Misli pred maraton

Iskreno, nisam spreman.

Plašim se.

Boleće više nego što mogu da zamisllim.

Jedino što me smiruje je idealizovana slika mene u trku.. Korak po korak i eto ih 42 hiljade iza mene.

Da, trčaću još jedan maraton.

Otprilike pre godinu dana prvi put sam došao na ideju da bih zaista mogao uskoro da istrčim maraton. Par meseci priprema, dva kruga po Zagrebu i postao sam još jedan od mnogih koji su u svom životu istrčali tu distancu.

Prošlo je godinu dana i naprsno sam odlučio da ponovim isto. Pitanje da li bih mogao, kako da se se spremim zamenjeno je malo ozbiljnijim. Zašto?

Šta je to što me pokreće i tera da opet preživljavam sve „čari” maratona? Zašto uopšte i trčanje kao nešto što me navodi na tako nešto? Moj odgovor na ovo pitanje je zapravo suviše prost i banalan pa ću ga zato ugurati negde neprimetno u ovaj tekst. Moram ipak malo da pametujem, a i vama će biti zanimljivije.

Da li si jutarnji trkač? Da li trčiš posle posla sa onim groznim osećajem iznurenosti koji ti prevrće stomak? Da li možda ćekaš veče i poslednje sate pred spavanje provodiš usamljeno, krećući se pustim ulicama svog kraja, naizgled tumarajaći poput kakve utvare bez cilja? Možda si nezaposlen, student, nešto treće pa trćiš nakon dugog ritualnog buđenja. Uglavnom sa tobom nešto nije u redu. Nisi takmičar. Od ovoga ne živiš. Postoje stotine društveno prihvatljivijih i korisnijih načina da utrošiš svoje vreme.

Opet, skoro svakog dana navlačiš na noge svoje preskupe patike i krećeš u još jednu borbu sa pešacima koji se usuđuju da koriste iste trotoare kao i ti, suludim vozaćima (koji se takođe usuđuju da koriste iste trotoare kao i ti), psima lutalicama, svojim kolenima, plućima, sa… Ovde očekujete da kažem sa samim sobom. Vrli mali mi u borbi protiv divovski naših oraničenja. Trčanje kao borba protiv samog sebe. Kako bi to bilo prosto, romantično i sasvim lako prihvatljivo.

Opravdati neku aktivnosti kao borbu protiv nečega što se zapravo ne može pobediti, ali je to borba sa pravednim ciljem i to je opravdava (vredi pomenuti da ovaj koncept doživljava svakodnevno posrtanje na malo globalnijem nivou, pogledati BBC, CNN i sl.). Šta nam onda ostaje? Šta to zaboga radimo? Zdravlje? Da, to može da bude odgovor, ali ljudi u mojoj porodici su dugovečni mada i ne trče mnogo…zapravo uopšte ne trče.

Potreban nam je drugi ugao možda. Da li ste ikada razmišljali da li je uopšte potrebno pravdati ono što radimo? Za one koji još strahuju da su propustili pomenuti skriveni odgovor, bez brige, možda i niste.

Mala mentalna vežba. Zatvorite oči. Zapravo pročitajte prvo ovaj pasus pa to uradite. Kada zatvorite oči pokušajte da se setite bilo čeka što vam padne ma pamet. Svih onih sramotnih uspomena, bolnih situacija i grešaka, radosnih trenutaka, svih obaveza koje su pred vama, kako dobrih tako i loših. Pokušajte sve to da vizualizujete u što kraćem trenutku, istovremeno. Neka vam se sve te slike istovremeno vrte oko glave, preplću i sudaraju. Prepunite svoj um time. Sada sve to gurnite sa strane. Iza nekog zida ili gde već gde će barem za sekundu prestati da postoji. Ne obazirite se na sve to. Budite sami, bez jedine misli u vašoj glavi.

Otvorite oči. Po svoj prilici u ovom trenutku ćete izgledati poprilično smešno za nekoga sa strane. Ako vas u tom trenutku nije briga za to na dobrom ste putu. Kako se osećate? U mom slučaju to je poprilično poput osećaja pri trčanju. Skriveni odgovor na ono pitanje od ranije ? Ne, ne. Nije još. Ovo samo znači da prilikom trčanja nemam nikakvih briga. Ne doživljavam nikakvo prosvetljenje, niti smatram da je trčanje bilo kakav osnov za nekakvu kvazi religiju ili nešto slično. Poenta je samo u tome da je um oslobođen da radi nešto drugo. Jednostavno zar ne? Upravo tako.

U mom slučaju barem, trčanje je veliki pojednostavljivač svega oko mene. Sigurno ste i vi imali takav osećaj. Možete imati najgori dan u skorijem pamćenju, pred vama može stajati izbor koji će odlučiti tok vašeg života ali posle desetak minuta tabananja po asfaltu sve je nekako prostije.

Svet počinje da prolazi pored vas. Obilazite stotine ljudi sa hiljadu najrazličitijih briga koje su za vas potpuno beznačajne i trivijalne. Beznačajne poput vaših briga i problema.

Najveći problem postaje kako završiti trening, kojom brzinom se kretati, kojom trasom ići, kako stići do sleće česme, gde naći neku voćku usput. Postajete svesni svih delova svog tela. Slušate otkucaje svog srca i vodite se tempom koji se prirodno nameće. Ukoliko vam ovo dogodi dok ste sami van gradske vreve, na nekom seoskom putu ili šumi, osećaj je svaki put jedinstven i neopisiv. Pomalo zastrašujuć kada se pogleda koliko nas vraća u primitivan oblik postojanja ali svakako jedinsven i primamljiv. Naravno, za ovaj stepen opuštenosti u trčanju je potrebna i dobra forma, ali forma će doći (pitajte Ivana za savete o tome).

Sada, ključ svega. Tračanje je elemenatarno prosta aktivnost (čak ni toliko teška kada ste u malo boljoj formi) kako fizički tako i psihički. U mom slučaju prosečno trčanje, kada sam dobro raspoložen, traje sat i po, dva. Onih 22 sata van toga je verovatno razlog zašto trčim.

Ako mogu da u trenutcima koji stavljaju moje telo u težak položaj i zahtevaju od mog uma da to prihvatim kao nešto neizbežno i ako je to za mene sasvim u redu, zašto taj isti princip ne bih mogao da primenim i na sve van trčanja. Nazovite to objektivnost ili suzdržano sagledavanje svakodnevnih problema sa kojima se susrećem (prim. autora – ma opušteno, šta god da se desi zemlja će se i sutra okretati, a čak i da stane to bi bilo baš kul videti, zar ne?).

Dakle zašto trčanje? Nema baš nikakvog posebnog razloga. Mogao bih verovatno do sličnih zaključaka koje bih primenio na sve ostalo da dođem i da sam sam se u istoj meri kao trčanju posvetio balansiranju olovke na desnom kažiprstu. Jednostavno, desilo se. To jednostavno sasvim neuobičajena i naizgled nepotrebna aktivnost koja mi daje sasvim drugu perspektivu na sve oko mene.

Kap iracionalnosti u preterano racionalnom svetu koji daje tu posebnu notu svemu oko nas i koja čini nemetnutu racionalnost svakodnevnice daleko podnošlivijom. Nisam umetnik da rušim prihvaćene društvene dogme navodeći ljude da preispituju svoje vrednosti, ali ako imam nešto što meni omogućava da to radim samo za sebe, oberučke ga prihvatam. Malo li je… Zašto 42 kilometra? Osim što u toj distanci leži odgovor na konačno pitanje o životu, univerzumu i svemu što postoji, nema nekog posebnog razloga. On je tu, pa hajde i to da vidimo opet.

Iskreno nisam spreman, ali preguraću nekako.

Plašim se, ali u suštini i nije toliko strašno.

Boleće više nego što mogu da zamisllim (od ovoga nema bežanja).

Ono što me uvek smiruje je idealizovana slika mene u trku.

Lake noge svima i glava puna ideja.