Ne znam zapravo ni kako ni zašto se ovo dešava, ali cela 2015. je, ispostaviće se, bila lekcija iz skromnosti. Kada počinjemo da trčimo, imamo utisak da je to jednosmeran i uzlazni proces. Da ćemo krenuti da treniramo i ići samo gore, gore, brže i duže. Uz manje oscilacije, to nekako i izgleda tako, ali dovoljno često se desi i obrnuto da poverujem da su padovi standardni deo paketa.

ne pokusavajte ovo kod kuce

Ko me tero…

Kada sumiram svoje treninge u 2015. To je izgledalo ovako:

  • trapavi izlazak iz zime i treniranje za Beogradski polumaraton uz sestru. istrčala 16km, bila relativno spremna i lako ga završila
  • odmor i lagani treninzi – najveća dužina 12km, nisam imala vremena za više jer je sledeći bio odmah iza čoška:
  • Dubrovački polumaraton – predivna trka koja me je rasklimala sasvim ali završila sam je sa osmehom na licu
  • jako jako kratak odmor (5 dana)
  • Banjalučki polumaraton – trka istrčana snagom volje i sa nesaniranom upalom od Dubrovnika – nagoveštaj povrede
  • odmor i povremeni lagani treninzi sa namerom da se ponovo zaljubim u trčanje a ne pogoršam povredu, 8km najduža distanca
  • Noćni maraton u Novom Sadu jedna od najtežih trka, neplanirano istrčan polumaraton umesto planiranih 7km
  • odmor – ovoga puta pravi, na moru, sa jako, jako malo treninga
  • Istrian Wine Run – ups, nisam imala gde da treniram, na brodu staze nema. Idemo lagano. Završen!
  • odmor i nedelju dana laganih treninga (nema šta sada da se trenira, mora na svežinu)
  • Sarajevski polumaraton.

Sarajevo je jedna od omiljenih i poznatih trasa, ali ove godine bila sam ravno 15minuta sporija nego prošle. Da nije sipala prijatna kišica, da je bilo toplije, verovatno bi vreme bilo još gore.

maja i ja cilj

Lekcija iz skromnosti

Da li je ovo samo kvantitativna analiza? Dobro pitanje. Jer nije. Kvalitativno, osećaj dosta luta – od bola ka euforiji, ali na kraju svake trke, jedan deo jednačine je uvek i vreme koje smo postigli. Znam da se mnogi takmiče sa drugima, i to poštujem kao deo privlačnosti sporta, ali moja utakmica je uvek bila sa samom sobom. I kada se te dve Tijane trkaju, a ona mlađa pobedi – deo mene se uči skromnosti i strpljenju.

Trčati polumaratone bez kvalitetne pripreme je pomalo neozbiljno, a pomalo glupo. Da – istrčaćete ih, ukoliko dovoljno usporite, možda čak i bez povrede! Onda je jedan katastrofalno odrađen polumaraton praktično trening dužine za sledeći, a vi, sa emotivne strane nastavljate da srljate u sve gora vremena i sve čudniji osećaj samopoštovanja. Sa fiziološke strane, upale i mikro oštećenja se gomilaju, ne dajete dovoljno vremena telu za oporavak, trauma se gomila na najslabijoj tački i – bam, ode sve u propast!

Here we go again…

Zato je uvek važno naučiti lekciju. Da li nas iko zaista tera da trčimo preko svojih mogućnosti? Lično – uvek savetujem drugima da ne forsiraju. Za rekreativni cilj, pametnije je ne raditi ništa što će vam ovaj sport jednom ogaditi. Maltretiranje i povrede nakon trke nam često urade upravo to. Preteramo sa trčanjem i onda mu se teško vratimo. Ili se povredimo, pa ni ne možemo…

Lekcija moje trkačke godine je da moram da volim i sporu sebe. I da je nekada okej, sasvim okej, obrisati sav trud, trening i ulaganje i krenuti ispočetka. Sasvim i potpuno.

Od ponedeljka počinjem da trčim. Ovoga puta kako treba.