Ne znam zapravo ni kako ni zašto se ovo dešava, ali cela 2015. je, ispostaviće se, bila lekcija iz skromnosti. Kada počinjemo da trčimo, imamo utisak da je to jednosmeran i uzlazni proces. Da ćemo krenuti da treniramo i ići samo gore, gore, brže i duže. Uz manje oscilacije, to nekako i izgleda tako, ali dovoljno često se desi i obrnuto da poverujem da su padovi standardni deo paketa.
Ko me tero…
Kada sumiram svoje treninge u 2015. To je izgledalo ovako:
- trapavi izlazak iz zime i treniranje za Beogradski polumaraton uz sestru. istrčala 16km, bila relativno spremna i lako ga završila
- odmor i lagani treninzi – najveća dužina 12km, nisam imala vremena za više jer je sledeći bio odmah iza čoška:
- Dubrovački polumaraton – predivna trka koja me je rasklimala sasvim ali završila sam je sa osmehom na licu
- jako jako kratak odmor (5 dana)
- Banjalučki polumaraton – trka istrčana snagom volje i sa nesaniranom upalom od Dubrovnika – nagoveštaj povrede
- odmor i povremeni lagani treninzi sa namerom da se ponovo zaljubim u trčanje a ne pogoršam povredu, 8km najduža distanca
- Noćni maraton u Novom Sadu – jedna od najtežih trka, neplanirano istrčan polumaraton umesto planiranih 7km
- odmor – ovoga puta pravi, na moru, sa jako, jako malo treninga
- Istrian Wine Run – ups, nisam imala gde da treniram, na brodu staze nema. Idemo lagano. Završen!
- odmor i nedelju dana laganih treninga (nema šta sada da se trenira, mora na svežinu)
- Sarajevski polumaraton.
Sarajevo je jedna od omiljenih i poznatih trasa, ali ove godine bila sam ravno 15minuta sporija nego prošle. Da nije sipala prijatna kišica, da je bilo toplije, verovatno bi vreme bilo još gore.
Lekcija iz skromnosti
Da li je ovo samo kvantitativna analiza? Dobro pitanje. Jer nije. Kvalitativno, osećaj dosta luta – od bola ka euforiji, ali na kraju svake trke, jedan deo jednačine je uvek i vreme koje smo postigli. Znam da se mnogi takmiče sa drugima, i to poštujem kao deo privlačnosti sporta, ali moja utakmica je uvek bila sa samom sobom. I kada se te dve Tijane trkaju, a ona mlađa pobedi – deo mene se uči skromnosti i strpljenju.
Trčati polumaratone bez kvalitetne pripreme je pomalo neozbiljno, a pomalo glupo. Da – istrčaćete ih, ukoliko dovoljno usporite, možda čak i bez povrede! Onda je jedan katastrofalno odrađen polumaraton praktično trening dužine za sledeći, a vi, sa emotivne strane nastavljate da srljate u sve gora vremena i sve čudniji osećaj samopoštovanja. Sa fiziološke strane, upale i mikro oštećenja se gomilaju, ne dajete dovoljno vremena telu za oporavak, trauma se gomila na najslabijoj tački i – bam, ode sve u propast!
Here we go again…
Zato je uvek važno naučiti lekciju. Da li nas iko zaista tera da trčimo preko svojih mogućnosti? Lično – uvek savetujem drugima da ne forsiraju. Za rekreativni cilj, pametnije je ne raditi ništa što će vam ovaj sport jednom ogaditi. Maltretiranje i povrede nakon trke nam često urade upravo to. Preteramo sa trčanjem i onda mu se teško vratimo. Ili se povredimo, pa ni ne možemo…
Lekcija moje trkačke godine je da moram da volim i sporu sebe. I da je nekada okej, sasvim okej, obrisati sav trud, trening i ulaganje i krenuti ispočetka. Sasvim i potpuno.
Od ponedeljka počinjem da trčim. Ovoga puta kako treba.
