Velika je nepoznanica taj prvi maraton. Ne znaš šta je, ne znaš koliko je, ne znaš koliko možeš. Moj najduži trening je bio 32km, tako da sam manje-više znala šta me čeka prva tri sata. Onih sat i po preko toga su me brinuli. Ali sam rešila da ću to videti na licu mesta, na 23. Beogradskom maratonu, 18. 04. 2010.
U prvih deset kilometara su me, kao i poslednjih mesec dana, bolele potkolenice, tačnije listovi. Bojala sam se da će mi se to sve vratiti kasnije i da ću stati. Znala sam da ne smem da idem ni sekund brže nego što sam planirala, a da slobodno smem da idem sporije. Bol u nogama me je, kao sreća u nesreći, zaustavljao i nije mi dao da poletim i da se istrošim na početku.
U drugih deset kilometara nije me bolelo ništa, bila sam lagana kao leptirić i srećna. Mahala sam navijačima, trčala sa novobeogradskim klincima, prosto letela preko staze. E, ovde sam se zaista suzdržavala da ne jurnem, znajući da nisam završila još ni pola. Kada sam videla oznaku 21.1km, pogledala na sat (2:13) i izmerila puls (154), znala sam da sam u pravoj zoni i da samo treba da nastavim dalje.
Trećih deset kilometara provela sam pretičući. Prvo sam preticala deke, pa stariju gospodu i na kraju ljude mojih godina. Tada, više nego ikada drugo, shvatila sam da stajanje na SVAKOJ okrepnoj stanici sa šetnjom od desetak koraka, ona pauza od 500 metara kod Sava Centra, kao i puževska brzina kojom sam išla itekako imaju smisla. Bila sam preponosna što sam uspela tako dobro da vladam sobom i što sam super taktički odigrala.
U četvrtih deset kilometara imala sam, čini mi se, dovoljno telesne snage, ali me je sve bolelo i škripalo svakim novim korakom. Puls mi je bio sumanuto visok (165+), a čak nisam ni sve vreme trčala. Postala sam razdražljiva, i samo sam želela da što pre budem na cilju. Naravno, takvo razmišljanje mi nije pomoglo, kao ni vetar protiv koga sam se borila čitavom dužinom ulice Jurija Gagarina. Ovde sam se preticala sa Slavetom, kolegom iz tima Maraton klub 1893. On malo povuče, ja za njim, pa ga prestignem, pa on za mnom i tako, šlepajući jedno drugo, stigosmo do Ušća.
Poslednja dva kilometra, bila sam zombi, znala sam da je kraj blizu, ali sledila su mi tri uspona (most, Brankova ulica i Kneza Miloša), od kojih sam prvi i poslednji prepešačila. Sa mnom je trčao Aleksa, moj najbolji drug, bratić i volonter na okrepnoj stanici kod Sava Centra, a onda niz Narodnog fronta sa mnom trčao i Ivan, moj dragi, moj zvanični fotograf i najveća podrška.
U poslednjih dvesta metara, kako sam izbila u Kralja Milana i nazirala kraj ove odiseje, dogodila se čarolija. Na mp3-ju je bio Debisi – Claire de la lune, nešto božanstveno i prelepo, nešto toliko savršeno i sanjivo, da sam odjednom imala osećaj kao da sam sama, kao da ceo svet stoji, a ja, očiju uprtih u kapiju cilja, jurim ka njemu. Jedan grozničavi sprint kasnije, i ja sam bila – maratonac.
Na cilju su me čekali svi drugari, mašući zastavama i tapšući. Pokupila sam medalju i kesu sa hranom kao u bunilu, zagrlila svog ponosnog i preponosnog dečka i počela da jecam.
Bilans – minus 25oo kalorija, 3 bonžite, jedna banana, hektolitri vode, 42,2km, 4:42:25, i jedan oduševljeni, preponosni novopečeni maratonac.
Danas, dva dana kasnije, dok šepam po stanu i fakultetu i okupiram ceo zamrzivač svojim kesama sa ledom, jedno mi je jasno – JEDVA ČEKAM OPET!
