Ako sve što radite pokušavate da dobijete za najmanje para, onda ste vi dobar i efikasan vlasnik biznisa ili menadžer. Problem je kada uvek tražite isključivo najmanju cenu jer na taj način gradite i najmanji biznis.
U nekom trenutku nešto ćete platiti više, da biste dobili onaj kvalitet koji pokreće dalji razvoj vašeg posla. Taj dodatni kvalitet je vaša investicija u vaš biznis. Onda kada možete da platite najbolje ljude i dobavljače, bićete najbolja kompanija.
Da biste nešto platili više morate i da prihodujete više.
U Srbiji cene startnina su niske (uraditi analizu!) jer se organizatori plaše da povećaju cenu i budu izvikani ili napušteni od strane trkača.
(Dobra stvar je ovde što su svi organizaotri povećali cene u poslednjih par godina. Problem je što su trke krenule još iz doba komunizma, a tada su cene koliko sam uspeo da dokačim bile ravne 0,00 dinara, pa se mentalitet “učestvujem na trci i dobijem ceo startni paket za 300 dinara” održao)
Sa malim prihodima, male su i mogućnosti za angažman kvalitetnih resursa, pa trkački projekti nemaju mogućnost da se profesionalizuju u biznise. Otuda gomila hobista i entuzijasta i dalje relevantnih u našoj priči. Zamislite jednu privatnu bolnicu ili građevinsku kompaniju izgrađenu na istim principima kao jedna sportska organizacija – nezamislivo!
Slično je i sa sponzorima – kako su organizatori trka i svi koji rade u trčanju u ovoj oblasti često najmanje kompetentni, ugovori sa sponzorima su katastrofalno jadni – velike kompanije sa desetinama ili stotinama hiljada evra marketing budžeta na trkama nastupaju deleći uzorke svojih proizvoda koje ih košta kao škart koji se baci u magacinu. Ne prihodujući od ovih saradnji, organizatori sprečavaju svoj rast i rast cele industrije.
I pojedinci, profesionalci, kada rade u trčanju, svoje honorare postavljaju nisko, pa su usluge koje možete dobiti na tržištu upravo takve – niske. Malo novca ne ostavlja prostor za učenje, a i ne motiviše A igrače da delaju na ovom tržištu. (A igrači su odavno otišli u strane države).
Uzroke ovog ponašanja možemo tražiti svuda – od visine BDP-a, mentaliteta u nas, realnog tržišta i slično, ali to ovde nećemo raditi.
Važno je samo da svako kada daje ponudu za bilo koji posao, bilo saradnju sa sponzorima, bilo startninu, shvati da postavljanjem cene, ne utiče samo na svoju budućnost, nego na celo tržište jer je tržite svih ovih transakcija i često je bazirano na poverenju. Čini mi se da i ovde imamo realno tržište u koje niko ne veruje.
Tržište je skup svih ovih transakcija, a kikiriki cene na tržištu trčanja, ograničavaju njegov rast. Onda kada želite da jedete pečeni badem ili indijski orah, umesto kikirikija, potrebno je da prihodujete više.
