Drang nach Berlin: Slike koje promiču

Šalu na stranu, ovo je moj poslednji blog post pred moj prvi polumaraton, i u njemu ću pokušati da sažmem sve što me je pratilo od početka ovog divnog putovanja do same trke. Posle trke svakako ćete imati priliku da pročitate kakvo je to bilo iskustvo i sve što sledi.

Naziv ove cele serije je Drang nach Berlin. Simpatična igra reči, ali za mene ona ima i intimnije značenje. Provešću vas kroz ovaj put putem osam slika:

Scena prva:

Kasno oktobarsko veče, spavaća soba, Aca i ja ležimo i pričamo o strahovima. On za nedelju dana kreće u Berlin, seli se, nadamo se, zauvek. Najbolji drug i prijatelj odlazi, ja nemam drugi izbor sem da mu poželim najsrećniji put i novi, bolji život. Razmišljamo kada bih mogla da dođem kod njega i kojim povodom. Možda za rođendan?

Onda se setim da je za moj rođendan prošle godine Dragana bila u Berlinu. Polumaraton! Iako u tom trenutku „u nogama“ imam najviše jedan krug oako Ade i mnogo nezavršenih, ja odlazim na sajt, kupujem startninu i dobijam obaveštenje da sam jedna od 20.000 učesnika te predivne trke. Odluka je pala. Radujem se jer i Dragana kupuje ulaz, treniraćemo zajedno, trčati kao tim. Tako je lakše.

Scena druga:

Kalemegdan, donji grad. Kiša pljušti, košava sadistički cepa po bubrezima, mi trčimo fartlek. Na zvuk pištaljke tempo se ubrzava do maksimuma. Kiša mi se sliva niz kačket, patike potpuno mokre, ja vizualizujem Brandemburšku kapiju i cilj. Neki dalek, za sada potpuno maglovit – cilj.

Slika treća:

Moje patike nisu bile dobre. Pretvrd đon i način gaženja su mi presudili: otpao mi je prvi nokat. Desni palac. Držim ga u ruci i smešim se. Prva sportska „povreda“. Cena je smešno niska.

Slika četvrta:

Čet prozor, Dragana piše: trudni smo. Plačem od sreće, par sati kasnije shvatam da sada Berlin postaje moj i samo moj izazov. Trka je rasprodata, niko od entuzijasta koji su želeli da krenu neće moći. Pomalo se osećam kao Frodo.

Slika peta:

Prva zvanična trka. O njoj sam više pisala ovde. Shvatam da sam kornjača i da mi je to skroz okej. Neki komentarišu da mi je tempo smešan i da je to džogiranje. Šta god. Znam šta mi puls govori. Ja trčim, a vi kategorišite kako vam drago.

Slika šesta:

PB (personal best) se nižu. Svaki novi kilometar je sada i novi rekord. Kada tako trčiš, ne možeš da ne voliš sebe i ljude sa kojima treniraš. Svaka nova nedelja je novi izazov. Svake nedelje doživim minimum dve krize, na trećem i desetom kilometru. Svaki put kada završim trening osećam čistu radost i svaki komentar je blagoslov.

Slika sedma:

Nedelju dana pred trku. Ada. Čitam plan za danas: 18 km. Dva kruga oko jezera, pa još kilometar i prcvoljak napred i nazad do naše baze, kafića Brod. Da bih ovu dužinu zaista i istrčala ja moram da trasiram trening mentalno. Krećem lagano, čekam da uđem u ritam, to se uglavnom desi od petog kilometra, ali ovaj dan mi je posebno težak. Osećam da nemam snage. Vetar, ko za inat duva jezivo u prsa. Ne nedostaje mi snaga, možda volja? Dođe mi da se rasplačem.

Šesti je kilometar a ja se mučim pri najsporijem tempu koji imam. A kao za nedelju dana trčim polumaraton. Praktično još tri puta ovoliko. Okrenula sam prvi krug. Granulo je sunce. Ulećem u kafić, skidam jaknu, kačket, stavljam cvikere. Odjednom, kao da sam dobila nove noge. Ritam se nameće, i drugi krug sam otkasala. Navlače se oblaci, počinje pljusak. Opet u kafić, navlači šuškavac i kačket. Trčim poslednja 2 km po pljusku. I smejem se, jer sada moje telo i mišići i tetive i zglobovi, i najvažnije: moj mozak, svi znaju da ja to mogu.

Scena osma:

Posle treninga na Adi, zasluženi odmor na Brodiću. Oblaci su se sklonili, sunce grimizno zalazi za Savu, i ukazuje se ona: dupla duga. Zadržite ovu scenu u glavi na trenutak. To je savršeni osećaj kada si na korak do cilja a sve kockice su se složile. Sve je našlo svoj smisao i dišeš slobodno, punim plućima, neki svežiji vazduh.

Sa ovom slikom završavam ovaj tekst. Ukoliko vam išta želim, to je da doživite taj osećaj, tu pobedu kao potvrdu istrajnosti, borbe, ulaganja i vere. Mislite na mene u nedelju, a kako ću trčati jako sporo, duga dva i po sata će mi biti potrebna podrška.

U prvom postu sam objasnila kako je nastala Tijana 2.0, nova i unapređena verzija mene. Posle polumaratona, sa zadovoljstvom ću se upgrejdovati na 2.1.