolika je trkačka zajednica, ali dobro, pokazuju podršku. 🙂
- Motivacija je kada snimim poglede ljudi dok poslednjih 150-ak metara uzbrdice išprintam.
- Motivacija je kada me Tijana Popadić pozove i kaže da sam osvojio besplatnu startninu.
- Motivacija je kada na ovom sajtu pročitam tekst zbog koga bih istog momenta istrčao napolje
- Motivacija je kada me, iako sam imao naporan dan, ne mrzi da odradim trening dužine.
- Motivacija je kada uradim ono za šta su drugi rekli da ne mogu.
- Motivacija je kada posle treninga dužine dođem kući i sa vrata vičem: „Vodeeeee, šećeraaaaaaa“ i čekajući isto zavalim se u fotelju sa razvučenim osmehom od uva do uva.
- Motivacija je kada posle svakog trčanja (bilo naporno ili ne) imam snage na pretek, i kada je u tom trenutku „sve lepo i ništa ne može da me zaustavi“.
- Motivacija je to što se u svetu trčanja uvek dešava nešto novo i zanimljivo, iznenađenje nas čeka na svakom uglu/treningu.
Ova lista može da ide u nedogled, ne mogu svega da se setim, ali mislim da razumete suštinu, kao i da je njen sadržaj i više nego dovoljan kao odgovor na često pitanje koje dobijamo: „A zašto bre toliko trčiš?“ Umesto odgovora, predlažem jedan citat, koji je verovatno takođe većini poznat, i koga se pridržavam:
„Ne stajem kada se umorim, stajem kada završim.“
35 komentara. Leave new
Super tekst.U potpunosti se slazem da treba cesce trcati bez muzike.Sto se tice mene,ja uopste i ne slusam muziku dok trcim.Tako je od prvog dana mog trcanja.Motivacija jeste u nama samima,svako je naravno crpi iz razlicitih stvari,ali se stvara u nama.Mi smo sami sebi ta motivacija.Na primer imam tu srecu(ne srecu 🙂 ) da zivim na selu i gotovo uvek trcim van sela u prirodi.Tu se gotovo stalno „trkam“ sa srndacima i zecevima.Sad zamislite mene kako trcim zemljanim putevima(kao u Keniji 🙂 ),a na nekoliko desetina metara od mene srndaci me prate njihovim elegantnim skokovima i osecam njihovu blizinu.E,tada se u meni aktivira alarm motivacije koja samo dolazi i dolazi.Meni je taj osecaj nesto ne procenjivo.Zbog gore navedenog razloga,pronasao sam se u ovom tekstu MOTIVACIJE BEZ SLUSALICA.
Cela priča o maratonima se svodi na samoprevazilaženje. Po mom mišljenju, jedino pravo prevazilaženje je upravo to, borba sa samim sobom, bez apsolutno bilo kakve vrste pomagala… kada je maraton uveden kao disciplina davne ne znam ni ja koje godine nije bilo mp3 playera, Garmin satova koji mere sve živo i sl… e tadašnji maratonci su stravno prevazilazili sami sebe, padajući posred staze kao pokošeni, i u svakom trenutku dajući svoj maksimum. 🙂
Haha! Tekst o našoj večitoj prepirci. Ali kao kontraargument ću ti samo ukazati na momenat kad smo pretrčavali tvoj 43 kilometar na ultri i kad sam pustio muziku sa telefona. To nije bio adrenalinski udar, nego smo napravili dobro zezanje i atmosferu da proslavimo to što si postao ultraš. Ili zamisli da trčiš po snegu, mraku, sam, pored tebe reka i staza koja se pruža u nedogled. Ja sam tako trčao dobar deo zime sam jer nisam imao društvo za dužine koje trčim. Puštao sam laganu, klasičnu muziku u tim momentima, i ona je davala na vizuelnom momentu cele priče, nije uopšte služila da da ono što ti nazivašveštačka snaga, već je napravila jedno lepo sećanje na celu priču sa staze…
Samo sam čekao da se javiš! 😀 Uzgred, ovaj tekst je napisan jedno 15-ak dana pre Ultre… slažem se, napravili smo dobru atmosferu, ali činjenica stoji da ljudi koriste muziku kao boost… slagao bih ako bih rekao da mi na početku muzika nije služila kao motivacija i da mi nije davala onu dodatnu „snagu… sreća pa sam vremenom naučio da tu snagu pronađem u sebi, sada mi stvarno smeta da slušam muziku dok trčim/treniram, jednostavno me dekocentriše i ne mogu da se fokusiram na ono što radim… čudno je to. 🙂 Što se tog laganog, „tihog“ tipa muzike tiče to je već stvar izbora, ali verujem da ona dođe kao šlag na tortu u uslovima koje si napomenuo (sneg, mrak, reka, staza…)
A i muzika je svakako bolja od gradske buke. Sa druge strane, kada sam ustajao da trcim u 5 ujutru, tada nisam slusao muziku. Beograd u tisini i sa prvim cvrkutom ptica is all I need…
Ali muzika ti ne daje dodatni boost i snagu, to potpisujem. Jedinu dodatnu snagu ti mogu dati doping stvari kao spoljni izvor, a to nikome ne treba…Sve ostalo je u tebi samome…
Evo Lenica se bolje izrazila, tj. objasnila to, rekavši da joj je „pump up“ tip muzike dizao adrenalin, i unosio agresivnost, što joj je pomagalo da odradi treninge, al’ je eto kasnije shvatila, kao i ja, šta je prava stvar. 😀 Činjenica je da bilderi u teretani na primer redovno slušaju muziku tipa „Mi smo ta ekipa“ od BS-a, „Remember the name“ od Fort Minor-a i sl… možda jednostavno samo misle da ih muzika motiviše, dok ustvari sve rade sami, ne znam, čudna je to stvar… zaključak je da je bolje bez muzike i da su rezultati mnogo veći, samo nam treba vremena da to shvatimo! 🙂
https://www.youtube.com/watch?v=YwMDL4tU-FE
Moja muzika su ovakve stvari tako da ne znam kako to radi pump up. To slušam i kod kuće. A moji rezultati su isti sa i bez muzike, jer trčim ja, a ne muzika…
Zeko, ne radi taj žanr muzike pump up, već baš ovaj gore navedeni, ovo tvoje je skroz ok. 🙂
O tome ti pričam. Muzika je tu da kompletira priču, da nas osveži i uzdigne (i da ukloni gradsku buku ponekad) i da uživamo u njoj dok trčimo. Ko je koristi da doda vatru na svoj bes i frustracije dok vežba, taj će to raditi i bez nje, na neki drugi način…
Ili ukratko, muzika ti ne može ništa dati što već nije u tebi, ali može da učini u odgovarajućim situacijama trčanje lepšim…
Muzika koja je sama po sebi agresivna i poziva na bunt tipa Fort minor , BS i dr izlaze psihu stresu i pospesuje lucenje adrenalina , tako da to sto vezbas vise i bolje uz pomoc ovakve muzike je cista fiziologja.
By Vikipedija 😀 Adrenalin je jedan od hormona stresa. Usled stresne reakcije dolazi do lučenja adrenalina iz nadbubrežne žlezde. Putem krvi dolazi do gotovo svih organa gde izaziva sledeće promene :
ubrzanje rada srca
povećanje snage srca
suženje krvnih sudova (vazokonstrikcija) perifernog tkiva
proširenje (vazodilatacija) krvnih sudova srca, mozga, nekih mišića
širenje bronhija (bronhodilatacija)
stvaranje toplote
razgradnja glikogena i povećanje koncentracije glukoze u krvi
razgradnja masnog tkiva i povećanje koncentracije slobodnih masnih kiselina u krvi
proširenje zenica (midrijaza)…
p.c. Ovaj tekst sam ja postavila, ali iz nekog razloga pise „guest“… hmm mora da sam opet ja zeznula nesto…:)
Ni ja ne volim da slušam muziku, muzika je ionako u meni. 🙂
http://youtu.be/Sr2JneittqQ
Harder, better, faster, stronger… 😀
Sonjita proždrnula par CDova pa svira iznutra XD
Bravo momče, razbio si na Adi u nedelju! Samo napred!
Razbio sam u subotu, a u nedelju sam bio razbijen (od posledica trke) :D, ali hvala u svakom slučaju. 🙂
„Snaga“, „motivacija“, „boost“, „motivejsn“, “ snagu pronađem u sebi“, mislim ovo kao da je pisano za neke religiozne fanatike, o cemu je ovde zapravo rec? 🙂
Ukoliko ne znaš o čemu je reč omašio si sajt, piči na Vukajliju pa troluj tamo, druže. 🙂
Ma jok ja samo pronalazim snagu u sebi da komentarisem, upijam tvoje znanje i , te dobijam motivejson. Hajd’ vozi i ti …
Na nekim trkama nije dozvoljeno da se slusa muzika…
http://arkfruskagora.org.rs/ultramaraton/ultramaraton-sombor-baja/
Pre nekih mesec dana , od kako se prolepšalo vreme , počela sam da trčim bez slušalica i muzike.
Razlog : Primetila sam da je i muzika postala neka vrsta dop-a i da ima svoje posledice. Meni je , lično , moja playlista ,koja je bila u stilu “ Better, stronger, faster so what if I collapse “ , stvarala negativne emocije, izazivala agresivnost i podizala andrenalin i upravo zahvaljujući tome postizala sam maksimum na svom treningu. Kad stavim slušalice i pojačam muziku, ja zatvorim sebe. Ne čujem,ne vidim i ne osećam ništa sem onog što mi „muzika servira“ u glavi , da ne spominjem da mi je nakon treninga ,zbog svega toga ,trebalo bar sat vremena da „dodjem k sebi „. Umesto da se trčanjem oslobodim negativne energije, ja sam je dodavala još i još…Jedno vreme sam po tom principu super funkcionisla na trenininzima, a onda je … ne znam … valjda je došlo do prezasićenja muzikom i negativnim emocijama kao pokretačem mog maksimuma i rešila sam da prekinem. Jeste, priznajem, bilo je teško, trčanje bez muzike je bilo nezamislivo , gotovo nemoguće…jednostavno nije imalo smisla -nemaš ni snage ,ni volje da izdržiš trening, a kamoli da daš maksimum. ( To je isto, kao kad neko pokuša da ostavi kafu ili cigarete- teško , ali ne i nemoguće ) Razmišljala sam da odustanem , ali mi moja tvrdoglavost nije dozvolila, izgleda da se nekada isplati biti tvrdogav. 🙂 Izdržala sam nedelju dana, pa još nedelju dana…Sada trčim bez muzike. Teram svoju glavu da bude ovde i sada i da me natera da dam svoj maksimum . Motivaciju crpim iz sebe i iz okoline -Sunce, vetar, priroda, osmeh prolaznika na ulici, žagor dece iz komšiluka….milina jedna… Lepo je trčati bez muzike čujem svoje disanje, srce kako kuca, telo koje mi govori „ej ubrzaj/uspori; diši dublje/brže/sporije“. Čak mi i smeta da slušam muziku dok trčim. Ljudi kažu : “ Nikad ne reci nikad“ . Ne mogu da kažem da nikad više nikad neću koristiti muziku kao motivaciju, možda ću je koristiti( sa naglaskom na možda ) sledeće zime ,kad zbog vremenskih uslova budem primorana da trčim u teretani , na traci , a do tada užvaću u trčanju u prirodi bez muzike naravno.
Još jedna stvar… tebi Filipe, sve pohvale … jako lepo pišeš… u tvojim tekstovima pronašla sam ili neko svoje iskustvo , ili neku svoju grešku , ili pak rešenje za neki problem koji se javio tokom trčanja … Samo tako nastavi. Puno pozdrava 🙂
Da da da, apsolutno te razumem… onaj osećaj kada hoćeš da staneš, a onda kreće pesma sa motivacionim tekstom, brzim ritmom, pojačaš skoro do maksimuma, ne čuješ ništa oko sebe…. dok ne shvatiš koliko ti to ustvari ne treba… da bez toga možeš odraditi kvalitetnije treninge, trenirajući u isto vreme i telo i um… čak i tada, dok sam slušao muziku, ona je u 50% slučajeva imala kontraefekat, u smislu da me uspori i ubije volju za treningom. Sada je sve drugačije, na svakoj trci i na svakom treningu trčim uz osmeh, čak i kada me sve živo boli… nakon završetka treninga osećam se kao car, kao da ne postoji nijedna prepreka koju ne mogu preći… e TO je prava stvar. Ranije sam, slično tvom slučaju, imao glavobolje zbog glasne muzike. 🙂 Što se naredne zime tiče, savetovao bih ti da batališ teretanu, jer je trčanje zimi, po snegu, hladnoći, praznim ulicama grada u 17h tek nešto što treba da se doživi… ali opet, sve je stvar izbora, tu smo da se posavetujemo. 🙂 Hvala ti, znači mi kada čujem, tj. vidim takav komentar, jer u svojim tekstovima baš i nastojim ka tome – da ljudi uče iz tuđih grešaka, tuđeg uspeha, da menjaju stavove, da čuju nešto malo drugačije, da razumeju to što pišem i da sami izvedi neki zaključak, tj. šta je „pisac“ hteo da kaže… pozdrav! 🙂
Nema na čemu 🙂 Glavobolje su isto jedan od razloga zašto sam prestala generalno da slušam muziku na sluškama, ne samo tokom treninga . Kvalitet treninga je bolji naravno sad kad treniram bez muzike ,jer se zaista skoncentrišem i tu sam gde zapravo jesam, prisutna sam. Sa sluškama mi je nekako sve bilo mehanički- radim jedno ,a mozak mi je na savim drugoj strani. Što se tiče trčanja zimi , verovatno ću i to da probam . Pošto sam odlučila da napustim treninge u teretani i da trening snage radim kod kuce, pre trčanja. Kupila sam čak i neke tegiće i tako te stvari…tako da ću i ja najverovatnije svoj kardio trening da radim napolju sledeće zime 🙂
Tema jeste komplikovana, i veoma zanimljiva, zato sam je i pokrenuo. 🙂 Ne sećam se kada sam poslednji put nosio sluške, a imao sam običaj da (nezavisno od treniranja) skoro redovno slušam muziku dok idem kroz grad, pa mi se nekoliko puta desilo da ispalim nekog, a i slabo sam obraćao pažnju saobraćaj… utiče to dosta negativno na ljude, šetaju gradom kao muve bez glave, ali bukvalno, kao roboti neki, ne sviđa mi se uopšte kuda to ide… mišljenje ti je skroz na mestu, trčanje bez muzike definitivno jeste teži zadatak, ali se na kraju sav taj trud i trening dvostruko vrati, u trkačkom, kao i u svakodnevnom životu. 🙂 Pozdrav!
Oooo daa…apsolutno znam o čemu pričaš…stavis sluške , pojačaš muziku i isključiš se… To sam do skoro radila . U gradskom prevozu , u „šetnji „kroz grad , na putu do škole, na treningu pođeš sa sluškama , uz put ispališ par ortaka ili ortakinja,a mozes da budeš i te sreće kao ja pa da te zamalo udari i neki auto… Naravno lutaš ulicom kao muva bez glave i bukvalno ti prolazi život pred očima , a ti ni ga ne vidiš. Vremenom sam shvatila da tako propuštam sve lepe stvari . U prirodi se uvek nešto dešava, to sam naučila iz jednog filma i zaista je tako. Sad umesto da slušam muziku u gradskom prevozu , pomognem nekoj bakici ili dekici da uđu u bus, ili ustupim mesto starijima ili nekoj ženi sa detetom. Na ulicama vidim kako se ljudi smeju, plaču, svađaju, mire, upoznaju… na ulicama vidim život onakav kakav zapravo jeste…vidim one male stvari koje me rastuže ili obraduju, ali me ipak podsete da je život čudo. Da teže je da budeš ovde i sada i prihvatiš realnost , da teze je da prihvatiš čak i zavoliš bol koji donosi trening, ali taj bol je znak da si živi da je trening odradjen kako treba. Posle svakog treninga uhvatim sebe da se kao budala smejem samo zato što me svaki mišić na telu boli , „jer ako boli znaci da je trening odradjen kako treba“ -to su reci moje instruktorke fitnesa. Promenila sam način treninga, ali ujedno sa tom promenom sam počela da menjam i sebe. 😀
Možemo mi ovako do sutra, znaš. 😀 Nemam puno toga da dodam, proživljavam skoro to isto… nadam se da ćemo uskoro moći da odmerimo snage na nekoj trci! 🙂
Upravu si. 🙂 Svako dobro .
A zar nije -Sunce, vetar, priroda, osmeh prolaznika na ulici, žagor dece iz komšiluka…- takode vrsta boosta onda? Po tekstu, muzika je spolji faktoru koji ti daje motivaciju, a ovo su takodje spoljni faktori koji ti daju motivaciju. Sve je u glavi. Promeniš playlistu, slušaš malo klasike da trčiš i nema agresivnosti onda…
Hvala na savetu , ali nije samo playlista u pitanju …pokusala sam ja i to, da promenim playlistu.. ali ne vredi , muzika za vreme treninga je generalno počela da mi smeta i da mi bukvalno stvara glavobolje. A dok trčim bez muzike stopim se prirodom i nema glavobolje , samo uživancija 😀 Meni licno nije vrsta boost-a ,više mi dođe kao neka vrsta meditacije… ne razmišljam ni o čemu , samo trčim 🙂 Naravno svi smo različiti i to ne znači ako meni prija, da će prijati i drugima. Bitno je da se što veći broj ljudi bavi sportom, sa sluškama ili bez njih 😀 Pozdrav
Ja slusam muziku dok trcim, dok treniram, ali ne preglasno. Taman dovoljno da mogu da cujem i svoje korake, svoje telo… ali mogu da trcim i bez nje. Na trkama npr. ne nosim slusalice, jer je uvek interesantno i zabavno, uvek je tu veliko drustvo… i motivacija smo jedni drugima… dajemo podrsku jedni drugima u toku trke.. treniram sama i mnogo je tesko, ali sa muzikom se uopste ne osecam usamljeno… meni je muzika inspiracija… 🙂
Ali dobar je tekst… svako ima pravo na svoje misljenje… i svaka osoba je drugacija… i neka svako radi ono sto voli 😉 Sportski pozdrav <3
Da, da, trke bez sluški, to se slažem. Trkači koji se medjusobno bodre i šale su najbolja muzika 🙂
Tačno tako, svako treba da radi ono što voli i kako mu odgovara, ja sam samo hteo da ukažem na neke stvari koje su se kod mene promenile, jer sam, verovala ili ne, do pre jedno pola godine stvarno razmišljao na „Da odem na trčanje bez muzile?! KAKO? NE MOGU.“ način, ali eto, sada se to promenilo i osećam se mnogo lepše, i fizički i psihički, i hteo sam to da podelim sa ostalima… što se trka tiče to stoji, ništa bolje od dobrog društva! 🙂
Svidja mi se kako razmisljas. Ja sam kao profesorka u školi pokušala svoje učenike da motivisem za maraton, ali mrka kapa, izgleda da će sa mnom ići samo nekoliko učenika, navodnih sportista. Čovek mora da nadje motivaciju sam, a ovo za muziku… primetila sam da nekada muzika nije dobra… udara u mozak i čini te nervoznim, a i jednom mi se desilo da umalo nisam nastradala zbog slušalica.. prema tome, trkači oprezno kada je motivacija uz muziku u pitanju.