Cene startnina u Srbiji i kako ne treba raditi krizne komunikacije, tj. odnose sa javnošću u kriznim situacijama [DO#034]

Na jednoj od naših Trčanje.rs grupa na Fejsbuku krenula je diskusija oko cene startnina za 33. Beogradski maraton 2020. Ukratko, rane cene su od prošle godine porasle sa 1800 na 1980.

Naravno da neki ljudi neće biti oduševljeni povećanjem cene, bilo da je to povećanje simbolično ili materijalno , ali tu je najbolje za početak ništa ne raditi, a onda kada se malo situacija smiri potrebno je iskoristiti tehnike kriznih komunikacija.

U diskusiju sa trkačima uhvatio se Nikola Marinković, tehnički direktor u Beogradskom maratonu koji je strastveno shvatio poziv da odbrani cenu.

To je greška u komunikaciji.

Kada god komunicirate nešto što ima šansu da izazove lavinu negativnih komentara, što se svima dešava, npr. kod pomeranje datuma, otkazivanja trke, ne daj bože nezgoda i bezbednosnih propusta ili u ovom slučaju minimalnog povećanja cene, onda je potrebno upotrebiti tehnike „kriznih komunikacija„.

Ukratko: Nemojte brisati komentare, nemojte se svađati sa ljudima, pružite iskrenu podršku i empatiju. Javite ljudima šta radite i komunicirajte sa njima u direktnim porukama ne na javnom zidu (par dobrih saveta ovde i ovde).

Istražite ovu oblast dobrano!

Komentar o cenama

Mali savet za kolege iz Bg maratona, ali i svih ostalih organizatora trka, jeste da povećate cene.

Manje-više, sa svakim od vas sa kojim pričam (a pričam sa dosta vas), žalite se da ne možete da preživite – da su mali budžeti, da biste voleli da radite u trčanju, a ne samo da vam ovo bude hobi, pa se zadovoljite sa 1000 ili 2000 eura koje uštedite na trci što vam nije dovoljno da uložite u bilo šta od opreme ili eventualno u vašu godišnju platu kako biste mogli da se posvetite 100% vašoj trci.

Beogradski maraton bi po zdravoj logici trebalo da bude najskuplja (i najbolja!) trka u Srbiji, a svi mi ostali bi trebalo onda da imamo reper i da u odnosu na tu cenu i kvalitet budemo još bolji ili ako to ne možemo onda barem vrlo dobri za nešto nižu cenu.

(Ne kažem da je ovo pravi primer, ali sigurno može pomoći svima nama da iskočimo iz „scarcity“ mentaliteta: Cena Ironman kotizacije košta u proseku 600 EUR (jedna rata 585 ili 615 eura u 3 rate) i na njoj učestvuje od 2500 do 3000 ljudi. Na naše trke dođe 500-1000 ljudi i startninu naplatimo u proseku po 13-15-18 eura.

Sa toliko malo novca, ne čudi zašto smo onda i dalje na državnim (budžet lokalne samouprave, pokrajinski, sekreterijat za turizam, sport…) jaslama, što je relikvija sistema koji nam ne dozvoljava da napravimo održive sportske projekte. (Naravno da lokalni događaji koji dovode posetioce u grad i imaju ekonomski uticaj treba da se finansiraju delimično iz budžeta opštine, ali treba težiti da taj deo novca vremenom postane manji deo od ukupnog procenta prihoda!)

Ne treba bežati od visokih cena kotizacija, jer bežanje od toga je bežanje od kvaliteta. Trkači će vam biti zahvalni kada budete radili nešto što je kvalitetno za njih. To ćete jedino moći da uradite kada budete imali resursa da im to ponudite.

Ovo je dobar tekst.