Kao deo ekipe Extreme Summit Team-a, našeg najuspšenijeg alpiniste i prvog Srbina na Mont Everestu, gospodina Dragana Jaćimovića, u toku aprila meseca nas četrnaestoro od 14 do 55 godina imali smo priliku da upoznamo nesvakidašnji svet Himalaja i Nepala koji svakoga ko mu se približi ostavlja zavukek promenjenim i bogatijim.
Srž ovog tronedeljnog putovanja bio je treking, šetnja sa štapovima po regionu Everest sa pogledom na najveće vrhove sveta, pa i sam Mont Everest, onaj najbliži nebu sa 8848m. Pored fizičkog, u dodiru sa hinduizmom i budizmom, bio je ovo i duhovni put i prilika da učimo o nama samima posmatrajući moćnu prirodu i vredan narod Šerpa koji živi na visiniama preko 3000m.
Uspeli smo: Šansa za Dineša!
Ono što nas je ove godine povezalo bio je već drugu godinu za redom, osećaj da Himalajima treba da vratimo dobru energiju koju tokom 12 dana šetnje nesebično uzimamo. To smo i učinili, skupljajući jednogodišnju školarinu za malog Dineša, trineastogodišnjeg dečaka koji je ostao bez roditelja, a koga smo pronašli u budističkom manastiru Tengboče na 3800 metara nadmorske visine.
Jedna prosečna sprska plata bila je dovoljna da nasmejani i razigrani Dineš, koji nas je očarao svojom skromnošću, radoznalošću, poštovanjem i razumevanjem, obezbedi sebi godinu dana života u internatu, sa plaćenim smeštajem, obrocima, knjigama i školovanjem.
Kada samo pomislite da jedno vaše prosečno letovanje, nekome može da znači celu jednu godinu bezbrižnog dečijeg života u Kumdžungu, mestu u kome se nalazi jedina srednja škola u region Everest, oblije vas sreća da ste uradili jednu dobru stvar za dete koje bi u suprotnom već ušlo u svet odraslih i to na nemilosrdan način – radilo bi kao porter. A porter je zanimanje koje ne želite svom detetu – dnevno podrazumeva desetak sati nošenja tereta koji često prelazi i 60 kilograma.
No niko nije rekao da je život lak za ove vredne ljude. Deca ovde, kao i svi odrasli, ne poznaju lenjost ili ono naše: „Kasnije ću” i “Mrzi me sada”. Jednostavno da bi se obezbedila hrana za jelo, dopremila odeća ili osušila balega za grejanje, svako mora da da svoj doprinos.
A mi smo naučili da naš posao i nije baš strašan. Ponekad ima malo više strana naučiti, koji više mejl poslati ili sastanak obaviti, ali ne i kao kod Lakpe, momka od 32 godine koji 7 kutija od po 12 litara vode, nosi na svom čelu po neravnom i brdovitom terenu Himalaja i sanja da odškoluje svoje dvoje dece kako ne bi morali da ponavljaju isti težak posao. No, Lakpu kada smo pitali da li je umoran, i ako mu vidiš da nije dobro, nikada, ali nikada nije rekao da mu je išta što radi teško ili da ne može.
Svako ima krizu, ali zajedno možemo do cilja
Cela ideja našeg puta nije bio ludački zov adrenalina, usled kojega bi bezbednost naše grupe bila dovedena u pitanje, a malobrojni pojedinci ili pojedinke dizali svoj nadljudski ego u visine. Everest je magnet za adrenalisnke zavisnike koji se trude da urade što luđu stvar i na taj način se upišu u listu onih koji su dokazali da su im izazovi preči od verovatnoće da na Everestu izgube život.
To ne znači da na ovom putu nismo imali izazovnih trenutaka, već da su oni bili kontrolisani i prilagođeni i za malog Andreja koji se upisao u istoriju kao najmlađi Srbin koji je svojim nogama uspeo da dođe do 5550m. A verujte, za to, treba pobediti onaj glas u sebi koji kaže: Odustani, vrati se u toplo, ne treba ti ovo u životu. Svako na treku ima krizu, ali najvažnija lekcija je i da svaka kriza prođe i da na kraju svi zajedno možemo do cilja.
Naš glavni trekerski cilj je bio Čukung Ri, na 4 sata uspona od mesta zvanog Čukung. Ri na nepaskom znači vrh, tako da ne čudi ovakav naziv. Čukung Ri je jedno 5550 metara visokog kameno brdo, koje je za mnoge od nas bio najveća visina koju smo u životu popeli.
Visina, naš nevidljivi neprijatelj
Meni je ovo bio i lični izazov jer sam kao mali, a i kasnije imao umereno teške probleme sa astmom. Ljudima koji imaju hronične probleme, posebno sa plućima, se ne preporučuje duži boravak i odlazaka u planine, pa sam sa nestrpljenjem i određenom bojazni očekivao reakciju svog organizma na razuđeni vazduh na više od 5km nadmroske visine.
Moram priznati da sam još jednom sebi dokazao da se uz astmu, koja se i dalje definiše kao neizlečiva bolest, može živeti aktivno, te da zdravi stilovi života, baš kao što je i bio i ovaj treking, pokazuju da su granice često samo na papiru i očekivanju drugih.
Kako izgleda razglednica koju biste platili million dolara?
Jedini problem kod prizora kao što su oni na Himalajima jeste težak izbor u kom pravcu da gledate, jer svuda oko vas su veličanstvene planine od preko 7 i 8 hiljada metara, svuda prelepi vrhovi koji izazivaju strahopoštovanje i osećaj da je sva ova lepota nagrada za one koji bi da naprave korak dalje.
Sav napor penjanja, sav vetar, znoj i sav umor nestaju u trenutku kada dođete do krajnje tačke svog puta i osvrnete se oko sebe. Pogled vam dopire do Mont Everesta, ali se tu i ne zadržava, jer su oko njega jedno Loce (Lhotse) koje je kao 4. najveći vrh na svetu možda još moćnije i strašnije od Čomolungme, kako se na tibetanskom naziva Everest. Još lepši gorostas i najslikanija planina na svetu je i Ama Dablam koji podseća na majku koja svojim rukama štiti svoju ćerku.
Nima Dima i moć sadašnjeg trenutka
Danas veliki broj duhovnih i životnih učitelja pokušava da nas nauči kako da budemo prisutni ovde i sada. Samo jedno jutro mi je bilo dovoljno da uvidim šta to znači i kako ljudi na Himalajima žive neprestano u sadašnjem trenutku, bez briga za moguće probleme koji će nastati u budućnosti ili opterećivanja i kajanja za pogrešne odlukame u koje su se desile u prošlosti.
Sve se desilo u Tengbočeu, u toku povratka za Katmandu, ali ne u budističkom manastiru u selu, nego mnogo prostije – osetio sam jednostavnost gledajući porodicu Dima, gazdarice lodža koja uz dve ćerke i Dineša, klinca kome smo pomogli, sa uživanjem vodi posao oko lodža u kojem smo bili smešteni.
Negde oko 8:00 izjutra sedeo sam u Tengbočeu, ispijao čaj sa mlekom i gledao na koji način svi oni rade poslove oko lodža. Svi su bili toliko koncentrisani na posao koji su obavljali, ali ujedno tako opušteni i spori u realizaciji.
Nimina ćerkica, koja mi se onako radosno smešila prethodno veče, raspostrirala je ćebad, Dineš je išao po brašno, majka Nima čistila ulaz. Sve to bez ikakve žurbe i nervoze, ćutke ili uz pevušenje, kao da ne postoji ništa drugo, ništa važnije i sa poputnim uživanjem na divnom jutarnjem suncu i mirisu okolne borove šume, u selu od par desetina žitelja na 3867m nadmorkse visine.
Odlazak u Himalaje za mnoge se podrazumeva da je nedostižna, a tako željena destianacija. Nešto poput ribarske kuće na moru u kojoj sanjamo da bi savršeno živeli, ali nikada ne preuzimamo ni najmanju akciju da se pokrenemo u pravcu tog sna. Himalaji imaju dovoljno snage da svakome ko dozvole promene život. Pitanje je da li ćemo se ka toj promeni i pokrenuti. Ukoliko nekada odlučiti da pokušate, ne zaboravite na EST i njihov tim koji vam u ovome mogu pomoći.
