blank
Connect with us

Hi, what are you looking for?

Blog & Kolumne

Put kojim se ipak ide

“Slučajnost, šta to znači?”

Zdravko Mišović Foto: Mr.BIG

Zdravko Mišović Foto: Mr.BIG

Kao što bi rekao moj prijatelj Srećko nema slučaja, tako je moralo biti, to sam ja, nešto me vuklo, gonilo, teralo. Između mnogo drugih stvari, izazova, mogućnosti izabrao sam, i kao i uvek, ostao samo svoj. Ponekad razuman, uglavnom bez njega, ponekad shvaćen uglavnom ne, srce me vuklo i odvuklo, duboko sam zagrizo, zagazio. Dete, vragolast, radoznao, nestašan, ulica me odgajala ali nije odvukla, kretajući se u svom svetu, pronalazeći svoje mesto pod Suncem, pronašao sam njih, Zorana i Jozefa.

Počeo sa 10-tak godina i vratio se njoj sa 17. Bio sam nekako svoj i nisam trpeo puno autoritete, ne barem u sebi. Zavisiš od drugih, hoće li se svideti nekome, nisam bio mamin i tatin sin, odgovoran i radan, tako sam rezonovao stvari. Možda nije bilo to ono pravo – ispravno, ali okrenuo sam se stvarima o kojima uglavnom lično mogu da utičem i o kojima sam odlučujem.

Dripac, pun energije, želje za životom nije baš sve išlo i ličilo na pravi put. Par nedelja samostalnog rada, na sve je ličilo samo ne na ono pravo, uzorno sa nekom budučnošću i perspektivom. Potom dani treninga sa mojim trenerima, a kasnije i danas životnim prijateljima.

Sledilo je moje vatreno krštenje, uvek cu se rado sećati i vraćati mojim prvim takmičarskim koracima. Dolazak, atmosfera, prijava, ljudi oko mene, puno nepoznanica. Bio sam miran, tih i pomalo izgubljen. Svestan da je ovo nešto novo, upijam savete od mojih učitelja. Ali sve vreme svestan da sam došao da probam, učim…

Na start idemo autobusom iz Kanjiže ka Horgošu. Tih 15 – 20 minuta mi traju kao večnost. Autobus pun ljudi, neki stoje, a ja sam sam u zadnjem delu autobusa – većina su stare kuke, primetili su me kao novog te kreću zadirkivanja. Neki mi  dobacuju, ali ostajem miran i pribran. Jedva čekam izlazak i početak trke.

Konačno stižemo. Šetam, zveram okolo bez pravog zagrevanja. Nervozan sa i ptaim se kad će da krene? Zoki i Cupika paze na mene da ne propustim start. Povučen u zadnjim redovima, konačno krećemo. Vruće leto, a ja zelen. Dužina za poštovanje –  13,5 km. No prethodnih nedelja sam trenirao, s vremena na vreme trčao bez plana i ideje. Kampanja je dugo bila moj smisao treninga.

Krećem oprezno? Mislim tako je trebalo da bude, ali želja je jača od svega i tu prestaje sve: realnost, razum, osećaj. Posle izvesnog vremena brzo sam se spustio na zemlju. Merilo, brzina, ritam, uzor… Bili su takmičari moje generacije, koji su imali već iskustva i to se sve pokazalo do polovine staze gde počinju prvi problemi sa telom i korakom. Sve je kulminiralo šetnjom par kilometara pred cilj.

Sam početak, a već prva razočarenja. Završio sam trku debelo u drugom delu liste i osećam i vidim kako je put ka vrhu ipak dug, mukotrpan, težak… Kako taj put zahteva puno rada, snage, energije… Startujem kao i svaki početnik, sa puno pitanja, a malo odgovora. Tu sam, onako u sebi, zadao neke domaće zadatke, da ovako ne može dalje. Moram se promeniti ukoliko želim napredovati i završiti u prvom delu ciljne liste. Dugo vremena je prošlo dok to nije postala realnost.

Advertisement. Scroll to continue reading.

Bodren od mojih prvih učitelja, dobijam vetar u leđa. Svestan sam da moram više, duže, brže i bolje… Sve to lepo zvuči u priči, ali realnost je bila sasvim drugačija. U tom periodu me je puno stvari interesovalo pre trčanja i ništa mi nije bilo strano. Prolazili su dani moga školovanja. Nisam bio loš, učio koliko je bilo potrebno. To je bilo dovoljno za zadovoljstvo svih mojih strana, roditeljskih – bio sam miran, poslušan i prvi put smrtno zaljubljen.

Meseci su prolazili, a ja sam i sa onako malo treninga sve više bežao od trčanja. Nedeljama nisam pretrčao niti jedan metar, da bih ipak shvatio šta je moj način života.

Vratio sam se atletici – trčanju i naravno nikad nisam zažalio zbog toga. Mnogi su bili sumnjičavi, osporavali to čime se bavim. Govorili su mi da uvek ima boljih i pametnijih stvari, sportova, isplativijih, komercijalnijih i ”lepših”. To ništa nije vredelo trenirao sam sve više i više. Večiti ozbiljni rekreativac s željom i motivima profesionalca, posle dve nedelje od završene škole i nesuđenog nastavka na DIF-u počinjem raditi u trgovini. Bez dana pauze, 19 godina staza radim i do dan danas, posao je ono od čega živim. Čista materija, a trčanje nešto što me drži u normali.

Ljudi, putovanja, gradovi, sela, događaji i dogodovštine su se smenjivali danima, nedeljama, mesecima,godinama… I tako stigoh do svojih prvih 20 godina!

Moja karijera

Godine trčanja su mi donele oko 400 trka istrčanih u zemlji i inostranstvu. Od toga preko 30 maratona, preko 150 polumaratona, 10-tak ultramaratona, puno uličnih trka i kroseva. Ima tu i osvojenih državnih medalja u polumaratonu i maratonu, dosta pobeda i pobedničkih postolja, nekih ličnih rekorda, a i rekorda nekih staza.

Lični rekordi 3 km (8:50), 5 km (15:25), 10 km (32:25), polumaraton 21,1 km (1:07:45) i marathon 42,195km(2:30:10).

Prijateljski savet za početnike

Šta je ono sto bih mogao da preporučim ljudima koji počinju ili razmišljaju da se bave sportom – trčanjem? Prvo probajte, verujte “iplati se”. Kako? Lepo, radite prave, lepe stvari – prvo za sebe i onda za druge. Bolje se osećate, bićete zadovoljni, srećniji, spremniji za fizičke i psihičke aktivnosti. Naćićete balans između duha i tela, optimalna kilaža, druženja, putovanja… Mnogo dobrih i pozitivnih stvari, a jako malo loših.

Svakako bićete bolji čovek. Već samim trčanjem i rekreacijom ulazite u svet u kome vam niko nemože reći koje su vam ciljevi, limiti, planovi… To sve dolazi kasnije i zavisi od vas i sticaja drugih okolnosti u kom ćete pravcu ići i da li ćete biti večiti rekreativac ili surovi profesionalac. No to na kraju nije ni bitno – bitno je da ste tu.

Advertisement. Scroll to continue reading.

Trošiti svoje slobodno vreme na stvari koje volite da radite je svakako privilegija, a to je uglavnom moj stil i način života. Ono što je najlepše je da  sam obišao puno lepih mesta, upoznao puno ljudi i stekao prijateljstva za ceo život. To je nešto što ne možete nigde da naučite, kupite, doživite…

Zato nema puno filozofije, patike na noge i u prvi park, stazu, put…

Zdravko Misovic

21 Comments

21 Comments

  1. Бошко Ступар

    07.10.2009 at 11:04

    Samo ću reći da je Zdravko jedan od najpozitivnijih likova koje sam u životu sreo od kako se bavim sportom…

    Bravo Zdravko, i samo napred! :)

  2. Igor Vujičić

    07.10.2009 at 13:48

    Slažem se sa vama, narode. Zdravko je zaista poseban, zato je ovo i objavljeno. Bravo, druže, samo nastavi.

  3. Veki

    07.10.2009 at 13:57

    Yap. Najpozitivniji lik na našoj trkačkoj sceni (a i van nje). Pravi drug! Skroman i vredan.

    Ne zaboravite da pročitate i intervju i utiske sa Trke Prijateljstva koju je Zdravko organizovao u Kuli
    http://www.trcanje.rs/2009/07/druzenje-na-trci-prijateljstva/

    A ne smemo da zaboravio: Brz je Zdravko u pm :))

  4. Gacik Sasa

    07.10.2009 at 13:03

    Sjajan clanak za pocetnike i sve one koji se dvoume oko ciljeva trcanja. Pun vedrine, optimizma i vidi se da se covek bavi trcanjem sa uzivanjem :-)

  5. Arsenije

    07.10.2009 at 14:25

    Potpuno se slažem s’Igorom i Veroljubom, svaka čast na spisku najboljih vremena, impozantno, jako impozantno.

  6. Damir Markovic, Sombor

    07.10.2009 at 18:19

    RESPECT

  7. ZDRAVKO

    07.10.2009 at 19:27

    Kao prvo hvala Igoru i Veroljubu na objavljenom tekstu,naravno hvala i svima vama koji ste dali komentar a i koji niste a znam da smo svi tu na istom “zadatku”.
    Zaista tekst je istinit,moj put koji sam ja izabrao i putujem s vama,nadam se da je i da ce neke inspiristi ili prelomiti ako imaju dilemo.
    Svi ste sjajni,veliki pozdrav svima!

  8. David Šili

    08.10.2009 at 23:00

    Ja mogu da kažem da kada sam ove godine počeo da se bavim trčanjem, kada sam nekome od trkača rekao da sam iz Kule, odmah bi mi spominjali kako tamo ima poznatih trkača. Sećam se da sam malo strepeo kako će me prihvatiti ti profesionalci iz Kule. Ali stvarno nisam ni mislio da će me ovako lepo primiti i ponašati se prijateljski.
    Samo napred Zdravko

  9. Boza

    09.10.2009 at 13:07

    Jako lepo preneseno na papir ono sto jedan ljubitelj trcanja oseca.
    “Čista materija, a trčanje nešto što me drži u normali.” – tako prosto receno a tako puno govori.
    Treba “zaraziti” sto vise ljudi trcanjem – svet u kojem zivimo bi bio mnogo lepsi.

  10. Бошко Ступар

    12.10.2009 at 10:07

    Здравко, само ми реци које године је била та трка од Хоргоша до Кањиже кад си одустао? Ја сам убеђен да се ја сећам тебе из 2003. кад си трчао у неким дебелим жутим кратким панталонама и плавој мајици, био си заждио дебело испред нас “смртника” и онда сам те само видео како се шеташ поред пута… Ја сам те године почео да тренирам триатлон и ту трку сам истрчао за једва нешто испод сат времена :)

  11. ZDRAVKO

    12.10.2009 at 10:27

    Mislim da Bole gresis,u Kanjizi nikad nisam odustao,mora da si me pomesao s nekim a pantalone,bermude nikad nisam nosio na trcanju,trkama…:-)Pozdrav!

  12. Бошко Ступар

    12.10.2009 at 10:52

    И мени било чудно ;) Ево слушам твоје савете рекреативцима и почетницима, немам ништа ни да додам ни да одузмем! Немој се љутити ако те будем цитирао ускоро у неким текстовима :)

  13. ZDRAVKO

    12.10.2009 at 11:09

    Samo napred druze sta god treba, mozes da iskoristis, upotrebis, primenis… a pri tome to bude uspesno,korisno ja cu biti srecan, ja nisam klasican atleticar, hocu reci skolovan.
    Ja sebe nazivam “ulicarem”, kako pa tako sto sam poceo odmah da trcim na asfaltu 8-10 km nisam prosao klasicnu skolu atletike, kratke pruge-sprint i sve sto ide uz to…
    Ali nije mi zao, rad, iskustvo, ucenje na greskama… je mnogo bitno u onome sto mi radimo!
    Sve stvari koje pricam govorim su iz mog licnog iskustva i ne bih voleo da drugi grese na isti nacin,neki su primenjivi neki ne, niko nije Bogom dan!
    Pozdrav!

  14. Jelena Dragićević

    04.12.2009 at 19:55

    Zdravko hvala na savetima, i na ovako sjajnoj, moglo bi se reci, zivotnoj prici. Ne znam kako mi je ovo promaklo. Ovaj sajt i sve sto ga cini – ljudi, tekstovi, komentari .. me mnogo motivise, ali ovo.. ostala sam bez teksta. Svaka cast.

  15. ZDRAVKO

    04.12.2009 at 21:31

    Hvala Jelena na komentaru,zaista su to moja iskustva i to sam ja!Svaki put kad idem na trcanje,trening,trku idem zato sto me ispunjava,idem s nekim elanom,kao da uvek imam neki cilj i tu sam a nikako da stignem,prodjem,neko bih rekao kako ti ne dosadi vise e to je pojenta price i posle 20 godina je osecaj isti,to je to!Mnogima je verovatno to nepojmljivo ali ja se zaista osecam tako!Zelim svima da se to desava!

  16. Kathy

    17.10.2010 at 05:16

    Cackam ovaj sajt mesecima, ali ovo tek sad vidim… sram da me bude .. Sigurno su se mnogi pronasli u ovoj prici… i ja sam, sto se tice onog pocetnickog dela…
    Kad sam trcala svoju prvu trku na Palicu,koja ce mi zauvek ostati u glavi, u trenutku mimoilazenja sa drugim trkacima, jedan u zelenoj majici je tako proleteo pored mene da sam mislila da cu odleteti.. Tada sam pomislila: covece,ovo je moj idol! Mozda za par godina bude nesto i od mene. Inspiraciju nalazim u mnogocemu, jedna od inspiracija su mi i njegove recenice, njegovi uspesi, sam njegov lik .. Svo postovanje s moje strane!

  17. Igor Vujičić

    17.10.2010 at 11:30

    Drago mi je da se ovaj članak i dalje čita. Pričao mi je Zdravko negde proletos da ne voli da ga stavljaju u legende, on je sasvim običan čovek, ali trkač koji ima srce i dušu i zato ga verujem svi mi i cenimo i poštujemo.
    Brat na stazi i izvan staze, prijatelj i drug, nesebičan, uvek spreman da pomogne, sasluša, posavetuje i usmeri. Njegov entuzijazam se tako lako preliva na sve, da ne možete a da ga ne zavolite.
    Meni je Zdravko bio tu i dok smo trčali zajedno na raznim trkama, ali i momentu kada mi je bilo najteže. Od srca mu na tom hvala, to mu nikada zaboraviti neću.
    Veliki pozdrav Zdravku i svima vama.

Uključi se u diskusiju

Povezani članci