Zašto bi mladi ljudi trebalo da trče?
Nemam pojma, zaista, to zavisi od osobe do osobe. Svako ima neki svoj razlog. Veliki je problem što često ne znamo šta hoćemo. Ne znam ni ja.
Lako je na stazi, tu su glavne dileme o obroku pre trčanja, o tempu ili distanci, a kako je u životu?
Pre nekoliko dana sam se vraćao sa drugom kojeg znam od ranije i pričali smo o raznim temama koje nas više ili manje obojicu zanimaju. Retko sam ga viđao i čuo sam dosta toga novog.
Pri kraju našeg razgovora rekao mi je da želi promenu u svom životu, da hoće da radi na sebi, na celokupnom stanju organizma i izgledu.
Kao da sam gledao svoj odraz u ogledalu. Hteo sam da ga podržim, a odmah su mi kroz glavu prošli stihovi koje sam davno sastavio:
,,Želeo sam figuru da poboljšam malo, tiho počeo da trčim, da sagoreo bih salo.”
Zaista je bilo tako, u početku sam ,,tiho” trčao jer mi je tada trčanje delovalo krajnje besmisleno. Nisam želeo da bilo ko čuje da trčim zato što je do skoro trčanje bilo predmet ismevanja u mom kraju.
Sada viđam ljude koji trče u Železniku, ali retko mlađe od tridesetak godina. Da li je potrebno toliko godina da čovek shvati trčanje?
Celog dana sam bio srećan jer sam mislio da ću motivisati druga i da ću prvi put biti primer drugima. Dao sam mu vaučer da bi trenirali zajedno ako je raspoložen, ali tek onda sam video da definitivno nije spreman na promenu i na trčanje. Kao da ga je moj poklon uvredio.
U početku mi je govorio kako se dvoumi, onda ga je interesovalo zašto to radim, a na kraju je naš razgovor počeo da liči na svađu da bi mi na kraju rekao:,, Hoću da treniram, ali sigurno neću da trčim!”
Reč ,,trčim” naglasio je nekako sarkastično, kao da se podsmeva trčanju, a time je i okončao naš susret.
Korak po korak
Verovatno (mladi) ljudi ne vole trčanje, zato što misle da ne mogu da trče, zato što se nikada nisu ni trudili i pokušavali da trče. Sigurno im je lakše da se predaju privremenom i kratkotrajnom uživanju nego da disciplinovano otpočnu put ka nekom mnogo većem cilju. Korak po korak. Shvatili bi da je lepo svakodnevno i konkretno raditi na malim ciljevima da bi konačno dostigli veći.
Kada sam rekao ocu da bih voleo da istrčim polumaraton za manje od 1:35:00 znao je da to trenutno ne mogu da uradim, ali je rekao da ipak to mogu. Pitao sam ga kako da to uradim, pa mi je objasnio da samo sutradan treba da odem na trening i maksimalno se potrudim, da dam sve od sebe i da samo sutradan vodim računa o ishrani. Poslušao sam ga i pitao šta dalje da radim, a on je svaki put ponavljao isto pravilo. I na kraju sam došao do 1:31:12, rezultata koji je letos bio dosta daleko.
Dakle, korak po korak.
Nema žurbe
Jedna drugarica je primetila da sam dosta smršao od zime pa je pitala kako da brzo smrša. Prvi odgovor koji je dobila od mene bio je:,,Ne možeš brzo da smršaš.”
To je istina, nije se brzo ni ugojila – sve dolazi vremenom. Moje rešenje je vaga i dnevnik, a tako sam onda smanjivao kaloriju po kaloriju.
Sve sam radio polako, još od svog prvog kilometra. Polako sam prošao godinu bez popravnog i uozbiljio se. Trčanje me je povuklo i ka triatlonu, a tu sam na biciklu pobedio svoj najveći strah, strah od ponovnog pada na glavu.
Dakle, nema žurbe .
Preterana žurba je gubitak vremena
Imao sam prvu pravu vezu, najdužu do sad, i bio sam srećan.
Posle tri meseca nešto je nestalo, kao da je falilo nešto. Plašio sam se vezivanja za nju, a još sam se više plašio veze između nje i moje majke. Moja mama joj je kupila papuče. Šta očekuje? Da se oženim?
Shvatio sam da sam previše mlad za tako ozbiljnu vezu u kakvu bi ova mogla da preraste i kakvu drugi očekuju. Shvatio sam da treba više da se družim sa pravim prijateljima i da se provodim dok mogu. Okončali smo vezu, a bila mi je to najlepša veza do sad. Rekla je da je bila i njoj. Uvek je bila sigurna da je neću povrediti, zato što je nikada nisam lagao.
Kada me neko pita o raskidu, ne kažem da sam raskinuo. Nije ni ona. Ostavila nas je ljubav.
Lepo je što sam imao priliku da doživim ovakvo iskustvo. Naučio sam svašta od nje. Najviše mi se svidela njena rečenica:,,Preterana žurba je gubitak vremena.”
Tako je i na trkama, ako krenemo prebrzo imaćemo slabiji rezultat. Kada prejako treniramo povredićemo se. Nećemo napredovati. Kada se previše viđamo dosadiće nam. Možda kasnije sa viđanjem nije tako, ali verujem da u mom uzrastu jeste.
Zato mislim da bi mladima bilo najbolje da polako napreduju, drže se plana i čuvaju se povreda.
Dani oporavka
Polako sam prestajao da ličim na sebe, tolika pretreniranost, devojka i slabo viđanje starog društva su me izmenili. Totalna promena, od emotivca do flegmatika. Od pozitivnog i nasmejanog sangvinika do kolerika koji brzo puca . Stres je činio svoje, a osmeha je bilo sve manje. Osećao sam veliku hladnoću i samo sam želeo da odmaram. Ni po prolasku kroz cilj nisam uspeo sve da vratim na staro.
Međutim, postepeno sam počeo da jedem sve više i više i sada se bolje osećam. Srećan sam.
Više ne hvatam sebe kako instiktivno gledam u nutritivnu vrednost proizvoda. Nisam smoren i besan bez razloga. Nisam više pretreniran!
Sreća
Sada sam srećan, kada god se upitam da li da nešto pojedem kažem sebi: ,,Zaslužio si”.
To je postao moj alibi za sve, zaslužio sam da pobegnem iz škole, da se napijem, da pojedem teglu nutele ili deset palačinki. Umislio sam da sam nešto postigao i sada se previše nagrađujem.
Toliko sam se emotivno ispraznio da me ništa više na zanima. Znam da to nije dobro, ali mene čini srećnim. Počeli su da me gledaju kao štrebera, kao genija ili čudaka, a posle trke padaju jedinice i svi me nazivaju ,,starim Srđanom”.
Sinoć sam bio u velikoj dilemi kako da se organizujem. Mislim da je ovo bila jedna od onih odluka koja odlučuje o tome ko smo mi, šta je za nas sreća i u šta se pretvaramo. Nisam siguran da sam napravio najbolji izbor, ali prvi put posle toliko vremena poslušao sam srce.
Trebalo je da se vidim sa drugaricom, odem na trening i onda na slavu. Video sam da neću sve postići. Nešto je moralo da otpadne. Pre trke nikada ne bih odbacio trening. Sada jesam.
Međutim, nisam znao šta me čeka na slavi, dugo nisam video staro društvo. Svi smo se dosta promenili.
Sve je tako novo, a opet isto
Drug iz osnovne škole je bio ljut na mene jer sam ga razočarao. Kada je bilo nešto sa njim i drugaricom stao sam na njenu stranu, nesvestan da nisam doneo dobru odluku.
U početku večere se osećala tenzija, ali ponovo sam imao stari osmeh, stari stav i ličnost, pa smo ubrzo uz dobro vino uspeli da se opustimo.
Videli su kako je to kad trkač popije. Drug i ja smo izašli na vazduh, a voz je projurio prugom. Pogledali smo se, a drug je progovorio: ,,Hoćemo li? Kao nekad…?”
Hoćemo. Nije trebalo da me nagovara, spucala me je nostalgija. Voleli smo da se trkamo sa vozom još kao deca, a sada je bilo drugačije, sada se sve oko mene vrtelo. Nismo stigli voz. Drugaru nije prijalo trčanje i zato sam mu narednih par minuta držao čelo. Na nogama sam imao patike u kojima sam trčao prvi polumaraton, kakva slučajnost.
Vratili smo se, a čovek koji se ,,otuđio” (ja) ponovo je bio sa njima. Bez tenzije. U vazduhu su letela ista osećanja kao pre nekoliko meseci.
Nastavile su se naše pesme koje nisam slušao mesecima, zato što sam bio kukavica i nisam se usuđivao da ih pustim. Zaključili smo da svet više nikada neće videti ovakve likove kada nas Bog uzme sebi. Tu je bio kraj.
Svi smo na ovom svetu posebni i neponovljivi . Baš zbog te osobenosti treba da budemo srećni.
Hobi
Možda manje trčim, ali nisam ništa manje ispunjen. Pišem i čitam, odnosno radim ono što najviše volim.
Zahvaljujući Jovani Glumac sada mogu da spojim dva omiljena hobija, pisanje i trčanje. Pomaže mi da vodim svoj prvi blog. Često ljudi ne rade ono od čega nemaju veliku korist. Ne verujem da ću moći da živim od trčanja i pisanja, ali zar je to bitno?
Najlepše stvari ljudi stvaraju kada nemaju sopstvenu korist.
Dokaz je ovaj klub i sajt. Nesebičnost je možda i najveća vrlina. Od ljudi sa kojima treniram imao sam prilike da naučim dosta o nesebičnosti, ali i o mnogim drugim stvarima. Hvala.
Mnogo mi je lepo. Sada čak imam energije za fudbal i ,,basket” sa društvom.
Dakle, uživanje i samo uživanje.
Počeće pripreme za Beograd, za ,,domaći” polumaraton. Davaću ponovo sve od sebe i nadam se da neću razočarati Mikija, svog trenera i primer, a pre svega druga.
Stid
Stidim se sebe po prvi put na treningu, sramota me je. Pre neki dan na Adi sam odšetao do nudističke plaže i vratio se istim putem, a zatim dotrčao sa druge strane da bi izgledalo kao da sam napravio krug.
Umesto osam kilometara ja nisam sakupio ni pet. Žao mi je, kajem se, ali u tom trenutku mi se stvarno nije trčalo. Sve mi je tako crno i belo, kad treniram treniram do kraja, kada odmaram onda zaista odmaram.
