Par nedelja pred trku sa drugarima iz Aktivnog života. Foto: Trčanje.rs

Četiri meseca trčanja, tri meseca vožnje bicikla i deset dana plivanja, toliko je meni bilo potrebno da se spremim za trku, pa možete i vi. Da vam ne oduzimam vreme na sitne detalje, evo moje male avanture ukratko.

Dobio sam na poklon od jednog klijenta plaćeno učešće na IRONMAN – Nica trci (3.8km plivanja, 180km vožnje bicikla i 42km trčanja). Nedugo potom sam dobio na poklon i drumski bicikl od svoje cure. I ništa tu ne bi bilo neobično osim jednog malog detalja: trka se održavala svega 4 meseca od dobijanja mog poklona.

Obično se ljudi prijave na vreme ili planiraju dobro raspored trka te imaju vremena da se i ljudski pripreme, obično pripreme traju od 8 meseci do čak 1 godine, a meni je ostalo svega 4 meseca do trke. Pošto sam poklon dobio kasno, nisam sebe hteo da uvaljujem u nepriliku i da pravim jak trenažni proces za svega 4 meseca da ne bi slučajno došlo do neželjenih posledica. Trku  sam stoga shvatio kao zabavu i namerno nisam hteo da se uozbiljim, jer sam znao da sa malo dobre volje i minimum treninga mogu da završim trku, a da se ne mučim mnogo.

Početak priprema

Počeo sam lagano da trčim sa drugarima sa “Trčanje.rs” i “Aktivnog života”, nisam se opterećivao previše, to su bili lagani treninzi pošto je još bilo sveže u martu. Četiri puta nedeljno izmedju 7-15 km laganog džogiranja. Biciklo je moralo da sačeka toplije vreme, a bazen u tom trenutku za mene nije bio pristupačan zbog moje finansijske situacije (morao sam da štedim sav novac za svoju svadbu). Vreme je polako odmicalo i dalje sam trčao redovno, a nekada sa društvom dužine polako povećavao, najduže trčanje mi je bilo nekih 24km 2 nedelje pred trku. Otoplilo je postepeno, te sam počeo i da vozim biciklo. Kao veliki ljubitelj biciklizma nikada mi nije teško padalo da ga vozim, bilo da su u pitanju dugi treninzi (preko 150km) ili lagani za oporavak (30-40km).  Jednostavno to je aktivnost koja me najviše ispunjava i koju volim, a plivanje, ma to je lagano i ima vremena za to – i dalje sam nalazio izgovore da ne odem na bazen.

Datum odlaska na trku je počeo polako da se približava, ali i dalje nisam brinuo što svega 3 nedelje pred trku nisam imao u nogama 42km u jednom treningu u poslednjih godinu dana, što nisam imao 180 km na biciklu (najduzi trening je bio 150km), što se nikada nisam vozio sa biciklom na planinu višu od 1500 m, a na trci mora da se vozim u Alpe na 2500m i naravno što i dalje nisam imao ni jedan dan plivanja.

I dalje nisam imao tremu i bio sam sasvim uveren da ću trku završiti pre vremenskog limita koji je 17h.

A plivanje?

Dve nedelje pred trku bio je moj prvi ulazak u vodu, znao sam da nisam vrstan plivač kada je u pitanju kraul tehnika, koja je najbrža i najekonomičnija za plivanje. Posle prvog treninga i isplivanih 400m shvatio sam da sam veoma spor i da ako ne budem popravio tehniku, kao i dužine treninga, mogu da ne uđem u vremenski limit za plivanje na trci koji iznosi 2h i 5min. Tog dana sam imao vreme za 1h i 45min ali svega sa isplivanih 400m, a gde je jos 3.400m?

U pomoć sam pozvao naseg poznatog triatlonca Gorana Mišića koji se nesebično odazvao mom pozivu u pomoć i isto tako podelio sa mnom znanje o pravilnoj tehnici. Naravno, nisam mogao da prođem bez par ukora kako sam sve to shvatio neozbiljno i kako cu možda doći čak i u situaciju da ne završim trku zbog svog plivanja. Sledećih 10ak dana sam odlazio gotovo svaki dan na bazen i vežbao tehniku, plivao sam sasvim lagano i povećavao dužinu, stigao sam do 1200m na 4 dana pred takmičenje i po računici trebao sam da isplivam 3.8km za 1h i 45min.

Odlazak u Nicu

Spakovao sam stvari, bio sam spreman, samouveren i opusten, ali i dalje sam trku shvatao neozbiljno. Bio sam uveren da ću trku završiti, osim u dva slučaja: prvi da loše plivam i budem ispod limita i drugi da mi se desi defekt na biciklu zbog kojeg ne mogu da nastavim dalje.

Stigao sam u Nicu svega 2 dana pred trku, svi takmičari su već uveliko bili tamo i redovno trenirali. Svi su izgledali super profi, na vrhunskim biciklama, super opremom za trčanje i plivanje. Zaboravio sam da napomenem da se pliva u specijalnom odelu koje ja naravno nisam imao i nikada ga nisam ni probao, ali sam rešio da ga tamo iznajmim. Nisam imao pojma kako će to odelo da utiče na moje plivanje.

Na ulicama ste mogli da vidite sve, svašta i svakoga, od mladih u punoj snazi, vrhunskih takmičara sa super opremom do starijih muskaraca i žena za koje sam se lično pribojavao da li su u stanju uopste da ucestvuju na trci. Takođe sam mogao da primetim i ljude koji su totalno van fizičke forme sa sve velikim stomacima i starije i mlađe. Otišao sam do expo sela, iznajmio odelo za plivanje sa kratkim uputstvom kako da ga navučem i svučem i uputio se na plažu da probam. Nije bilo loše, malo čudno, pomagalo je da budem na površini i malo plovniji. Vratio se nazad do sela, registrovao se, pokupio pakete sa opremom i brojevima i to je bilo to. Sutra trka startuje u 06.00, a ja sam još bio mrtav od noćnog putovanja busom od Beograda do Nice.

Dan D

Probudio sam se oko 4.30, doručkovao 2 sendviča sa džemom, čašu mleka, jednu bananu i uputio se do obale odakle trka startuje. Stigao sam do parka sa biciklima 30 min pre trke, proverio svoje magare, dopunio boce sa vodom, obukao plivačko odelo i počeo da koračam do plaže izmedju 2.500 ljudi, koji su došli kao i ja da završe trke, neko pre neko kasnije. Svi triatlonci u BG su mi govorili kako je to nesto neviđeno i da je opšta ludnica tamo, da su svi pozitivno nervozni i da ću i ja biti takođe. Ne znam zašto, ali 5 min pred start, izmedju 2.500 sportista, isto toliko gledalaca, muzike što diže adrenalin ja sam se osećao veoma ravnodušno, da sam tog trenutka imao pulsmetar na sebi mogu da garantujem da ne bi pokazao vise od 60 otkucaja u min.

Start – plivanje

Sirena se oglasila i ljudi su počeli da utrčavaju u vodu i plivaju, poslušao sam savet iskusnijih i pustio sam sve da uđu pre mene u vodu i onda sam i ja krenuo polako. Neki momak do mene pružio mi je ruku i poželeo sve najbolje. Ušao sam u vodu i počeo da plivam polako, lagani tempo, na svakih 50ak metara sam dizao glavu i prveravao da li plivam u dobrom pravcu, imao sam par ljudi koji su plivali blizu mene pa smo pratili međusobno tempo koji nam je odgovarao, svih 3.8km smo plivali u maloj grupi. Par puta sam morao da stanem i obrisem naocare za plivanje koje su maglile i sprecavale me da vidim dobro ili bi se posle 15ak min napunile sa vodom. Nikakvih problema nisam imao u vodi, ruke su radile više, noge tek s vremena na vreme po koji zaveslaj, odelo me je držalo na povrsini i pružalo mi osećaj lakoće. Nekako sam isplivao i kada sam izlazio iz vode proverio sam vreme i bio zadovoljan, plivao sam negde oko 1h i 35min. Osvrnuo sam se iza sebe, u moru je možda bilo još oko 300 takmičara i tada sam postao svestan koliko je ljudi izaslo iz vode pre mene.

Uživanje u vožnji na Alpima

Brzo sam se presvukao u tranzitu, utrčao u zonu sa biciklima koje je delovala veoma pusto, skoro da nije bilo bicikala. Počeo sam vožnju veoma lagano, prvih 20km ravno, potom uspon od 25km na 2500m nadmorske visine, zatim valovito oko 80km po obroncima Alpa, zatim 40km spusta i opet 20km ravno do tranzita za trcanje. Kada je krenuo uspon od 25km tada sam i ja krenuo da uživam u trci, počeo sam polako da prestižem jednog po jednog sportistu, a onda i cele grupe na biciklima. Nisam se štedeo ni malo, niti sam kalkulisao sa snagom, brzinom i izdržljivošću, jednostavno sam davao sve od sebe, išao sam dobro uzbrdo, a jos bolje nizbrdo. Bio sam sretan kao dete, o alpima ne vredi govoriti, oduzimaju dah, kako zbog lepote tako i zbog dugih uspona. Bio sam jedan od retkih biciklista bez aerobara na biciklu, mada sam viđao i takmičare na MTB čak i sportiste u obicnim patikama, a ne sprintericama. Okrepne stanice su bile na svakih 20km, i bile su san svakog sportiste, energetski napici, banane, powerbar-ovi, gelovi, voda… ma nema šta nema. Svaku okrepnu stanicu sam koristio, uzeo bih 750ml vode, 750ml energetskog napitka i bananu, tek svaku drugu power bar ili gel. Tek negde 20km pred kraj voznje bicikla poceo sam da osecam slabe grceve u kvadricepsima, ali nisam usporavao.

Moje najveće oduševljenje u toku trke je bio moj dolazak u tranzit zonu, kada sam ugledao biciklistički park bio je tek 1/3 popunjen, to mi je bio pokazatelj koliko sam ljudi prestigao na biciklu. Trka je za mene ovde bila završena, imao sam dosta vremena da odradim trčanje i ispunim svoj cilj, a to je da završim trku pre vremenskog limita. Ostavio sam biciklo, presvukao se i krenuo lagano da džogiram. Trčalo se duž plaže 5km u jednom smeru i 5km u drugom. Ulice su već bile pune ljudi koji su došli da vide sportiste.

Finale trke

Kada sam zavrsavao prvih 10km džoginga, pretekla me je cura koja je bila završila na 3 mestu u generalnom plasmanu za žene, bio sam odusevljen kada sam je video, nije bila starija od 25god, nekih 165cm i 50kg, svega 40 laksa od mene. Negde na 15km sam počeo polako da osećam da su mi noge prazne, teško sam trčao, kao da više nisam imao snage da trčim, mišići su mi bili umorni, te sam počeo da kombinujem džogiranje i šetanje. Gledaoci su bili fantastični, svaki put kada bi te primetili da hodaš uzvikivali bi tvoje ime i dodavali “samo hrabro”. Već na 25km su mi noge bile totalno prazne te sam prešao u brzi hod, znao sam da uzrok mog ne trcanja nije bio u lošoj hidraciji i ishrani u toku trke, zato sto sam zaista taj deo posla dobro odradio, već to što sam imao svega 4 meseca veoma laganih treninga. Ali nisam očajavao, moj cilj je bio na domak ruke. Hodao sam brzo po nekada prelazio u džoginig od stotinak metara i tako naizmenično. Nisam bio jedini hodač.

Prestizali su me svi, od onih starijih osoba sa početka članka za koje sam verovao da nisu sposobni za fizicke aktivnosti do onih “popunjenih” dama i momaka. Kilometri su polako odmicali, a cilj je bio na vidiku. Prešao sam u trk (čisto da izgleda cool na fotkama) i protrčao kroz cilj.

Vreme je bilo 14h i 36min. Bio sam nezadovoljan vremenom, zato što znam da sam sposoban za mnogo bolje, ali sam bio prezadovoljan saznanjem da sam za svega 4 meseca uspeo da se pripremim za ovo takmičenje.

Svako može da završi trku, treba samo malo dobre volje, i dovoljno neozbiljnosti i ljubavi prema sportu.

ZAHVALJUJEM SE EKIPI TRČANJA I AKTIVNOG ZIVOTA NA MORALNOJ, TEORISKOJ, PRAKTIČNOJ I FINANSIJSKOJ PODRŠCI!