Svako trči svoj maraton. Svako trči svoj prvi kilometar. I svako trči svoj Beogradski maraton. Ove priče najviše volimo, bez obzira koja je trka u pitanju, jer ove priče su izvan svakog vremena koje nas iznova podsećaju da trčanje može da postane tačka spajanja dvoje ljudi, troje, desetinu, svih nas.

Nedelja 22.april 2012., ne treba ni da obrazlažem koliko je to bitan dan za bilo koga ko trči u ovoj zemlji, a mene je skoro paralisalo koliki sam mu značaj sam dodao pored toga. U startnoj zoni ne pomaže ni to što su tu skoro svi ljudi koje sam za par godina vucaranja po trkama u Srbiji jako zgotivio. Noge su mi od gume, misli su mi odsutne, jedva odgovore iz mene izvlači čak i moja devojka koja je glavni fokus te treme, u celoj stvari. Sva sreća pa ona sa kamerom i naš ortak sa fotoaparatom imaju pametnija posla od toga da pričaju sa mnom. Približava se 10:00, ljudi se komešaju, izljubim se i pozdravim sa njima dvoma.

Masom se pronosi glasan uzvik “eeeeeee”, prolaze me žmarci, prodrma me to, ljudi oko mene iz cupkanja prelaze u trk i hvatam tempo sa ostalima. Porveravam još jednom da li se u torbici nalazi ključni predmet za uspeh moje zamisli, pa tek onda na mobilnom startujem gps tracking što mi je prvi put na startu neke trke bila potpuno sporedna stvar.

Vraća me u trenutno realnu, ali sve jedno nadrealnu situaciju oko mene – pogled na more ljudi kome se ne vidi kraj napred Bulevarom, navijanje sa strane i kamere koje obilazim na sredini staze sa ostalim trkačima. Tek posle par stotina metara vidim prvo poznato lice Uroša, onda i trenera Ivana, pozdravljam se sa njima da bih ubrzao do svog pejsa. Imao sam ogromnu sreću da se za pejsa za moje planirano vreme(4.5h) prijavio ljudina u kostimu SupermenaNinoslav Rašković, stižem ga na skretanju u ulicu Branka Krsmanovića…

Početak maratonske priče

Da se vratim na prošli Beogradski maraton – 17. apr. 2011., moje prvo upuštanje u avanturu zvanu maraton. Iako sam uspeo da se dovučem na cilj, to mi nije pružilo skoro nikakav osećaj postignuća. Taj osećaj kvarilo mi je što sam dobar deo prehodao. Zato ni u jednom trenutku nisam bio rekao da sam „istrčao“ maraton. Za isti sam bio nepripremljen, pre toga sam trčao tek 8 meseci, najveći trening pre toga mi je bio polumaraton, izmrcvario i sebe i ljude koji su me na cilju čekali zabrinuti. Imao sam ogromnu sreću što se nisam povredio.

Ali je pored iskustva koje je meni bilo veoma značajno, taj maraton imao još jedan fantastičan efekat. To što sam se uopšte upustio u ceo maraton je oduševilo devojku koju sam dugo sanjao i ganjao pre toga i to je videla kao najveću stvar koju je neko u krugu ljudi koje poznajemo uradio.

To mi je priznala tek kad smo najzad bili zajedno, nekoliko meseci kasnije. To me je i ohrabrilo da sledeći Beogradski maraton vidim kao idealnu priliku da uradim nešto nesumnjivo bitno za oboje, iako su trčanje i maratoni mnogo više moja stvar nego njena. Ideja se definitivno iskristalisala u decembru 2011., kada je bilo „biti ili ne biti“.

Krenuo sam sa 16-nedeljnom pripremom za maraton – uspomoć aplikacije miCoach i konsultacijama sa trenerom Ivanom. Najzad sam definitivno rešio da ostavim pljuge. Ovog puta sam hteo da to uradim kako treba. I od starta sam želeo da to bude maraton za nju, to je najveća i najlepša stvar koju sam mogao da joj poklonim, o tome sam razmišljao na svakom od treninga. Imao sam plan da je zaprosim ispred cilja!

Maraton se poklanja

Maraton je i dalje nekima od nas koji čitamo ovaj sajt skoro neverovatno postignuće i upuštamo se u njega sa velikom verovatnoćom da ga nećemo završiti, a u svakom slučaju da će nam predstavljati jedno jako mučno iskustvo. I ja kao i stotine drugih trkača često zapitam sebe:”Zašto mi ovo uopšte treba u životu?

Zato je moje mišljenje da Prvi POLUmaraton čovek treba da istrči za sebe, da bi sebi dokazao da može da se otrgne iz začaranog kruga svakodnevnice za kompjuterom ili grejanja stolica po kafićima, a Prvi Maraton – to je jedna posebna priča.

Ne verujem da je za Prvi Maraton dovoljno da motiv bude sebičan – neko samodokazivanje ili dokazivanje bilo čega drugima, meni bar nije uspelo. Prvi maraton treba istrčati iskreno za druge, zvanično ga posvetiti najbližima i ako se pruži prilika, i u humanitarne svrhe.

Time što se odlučite na tako veliku stvar kao što je trčanje maratona privlačite puno pažnje (kod prijatelja, kolega na poslu, porodice, porodičnih prijatelja…) i tu pažnju možete da iskoristite za nešto dobro. Imao sam ogromnu sreću, čast i zadovoljstvo da pored toga što sam ovaj maraton hteo da poklonim devojci, mogao da budem i deo jedne jako dobre humanitarne akcije.

BELhospice Tim

BELhospice je zajedno sa mojim klubom Road Runners Club Trcanje.rs i organizacijom Beogradskog maratona organizovao akciju prikupljanja sredstava za palijativnu negu obolelih od raka u terminalnoj fazi oboljenja. Pozivu se odazvalo 28 nas, trčali smo na jednoj od tri trke Beogradskog maratona, prikupili sredstava koliko smo uspeli i bitnije od svega raširili priču o tome. Iako je meni primarni cilj ovog maratona bio nešto drugo, dao sam dobar deo sebe ovoj akciji i uključio u nju još ljudi.

Par čarobnih trenutaka

Sam maraton je bio kombinacija „gorkog i slatkog“ duž 42km. Prva polovina je proletela u šali sa fantastičnom grupom ljudi oko Supermena (Tanjom, Slavkom, Dejanom, Aleksandrom) i ovacijama gde god smo prolazili. Kasnije smo krenuli da se raspadamo na manje podgrupe i da trčimo solo zbog raznih okolnosti, što nas je vratilo u realnost da, zapravo, trčimo maraton. Distanca od 42km je jeziva, toliko stvari može da krene loše i uglavnom i krene, ali su svi iz grupe trku završili i što je mnogo bitnije, svi su bili dobro.

Imao sam par čarobnih trenutaka, recimo kad sam protrčao ispod nadvožnjaka na 30km koji mi je prošle godine bio „crna tačka“ gde sam iz trka prešao u “hod srama”, ovog puta sam to mesto protrčao gotovo u sprintu uz aplauze i viku grupe kojima sam to bio spomenuo tokom prve polovine.

Najteže mi je bilo (kao i prošle godine) na poslednjim kilometrima u Jurija Gagarina gde sam učestvovao u „zombi apokalipsi“ sa ostalim kolegama maratoncima koji su se, kao i ja, teturali, neki u hodu, neki, kao ja, u bolnom džogiranju. Video sam kolegu maratonca koji sedi sa strane i drži se za glavu dok ga drugi teši.

Video sam dvojicu drugara od kojih je jedan bio u mnogo boljem stanju i trčao napred-nazad po drugog koji je vukao jednu nogu i zastajao svakih 20m. Tih poslednjih 10-12km je, po mom mišljenju, suština iskustva rekreativnog trčanja maratona (i to naročito Beogradskog). Drago mi je što sam se u to upustio pre nego što sam bio spreman da ga istrčim ispod 4 ili 3 i po sata jer znam da ću i sam imati nadmen stav o tome kada i ako dođem do tih vremena. Sad ga imam podsvesno o, recimo polumaratonu, i često se ugrizem za jezik kad se priča o tome. A trebalo je i do polumaratona od nule doći i nije ni jedan korak bio lagan i jednostavan.

Poslednji kilometri pred jednu od najvažnijih stvari u životu

Poslednji kilometri su bili jako teški, ali sam znao da ću na cilju uraditi jednu od najbitnijih stvari u životu. Koliki god to podstrek bio, moje telo to nije moglo da isprati nikakvim ubrzanjem, poslednjih 10km sam istrčao gotovo nepromenjenim tempom. Takva je maraton distanca, nema mnogo prostora za romantiku i čarolije, možda vas publika (koja je ove godine bila za sve pohvale) i adrenalin ponesu par stotina metara pre cilja, ali od 32-og km do kraja ćete trčati kako vam vaša genetika i utreniranost dozvole.

Brankov most je isto trebalo preživeti, pomoglo mi je u tome i što me zapričavao oko preostalih kilometara jedan malo stariji kolega Britanac koji je trijumfalno lupio rukom znak za 40km i time me baš razgalio. Pretrčavali smo se svakih 50-ak m uz obostrano bodrenje i upozorio sam ga na paklenih 30-ak m u Kneza Miloša odn. „Heartbreak Hill of Belgrade“ kako sam mu u šali dobacio. U poslednjem kilometru mi se pridružio i drugar Luka, koji je prošao taj težak okret sa mnom.

42km za jedno Da!

Pred ciljem su me sa ovacijama dočekali najbolji prijatelji, gde sam mislio da će biti i moja devojka. Tražio sam je sumanuto pogledom dok sam im mahao u prolazu. Brat mi je pokazao rukom da je Romana pred samim ciljem jer je htela što bolje da me usnimi kamerom. Osetio sam ogromno olakšanje što je ipak vidim, skrenuo prema njoj, skinuo torbicu, trapavo izvukao iz nje prsten, kleknuo, jedva izustio par reči i dobio „Da“ po koje sam trčao 42km.

Fotografije: Dušan Vučković