Apatin je danas bio naš grad domaćin na Dunavskom polumaratonu, koji se održao 14. put. Polumaraton u Apatinu je ujedno bio i zvanično prvenstvo Srbije u polumaratonu.
Sve čestitke organizatorima, pokazali su kako se postupa sa trkačima na pravi način. Bilo nam je lepo svima, sreli smo nama dobro poznata lica drugara iz svih krajeva Srbije. Družili smo se pre i posle trke, a opšti je utisak da nam je bilo odlično. Fotografije ćemo uskoro postaviti u našu Fejsbuk galeriju.
Vuja
Put ekipe sa kojom sam putovao je bio trnovit u smislu da mi auto nije davao znake života od samoga početka u Beogradu, ni posle sat i po prespajanja, guranja i kojekakvih intervencija na dopunjavanju akumulatora, pa sam pozajmljenim autom ipak došao na vreme sa raspoloženom ekipom. Vredelo je izdržati sve muke sa kolima da vidimo naše drugare i da im stegnemo ruku. Svaka čast Goranu i Slavku iz AK Apatin, oduševljen sam prijemom, nemam niti jednu zamerku.
Društvo je bilo na nivou, podelile su se diplome i pehari najboljima i svi su imali samo osmeh na licu kao rezultat. Vredelo je doći danas u Apatin, bez ikakve dvojbe. Svečani ručak je bio fantastičan, svi smo dobili diplome i lepo smo se družili. Trka za primer svim gradovima u Srbiji! Pa nek razmisle i drugi o tome.
Veki
Zdravko je dobio samo na ovoj trci 3 medalje, te samo dopunio svoju kolekciju od njih par stotina. Glupo mi je bilo, ali ispalo je da mi je jednu iskreno poklonio te nisam hteo da odbijem prijatelja. Na kraju zlatna medalja i za mene sa novim ličnim rekordom u polumaratonu. Tokom trke, koju ne bih izdržao bez Boška Stupara išli smo u tempu 4:35 (pogledajte mapu i detalje trke), a moje srce kuca najače pri tom naporu 152-153 puta u minuti. Društvo na stazi i za stolom, sve naše super duboke priče sa Miomanom i Vojom u vezi kvantne povezanosti svih živih bića na planeti Zemlji sve više čini da se osećam pripadnost ovom hobiju i ekipi.
Apatin u pokretu – Igor Vujičić
Apatin je gradić na Dunavu,
lepo mesto da steknete slavu,
sa svih strana mi smo stigli ovde,
da trčimo, a mnogi nas bodre.
Slavko, Goran, domaćini naši,
daju nama krila našoj mašti,
lepo su nas, bogme, ugostili,
nikoga nisu zapostavili.
Zahvalni smo što je sve ovako,
ne radi se to baš svuda tako,
poštovanje svima tu je pravo,
zato svakom mogu reći – bravo!
Junaković banja svima prija,
odlično se osećam tu i ja,
tu se kreće, ali tu i staje,
sve do cilja zadnji atom daje.
Apatinci veliki su ljudi,
dobrog duha, još i bolje ćudi,
bodre oni trkače na cesti,
daju radost, niko se ne žesti.
Na asfaltu patike nam rade,
daju tempo naše mlade nade,
krećemo se sve brže i dalje,
snage ima -samo neka traje.
Sve do cilja polumaratona,
mi trčimo ko da nema trona,
najbrži su već odavno stigli,
ušli u cilj i sve čet’ri digli.
Družimo se mi zajedno tada,
među nama tu drugarstvo vlada,
srešćemo se mi opet ovako,
dogodine, neka dođe svako!
