Dobili smo ulaznicu za predstavu koja se odvija u svakome od nas koji trčimo, a posebno je zabavna i inspiratinva na samom početku rekreativne trkačke karijere. Borba koju tada vodimo u sebi, predsava je koja pokriva sve žanrove. Prenosimo vam iskustvo polaznice naše Škole trčanja u Subotici.

Negde sam pročitala rečenicu koja mi je ostala urezana u pamćenje: „Neki i više nauče o sebi posle nekoliko metara trčanja, nego ostali za godinu dana rada na sebi.” Počela sam da posmatram sebe i da razmišljam da li i ja učim nešto i šta je to što sam naučila.

Motivisana time, uzela sam svoj dnevnik trčanja i napravila listu svega što sam do sada naučila:

– dok trčim, moram skroz da isključim svoje misli.
– ako mi to uspe, noge me nose.
– ako sam uporna mogu da postignem bilo šta. BILO ŠTA.
– pomeranjem sopstvenih granica, podsećam se koliko sam snažna u svojoj upornosti.
– ne odustajem, čak i kada postane bolno i teško.
– mogu ostvariti bilo kakav cilj.

Kada sam naišla na prvu prepreku, kada mi je bilo teško da napredujem, pričala sam sa Ildikom i ona mi je rekla da treba da pomeram svoje granice. Da pokušam ići malkice dalje kada osetim da ne mogu. Trebalo mi je dva dana da njene reči sazru u meni, da shvatim šta to zapravo znači.

Da, mogu ja to. Moćna sam. Da, rešiću to. Uspeću to. I da, uspela sam.

Ildika mi je rekla još nešto što je ostavilo snažan utisak na mene: „Svaki uspeh počinje tada kada prihvatiš sebe. Prihvataš situaciju u kojoj si trenutno i od te tačke krećeš dalje. Od te tačke stižeš do cilja”.

U meni postoji pozitivna tvrdoglava osoba, ta koja mi pomaže da se pokrenem sa mrtve tačke. Postajem sigurnija i ponosnija na sebe. Ja, koja se nikada nisam bavila sportom, koja sam oduvek mrzela da trčim. Sama trčim krugove i ne dam se, fali mi društvo, fali mi neko sa kim bih mogla zajedno da trčim. Ostali u grupi svi imaju nekoga. Stvarno mi je jako teško. Možda neko iz 3. generacije? Možda će se među njima naći neko ko će trčati tempom sličnim mojim? Sigurno.

„Kada je učenik spreman, pojaviće se i učitelj.”

Zahvalna sam jer imam dobrog trenera. Super- žena. Kakva velika energija je pokreće. Kako ima veliki takmičarski duh.

ZAHVALNA SAM. Pošto „Ono što ti tražiš i to traži tebe”. I pronašla sam. Sebe. Kada trčim postojim samo ja. Ni sa kim se ne merim. Snaga, izdržljivost, sloboda – TO SAM JA.

Počela sam da drugačije gledam na svet, da primećujem sitnice i da uživam u njima. Primećujem i članove Škole trčanja kako napreduju. Svi su počeli kao i ja, tu su i dan danas, trče dalje, konstantno pomerajući svoje granice.

Ovaj tekst je napisan u aprilu ove godine, ali ove rečenice su dobile smisao posle istrčanih 10 kilometara na trci u Kanjiži.

Hvala lepo treneri za uloženu energiju i vreme koje izdvajate za Školu trčanja, hvala za savete, ohrabrivanja i „psihologa”. Hvala ekipi za bodrenje, jako puno znači i tokom treninga, a na trci još više.

Diana Pos, polaznica Škole trčanja u Subotici.

Pomerite i vi vaše granice, nađite ekipu za trčanje i spremite se za svoju prvu trku, bilo to 10km ili polumaraton. Upis za Školu trčanja u Subotici je u toku!

Komentari