Drugi (prvi) kragujevački polumaraton

Za početak bih voleo da objasnim naslov. „Drugi“ se odnosi na to koji put po redu se održao polumaraton u Kragujevcu, dok „prvi“ aludira na činjenicu da je ove godine staza bila tačna, u odnosu na prošlu, kada sam istrčao svoju prvu trku uopšte, i kada sam dobijao komentare tipa: „Svaka čast, ali nije bio ceo polumaraton, skraće je staza bila 1 km“. E pa eto, dragi trkači, sada je bio ceo polumaraton. Ovaj put, godinu dana kasnije, sve je bilo drugačije.

Kako je to izgledalo prošle godine možete, ukoliko već niste, pročitati ovde. Moraću da napravim još jedan uvod, šta se dešavalo iza „scene“, par meseci pre same trke.

Pripreme za Kragujevački polumaraton

U maju mesecu ove godine krenuo sam da treniram ozbiljnije, u “AK Radnički”, iz Kragujevca. Trenirao sam 4 puta nedeljno (ponedeljak, sreda, petak, nedelja). Ponedeljak je bio dan za odmor posle dužine, vežbe tehnike i teretanu. Sredom i petkom kombinovali smo kraće i duže deonice sa ritmom na 8-10 km. Naravno, nedelja je bila rezervisana za dužinu, kada se sav trening odrađen u toku nedelju pakovao u jednu celinu.

Bilo je naporno na početku, nisam navikao na takav režim treninga, najbolje vreme tada sam postigao na polumaratonu u Novom Sadu ove godine, bilo je negde oko 1h:47m, nisu lepo izmerili, no nebitno. Nisam mogao ni da zamislim da ću nakon par meseci „bez problema“ raditi 15×200 m, za oko 30 sekundi, jer sam na početku ispuštao dušu posle 5 dvestotki.

Bilo je teško vreme za trening, sećate se, posle onih poplava, čas kiša, pa sunce, pa onda bude sparno, teško za šetnju, a kamoli za trening. Već posle mesec i po dana treniranja videle su se promene, kako na mom telu, tako i u mojoj filozofiji trčanja. Došao je Somborski polumaraton, 15. juna 2014. Pošto nije ovde reč o toj trci reći ću samo rezultat: 01h:42m:48s. Dakle, vreme popravljeno za otprilike 4 minuta.

Tada je lepo zacrtan cilj za 5. oktobar 2014., rekao sam sebi da ću istrčati za manje od 1h:30m. Preambiciozno? Možda. Sav proliveni znoj, stezanje zuba, krv (bilo je i toga), sve što sam radio do tada svelo se na taj datum. Nekom drugom prilikom ću pisatu o tome kako su izgledali treninzi, pošto već polako skrećem sa teme.

5. oktobar 2014.

Budim se rano, u 7h. Ostalo je 4 sata do početka trke. Osećam se dobro, ništa me ne boli, kroz mene struji ogromna količina pozitivne energije, ali i treme. Zadao sam sebi težak zadatak. Srećan sam što je sve kako treba da bude na dan trke. Doručak je lagan, ražani hleb i džem, čisto da se stomak ne žali tokom trke da je prazan(naravno, noć pre trke održano je pasta veče, gde je gorivo napunjeno). Sve je već unapred spakovano: šorc, majica sa startnim brojem, patike, voda, Bonžita, itd. Izlazim napolje da vidim kakvo je vreme: fenomenalno! Za trku bolje ne može, lagan vetrić, temperatura oko 17 stepeni, a sunce se postidelo i sakrilo.

Oko 10:15h stižem ispred Opštine, gde je start. Trče se 4 kruga. Pozdravljam se sa ostalim takmičarima, dobijam masažu listova i kolena na suvo, krećem polako sa zagrevanjem… porodica, prijatelji, devojka, svi su tu… start trke se približavao, guram se u prve redove da bih iskoristio svaku moguću sekundu, znao sam da moram jako da krenem. Odbrojavanje. 11h. Pucanj. Trka je krenula.

Krećem tempom koji je ispod 4min/km, nemam gedžete nikakve, ali trčim rame uz rame sa elitom, posle prvog kilometra saznajem da sam u prvih 15. Nastupa strah. “Prebrzo ideš, uspori, nisi navikao na ovaj tempo, nisi još uvek u tom rangu, ne rizikuj, trkaš se sa sobom, ne sa njima.” Puštam da zdrav razum pobedi. Usporavam. Nastavljam tempom koji je malo iznad 4min/km, tako sam radio na treninzima. Prvi krug prolazi, osećam posledice jakog starta, ali ne menjam ništa. Sve vreme u sebi ponavljam: “Ovo si čekao, za ovo si trenirao, ko zna kada će biti sledeća prilika, nemoj da ti padne na pamet da usporiš.”

Duva vetar, a ja mokar skroz, uvlačim majicu u šorc da bih se zagrejao i nastavljam dalje. Pao mi je šećer. Stižem do okrepne stanice za koju su obećali da će biti šećera i voća, kad tamo ništa, samo voda. Kod sebe nemam nikakvu čokoladicu. Šta da se radi, nastavljam dalje. Završavam prvu polovinu trke, drugi krug, tadašnji trener mi kaže: “Biće to ispod 45 min, ‘ajde.” Ta informacija me je obradovala, ali i nabila dodatni pritisak, jer znam da sam baš lepo “izgoreo” do sada, a ostalo mi je još toliko.

Na otprilike 13-om kilometru sustiže me jedna devojka iz Niša, sa kojom nastavljam dalje. Teško nam je oboma, trčimo jedno pored drugog, hrabrim je, a ustvari hrabrim sebe. Rekao sam joj: “Hajde, završavamo treći krug, ostao je još jedan, nemoj da dozvoliš da ti taj jedan baci u vodu trud u prethodna 3.” Njoj je takođe cilj 1h:30m.

Vidim da ima profi sat, pa je pitam hoćemo li dostići naš cilj, kaže da hoćemo, ako nastavimo istim ritmom. To i činimo, čak štaviše, posle ulaska u poslednji krug ubrzavamo. Stežem zube, budi mi se polako onaj osećaj prolaska kroz cilj, to mi daje dodatnu motivaciju, sam sebi kažem, naglas: “’Ajde bre!”.

Interesantno, ništa me nije bolelo, za razliku od prošlih trka kada sam imao problema sa bolom u stomaku, listovima, kada su me bolela ramena… Bio sam spreman, istreniran, dosta jači nego pre. Još par puta sam pitao onu devojku: “Završavamo li ispod 1h:30m?” Uveravala me je da je tako. Ipak, noge se skameniše.

Ironično, ja koji sam bodrio nju, ostajem polako iza nje… koliko god se trudio da ubrzam, toliko se činilo da mi ona odmiče. Završava nekih 50-ak metara ispred mene. Ja šprintam (koliko mogu) do kraja. Prolazim kroz cilj, osećam veliko olakšanje, osmeh se širi preko lica. Tadašnji trener dobacuje: 1 sat, 33 minuta i ne sećam se koliko sekundi, previše sam bio pod utiskom, napominjem opet da nemam ona merila, a sat koji meri vreme trke (onaj na startu/cilju) se pokvario. Ali, KAKO? Zašto? Pa nismo usporili, 1 km pred kraj je bila ubeđena da imamo vreme u šaci.

Nastupa razočaranje, pomešano sa srećom jer je sve gotovo. Shvatam da je to veliki uspeh, za 3 meseca sam popravio vreme za 9 minuta. Biće prilike za nove lične rekorde. Tako to ide u trčanju, prvo postavite ciljeve koji deluju izuzetno teški, a onda kada ih dostignete hoćete još, i još, i još, nikada nije dosta. Nadam se da će mi jednoga dana vreme 1h:30m biti za relaksaciju, a da ću imati mnogo ozbiljnije rezultate. Na zvaničnim rezultatima, (koji nisu uvek najprecizniji) moje vreme je 1h:34m:17s, 41-o mesto u generalnom plasmanu, dok sam u seniorima do 35 god. bio 20-i.

Dragi trkači i trkačice, trening čini čuda, kao što vidite. Treba uložiti dosta truda i vremena, to već znate. Neki trče iz čiste zabave i uživanja, dok mi ostali pomerimo tu “zabavu” na viši nivo, i težimo ka novim izazovima, iscrpljujući telo do maksimuma, pa i preko toga.

Ne uspemo uvek. Nekada se razočaramo. Nekada sa osmehom prihvatimo razočaranje. Sve je to deo ovog sporta koji svi toliko volimo. Stiže zima, najbolje vreme za trening. Iskoristite je, pa se vidimo na predstojećim trkama!