Hamburger od bodibildinga sa dodatkom trčanja i zdrave hrane

Kažu da bi svako trebao da prohoda jednu milju  u tuđim cipelama pre nego što sudi o toj osobi. Trkači će reći „bolje neka protrči 10 km u tuđim patikama“. Možda će vam u mojim biti pomalo tesno 🙂 Predlažem da prođete sa mnom pun krug od neaktivnosti preko bodibildinga, trčanja i nazad u teretanu.

Start od nule

Scena je ovakva. Ja sa 105  kilograma i petnaest godina. Sedim na krevetu i jedem sve što mi padne pod ruku. Vodu ne pijem, jer šta će mi voda kad je tu gazirani sok?? Daljinski upravljač u ruci i jedna za drugom serije prolaze. Roditelji skoro digli ruke. Pokušavaju da reaguju ali mene to ne zanima. U školi uvek okarakterisana kao debela, „ona koja stalno nešto jede“ i osoba koja izbegava sistematske preglede. Trening mi je menjanje kanala i odlazak po topli sendvič u brzu hranu, eventualno neko pecivo. Barem jednom dnevno kunem sve po redu što živim na petom spratu bez lifta.

Malo ležim, malo sedim, malo hodam pa u krug. Prijatelji su mi govorili da ću upropastiti svoje zdravlje ali su i oni u jednom momentu odustali od tih priča i prihvatili su me kao takvu.

Kada sam konačno uvidela čemu sve vodi počela sam da sebi pravim neku dijetu. Pošto naravno nikad nisam imala iskustva u tome, a često sam tvrdoglava i uglavnom ne slušam tuđe savete,  ja sam pokušavala da korigujem sebe  izmišljanjem dijeta. Recimo dijeta „za ceo dan pojedeš kesicu grisina“, što je, sad uviđam, šokantno. Nedugo zatim sam krenula  u teretanu i već na početku pokupila par dobrih saveta od trenera, savete koje i danas poštujem.

Teretana…

Pošto u to vreme teretane nisu bile kao što su sada, uglavnom sam radila trening nekih sitnih vežbica kao što su trbušnjaci, pa malo neki tegić čisto da pripomogne jer su sprave bile stare i rasklimane. Takođe sam se detaljno raspitivala oko zdrave ishrane i kakoi kad treba jesti.

Iskreno, prilično sam se primila na tu priču o vežbanju. Dolaziš na mesto gde te okružuju lepi, zgodni ljudi, a pritom svi su spremni da slušaju tvoju kuknjavu kako si pojeo samo jednu štanglu čokolade za nedelju dana. Dolazila sam svaki dan bez izuzetaka za slave, rođendane, godišnjice, i skinula oko 30 kilograma za godinu dana.

Nikad nisam trčala u teretani jer su na mom početku trake bile mehaničke, i nisam ni stekla naviku trčanja. Nekako sam uspela regulacijom ishrane na minimum da iskontrolišem kalorije, ali kako su mi treninzi postajali jači svakim danom, pritisak je bio ogroman.

A onda se desi bodibildnig

Kada sam postala zadovoljna svojim izgledom, tada sam počela da bildujem. Najbolja stvar kod bodibildinga je što se jača karakter i samopouzdanje. To je valjda kod svakog sporta ali mislim da je bodibildnig baš specifičan po tome.

Navikneš sebe da kad prođeš pored izloga u Knez Mihajlovoj, ogledaš se i zadovoljno klimneš glavom kao znak da je sve na mestu.

Kao što obično ide sa sportom i od bodibildinga se postaje zavisnik. Teretana se zavoli i jave se osećaji familijarnosti sa svakim parčetom metala u toj prostoriji.  Kilaže se povećavaju, šipke su sve veće, rukavice se sve više cepaju. Potpuno si posvećen sebi. Voliš svaki svoj mišić, svaku svoju venu i ogledalo ti je najbolji prijatelj. Ja sam uvek bila ekstrem, pa su mi s tim u vezi i treninzi bili ekstremni. Obučem takozvanu ‘siledžijku’, namrštim se, i nema zaustavljanja. Počela sam da podižem kilaže koje već nisu za prosečnu vežbačicu.

Kada sam podigla 100 kilograma iz čučnja prvi put, tada sam odlučila da bi trebalo da pokušam da dam maksimum i da se ostvarim nekako u tom sportu koji volim. Trudila sam se da izbegavam bilo kakve sagorevače masti, a i slično tome čega inače ima u bodibildingu. Postigla sam uspehe ali meni nedovoljne i sitne.

Kilaža raste, a gde je tu kardio?

Sklona gojaznosti i sa starim navikama u ishrani koje se ponekad vrate nisam mogla da izdržim toliki pritisak. To me stalno bacalo u depresiju jer su mi treninzi bili ponekad i po dva puta dnevno. Pošto sam izbegavala kardio treninge, morala sam strogo da vodim računa da li jedem 100 ili 150 grama mesa. Onda probam jedan preparat, pa drugi, pa treći, pa shvatim da je sve to glupo. Pa sam opet u bedaku, pa propustim trening  jer ne mogu da obučem ono što sam ranije mogla i da mi odlično stoji.

Uključila sam traku u trening, po pet minuta, eventualno deset. Pa onda malo hodanje, pa onda odmor jedno pola sata, pa preživljavanje narednih tri dana. Tada sam počela da mrzim sve mršave žene koje ne vežbaju, a jedu burek. Mrko sam gledala svakoga koga sretnem noću u gradu sa pljeskavicom ili pizzom. A onaj koji drži sladoled, taj zna da ne sme da prođe pored mene u krugu od 100 metara. Sve mi se smučilo.

Zapostavljala sam treninge, i prestala da uživam u njima. Sve sam samo otaljavala i interesovanje je opadalo. Došlo je do toga da šest meseci nisam otišla u teretanu i mislila sam da je nikada više neću ni videti. A inače (to ste do sada shvatili)  nisam od onih koji lako odustaju.

Ogroman uticaj škole trčanja i veliki comeback

Tada sam se upisala u BRC  školu trčanja, da smršam ovo što sam se ugojila za tih nekoliko meseci sedenja. Na upoznavanju sam naglasila da sam bivši učesnik u teretana životu, i da sam to se rešila da počnem nešto drugo. A na pitanje zašto uvek sam odgovarala ili „ne može se više“, ili „naporno je to za mene“ ili „sad počinjem samo kardio da presečem“. Na trčanju sam postizala sve bolje rezultate, i videla sam da mi dobro ide. Uglavnom mi je najviše prijalo da oko sebe imam dosta ljudi, tako da mi je trčanje u grupi izuzetno pomoglo da podstaknem sebe da guram samo što više napred. Primetila sam kako je trčanje na otvorenom mnogo bolje i lakše nego na traci u zagušljivom i zatvorenom prostoru.

Kada sam videla kako sa lakoćom mogu da trčim i da to za mene nije ništa toliko strašno,odlučila sam se da se ponovo vratim u teretanu ali ovog puta bez pritisaka i bez tenzije. Uplatila sam termine. Kada sam odradila svoj stari trening, stala sam na traku, i počela lagano da trčim. Fasicnirali su me rezultati.

Moram priznati da dok ovo pišem imam upalu svakog mogućeg mišića pošto nijedan trening ne propuštam. Kombinujem teretanu i trčanje i mislim da mi odlično ide. Sada ishrana može da bude mnogo jača nego što je ranije bila, i ne brinem se ako ujutru sa ovsenim pahuljicama pomešam jogurt, a ne vodu. Još uvek držim skoro isti, meni dobro poznati, tempo. Znam samo da još uvek nije kraj i srećna sam zbog toga. A za takmičenje u bodibildingu ćemo se videti još, samo da se jedan dan iznerviram, jer znam da me medalja čeka!