U nedelju sam zaboravio šorc i nisam mogao da trčim. Najiskrenije, nije izgovor, stvarno sam ga zaboravio. Jeste ceo dan bilo hladno i beše loše vreme za trčanje, ali navikao sam. Problem je bio samo šorc.
Najveći broj ljudi iz kluba trčao je jedan krug, neki i više, a ja i moj sparing partner nismo ni jedan. Dok smo sedeli u toplom kafiću i pijuckali pića primetio sam dosta stvari i razmišljao o čemu ću pisati.
Trčanje kod nas
Imam toliko toga što želim da iskažem, da izbacim iz glave u vidu reči, ali ne mogu. Ne znam kako da napišem ono o čemu razmišljam. Primetio sam dosta stvari.
Svaki dan ima sve više trkača u Beogradu, a mene zanima da li je tako i u drugim gradovima. Vreme ne može biti gore, a ljudi samo prolaze, kao da im ne smetaju sneg i ledena kiša. Trčanje se širi kao zaraza. Jedino tako mogu da opišem situaciju, jer tako izgleda iz moje perspektive. Sviđa mi se što je tako.
Broj trkača raste sve brže, zato što svojim primerom najbolje pokazujemo šta sve dobijamo od trčanja. Polako trkačka epidemija stiže i u druge gradove, ali u unutrašnjosti nema puno klubova za rekreativce i velikih grupa za trčanje.
Maratonski vodič će im dosta pomoći. Mladi takođe počinju sa trčanjem, a drago mi je što sam ja jedan od onih koji su na vreme shvatili lepotu trčanja. Ponekad me obraduje poruka na društvenoj mreži, kada mi nov(a) trkač(ica) zatraži savet ili me pohvali. Srećan sam zbog toga zato što se osećam kao pravi član jednog trkačkog kluba, čija uloga i jeste pomoć početnicima i njihovo pokretanje.
Škola i trčanje
U klubu ima sve više mladih, mlađih ili starijih od mene. Sa njima volim da popričam o uklapanju trčanja u život. Najveći problem im predstavlja škola, pošto oduzima dosta vremena. Meni ništa ne otežava. Čak mislim da vreme mnogo bolje koristimo kada imamo manje slobodnog vremena. Naučimo da poštujemo svoje, ali i tuđe vreme. Nego, da se vratim na priču o školi.
Često iz škole idem pravo na trening, odnosno da trčim. Problem je ranije bio u tome što nisam imao ideju šta da jedem za užinu, da mi ne bude muka za vreme trčanja. Tradicionalno, za užinu većina jede masna peciva i sendviče. Otkrio sam da meni najviše prija da pojedem voće za užinu. Nekada ga kupim, a nekada ponesem od kuće. U nekim školama niko ne jede voće za užinu, ali kakve to veze ima? Šta rizikujete? Da vam se smeje neko ko ne misli o svom zdravlju? Možda u početku delujete čudno, ali ubrzo nećete biti jedini. Često kupim i čokoladno mleko, da bih ga popio posle treninga. Čuo sam da najbolje oporavlja organizam posle napora.
Moja škola nije najbolja škola na svetu, ali nikada se nisam stideo što sam je upisao. Mnogi misle da je previše laka i da ja mogu da dolazim i odlazim u školu kad god hoću. Nije toliko lako, ali donekle su u pravu, mogu neki put da izostanem.
Mogu zato što sam krajnje iskren prema razrednom i roditeljima. Znaju da svakog drugog četvrtka izlazim i idem na trening, ali podržavaju me zato što su svesni koliko je to dobro za mene i veruju da ću nadoknaditi propušteno u školi. Imam i drugarice koje nisu toliko iskrene, ali zanimljivo je videti im izraz lica kada majka sazna da nisu bile u školi zbog treninga. Ja mislim da zaista vole trčanje i da im je kao i meni trčanje jedna od najvećih ljubavi u životu.
Treninzi
Nemam previše vremena, ali to mi se sviđa. Imam dovoljno, za drage ljude i za stvari koje volim da radim. Obično dođem kući da jedem ili spavam, a usput na internetu pogledam da li se nešto promenilo.
Određene stvari se menjaju, a sa njima i treninzi kluba, koji postaju dosta otvoreniji i primamljiviji.
Treninzi su se možda za nijansu izmenili, ali ja nisam. Uživam provodeći vreme na treninzima i očekujem nove trkače i trkačice. Svi smo nasmejani, a neki obaraju sopstvene rekorde u kilometraži. Verujem da će ova sezona biti jako zanimljiva i da će još ljudi shvatiti koliko je trčanje interesantno. Najveća uloga kluba je podsticanje početnika, uživanje u rekreaciji i dobro druženje, ali ima i nas koji želimo da se takmičimo između sebe. To je sve prijateljski rivalitet i svi želimo sreću jedni drugima.
U nedelju nisam trčao, ali sam se zato dobro nasmejao i napunio pozitivnom energijom. Biće vremena za ozbiljnost, a biće je potrebno dosta. Želim da oborim svoj lični rekord, ukoliko već na proleće. Ne želim da budem vrhunski atletičar, samo da budem bolji od čoveka kojeg gledam u ogledalu kada perem zube i kada presvlačim majicu.
