Posebnost trčanja je u tome što rekreativcima puža mogućnost da na zvaničnim takmičenjima stanu na crtu najboljim trkačima na svetu. Još uvek nisam upoznao fudbalera rekreativca koji je odigrao partiju fudbala sa Mesijem i Ronaldom, ali poznajem mnogo trkača rekreativaca koji su se “trkali“ sa Bekeleom i Kipčogeom na najprestižnijim svetskim maratonima.
Septembar, 2013. godina.
Glavna i odgovorna, koordinatorka akcije – Katarina, tada Bučarević. Autobus iz Beograda pun trkača na putu je za Sarajevo gde ću istrčati svoj prvi zvanični polumaraton u dubokim odbojkaškim Asics patikama. One su klincima devedesetih u mom malom gradu bile jedina alternativa kopačkama, a za mene ultimativna sportska obuća za sve prilike, jedina postojeća na planeti Zemlji. Pred graničnim prelazom pozvao sam roditelje da se javim dok mi je telefon još u dometu domaćeg operatera: “Sve je ok, upozno sam jednog momka sa kojim ću sutra da trčim trku, ljudi su super, šala, zezaje“.
Sledećeg dana momak sa kojim sam planirao da trčim, trku je završio za 67 minuta, a ja sam na cilj stigao nekih 35 minuta kasnije dok je on davao intervju za medije. Taj momak bio je naš veliki šampion Sale kome je naivnost jednoog novajlije iz autobusa bila vrlo simpatična. U povratku iz Sarajeva priča postaje mnogo ozbiljnija jer Saša Stolić više nije mogao da krije svoj identitet. Dobio sam puno saveta, dobio sam plan treninga i vrlo važne smernice za kretanje kroz svet trčanja. Upijao sam svaku njegovu izgovorenu misao mada su mi reči poput osnivanja kluba, organizacije trke i trčanja polumaratona za 1:20 zvučale kao naučna fantastika. Nije mu promakla ni moja sveta sportska relikvija: “molim te, kupi patike za trčanje“. Ovo je preda mnom otvorilo jedan divni šareni svet za koji nisam ni znao da postoji.
Decembar, 2014. godina.
Hladnoća nas ne sprečava da treniramo. Trčimo. Sećam se tačke na putu gde je sci-fi misao Saleta Stolića iz autobusa konačno izašla napolje: “Momci, hajde da organizujemo trku“. I to je bilo to. Šopenhauer je smatrao da je volja fundamentalna realnost koja stoji iza sveta koji percipiramo, i da je to iracionalna sila koja pokreće život. Tako je volja male grupe trkača entuzijasta učinila da se 1. februara 2015. godine dvestotinak trkača nadje u parku njihovog malog grada na startu prvog izdanja jednog novog projekta, jednog novog polumaratona.
Tu su bile ekipe iz Bijeljine, Banjaluke i mnogih gradova Srbije. Ipak, sva volja sveta nije bila dovoljna da umilostivi hladnoću, kišu i vetar, niti da zamaskira organizaciju uz pomoć štapa i kanapa. Vremenski uslovi bili su užasni a redara nedovoljno. Trkači su se gubili, promašivali skretanja, medju njima i veliki Ivan Miškeljin od koga me je posebno bilo sramota. Moje zaduženje na samoj trci bilo je beleženje okreta i merenje vremena. Stajao sam kod improvizovane startno ciljne rampe, napravljene od postolja za suncobrane, gradjevinskih skela i balona. U publici je bio jedan jedini čovek. On, ja i promrzli, natopljeni trkači kojima beležim okrete na kraju kruga. Kiša je padala sve vreme. Startni brojevi, štampani na kartonu, natapali su se i otpadali. I moja fascikla sa papirima se natopila, sva umrljana tako da se nije razaznavalo to što sam zapisivao. Gospodin iz publike koji je sve vreme ćutao, obratio mi se kratkim pitanjem: “A šta ti tu radiš“? Sekund beskrajne tišine.
Pa i to što kažeš, odgovorio sam i bacio fasciklu u kantu za smeće.
Oči u oči sa totalnim fijaskom. U poslednjem čašu devojke iz Turističke organizacije priskaču u pomoć sa suvim papirima i kišobranima pod kojima smo uspeli da zabeležimo ciljna vremena. Trka je nekako privedena kraju. Bio sam potpuno iscrpljen od velikog emotivnog stresa. Trudio sam se ali nisam mogao da sakrijem teška osećanja. Reči ohrabrenja koje su trkači nesebično upućivali uz obećanje da ćemo se videti i sledeće godine u tom trenutku bile su uzaludne. Sveukupni utisci nisu bili negtivni. Naprotiv. Ludo, hladno, mokro, nezaboravno i vojnički pasulj. Kada se sve sleglo bilo mi je malo lakše. Hipoteza da su trkači jedna vrlo posebna kategorija ljudi postaje činjenica.
Vreme teče. Sa trke na trku i prodje godina. Stiču se nova poznanstva i utvrdjuju stara. Kant tvrdi da je dobra volja dobra sama po sebi, nezavisno od posledica, i da je jedina stvar koja je bezuslovno dobra. Prvi polumaraton nije prošao neprimećen. U našem malom gradu desilo se nešto novo i lepo i pomoć prijatelja za buduće bitke bila je na raspolaganju. Postojala je dobra volja! Drgi polumaraton organizovao je novo osnovni atletski klub, jedanaesti, najmladji član lokalnog sportskog društva čija tradicija doseže duboko u 20. vek. Time se obistinilo još jedno7i Saletovo proročanstvo iz autobusa. Trkači su održali obećanje. Puno dragih lica ponovo je u istom parku kao prethodne godine. Tu je i trka za decu, tu je i trka zadovoljstva na 5 kilometara. Pojavljuju se gosti iz susedne Rumunije, čija brda na drugoj strani reke krase pozadine mnogih fotografija. Premijeru ima nova trasa koja sada celom dužinom ide uz obale Dunava i Srebrnog jezera. Pejzaži kao sa razglednica, jedinstven spoj prirode i urbanog. Sa samo jednim okretom i potpuno ravna postaće poznata po ličnim rekordima. Danima posle trke na društvenim mrežama delile su se slike i nizali pozitivni komentari. Osećao sam se odlično a poredjenja sa prethodnom godinom lebdela su kao crni oblak iznad moje glave. Nakon sleganja utisaka zaključak je bio kratak. Ni pozitivan, ni negativan, bez euforije, trezven, ozbiljan, opominjući, pa čak i blago preteći – put je trasiran!
Vreme teče. Sa trke na trku i prodje 10 godina. Decenija borbe sa izazovima čija raznolikost prevazilazi ganice mašte. Iz toga se izrodila jedna romantična nesavršenost, svojevrsni pečat vintidž šarma i neizostani deo identiteta ovog polumaratona. Prethodni je bio jubilarni deseti, idemo u susret jedanaestom. Još u svojoj idejnoj fazi osmišljen je kao drugarski, dostupan svima, gde će se svi osećati kao kod kuće. Mnogo trkača se iz godine u godinu vraća. Nataša i Raja 10 od 10! Ako se vodimo premisom da dolazak ljudi iz godine u godinu na jedan isti dogadjaj znači da je taj dogadjaj uspešan, onda ću dozvoliti sebi da kažem – uspeli smo!
Kako organizovati trku
Evo nas konačno kod najvažnijeg dela. Tutorijal “kako organizovati trku“. Prvo, sta je trka? Sa sportskog stanovišta, najkraće rečeno, to je takmičenje ko je brži. Medjutim, posmatrajući kao društvenu pojavu, trku možemo opisati kao dogadjaj na kome, svi mi koji volimo da trčimo, definišemo i potvrdjujemo svoj sportski identitet. Zamislite da trka nema. Večno bismo bili neko ko beži a niko ga ne juri. Ovako, kada se trka završi i finišerska medalja okači oko vrata, svi “kreativni“ opisi gube smisao jer je osoba koja trči zvanično Trkač! Različiti filozofi imali su različite pristupe prema fenomenu „reći svašta a ne reći ništa“, stavljajući ga u različite kontekste na osnovu svojih uverenja i metoda. Priča o organizovanju trka može trajati satima a da se medju suvim logistickim i tehnickim detaljima nikakva posebna mudrost ne izrekne. I, kako onda organizovati trku? Pa, nema tu velike filozofije, samo dobra volja!
P.S. Mojih 1:20 će zuvek ostati naučna fantastika.
Autor bloga: Boris Bogojevic
