Put kojim se ipak ide

„Slučajnost, šta to znači?“

Kao što bi rekao moj prijatelj Srećko nema slučaja, tako je moralo biti, to sam ja, nešto me vuklo, gonilo, teralo. Između mnogo drugih stvari, izazova, mogućnosti izabrao sam, i kao i uvek, ostao samo svoj. Ponekad razuman, uglavnom bez njega, ponekad shvaćen uglavnom ne, srce me vuklo i odvuklo, duboko sam zagrizo, zagazio. Dete, vragolast, radoznao, nestašan, ulica me odgajala ali nije odvukla, kretajući se u svom svetu, pronalazeći svoje mesto pod Suncem, pronašao sam njih, Zorana i Jozefa.

Počeo sa 10-tak godina i vratio se njoj sa 17. Bio sam nekako svoj i nisam trpeo puno autoritete, ne barem u sebi. Zavisiš od drugih, hoće li se svideti nekome, nisam bio mamin i tatin sin, odgovoran i radan, tako sam rezonovao stvari. Možda nije bilo to ono pravo – ispravno, ali okrenuo sam se stvarima o kojima uglavnom lično mogu da utičem i o kojima sam odlučujem.

Dripac, pun energije, želje za životom nije baš sve išlo i ličilo na pravi put. Par nedelja samostalnog rada, na sve je ličilo samo ne na ono pravo, uzorno sa nekom budučnošću i perspektivom. Potom dani treninga sa mojim trenerima, a kasnije i danas životnim prijateljima.

Sledilo je moje vatreno krštenje, uvek cu se rado sećati i vraćati mojim prvim takmičarskim koracima. Dolazak, atmosfera, prijava, ljudi oko mene, puno nepoznanica. Bio sam miran, tih i pomalo izgubljen. Svestan da je ovo nešto novo, upijam savete od mojih učitelja. Ali sve vreme svestan da sam došao da probam, učim…

Na start idemo autobusom iz Kanjiže ka Horgošu. Tih 15 – 20 minuta mi traju kao večnost. Autobus pun ljudi, neki stoje, a ja sam sam u zadnjem delu autobusa – većina su stare kuke, primetili su me kao novog te kreću zadirkivanja. Neki mi  dobacuju, ali ostajem miran i pribran. Jedva čekam izlazak i početak trke.

Konačno stižemo. Šetam, zveram okolo bez pravog zagrevanja. Nervozan sa i ptaim se kad će da krene? Zoki i Cupika paze na mene da ne propustim start. Povučen u zadnjim redovima, konačno krećemo. Vruće leto, a ja zelen. Dužina za poštovanje –  13,5 km. No prethodnih nedelja sam trenirao, s vremena na vreme trčao bez plana i ideje. Kampanja je dugo bila moj smisao treninga.

Krećem oprezno? Mislim tako je trebalo da bude, ali želja je jača od svega i tu prestaje sve: realnost, razum, osećaj. Posle izvesnog vremena brzo sam se spustio na zemlju. Merilo, brzina, ritam, uzor… Bili su takmičari moje generacije, koji su imali već iskustva i to se sve pokazalo do polovine staze gde počinju prvi problemi sa telom i korakom. Sve je kulminiralo šetnjom par kilometara pred cilj.

Sam početak, a već prva razočarenja. Završio sam trku debelo u drugom delu liste i osećam i vidim kako je put ka vrhu ipak dug, mukotrpan, težak… Kako taj put zahteva puno rada, snage, energije… Startujem kao i svaki početnik, sa puno pitanja, a malo odgovora. Tu sam, onako u sebi, zadao neke domaće zadatke, da ovako ne može dalje. Moram se promeniti ukoliko želim napredovati i završiti u prvom delu ciljne liste. Dugo vremena je prošlo dok to nije postala realnost.

Bodren od mojih prvih učitelja, dobijam vetar u leđa. Svestan sam da moram više, duže, brže i bolje… Sve to lepo zvuči u priči, ali realnost je bila sasvim drugačija. U tom periodu me je puno stvari interesovalo pre trčanja i ništa mi nije bilo strano. Prolazili su dani moga školovanja. Nisam bio loš, učio koliko je bilo potrebno. To je bilo dovoljno za zadovoljstvo svih mojih strana, roditeljskih – bio sam miran, poslušan i prvi put smrtno zaljubljen.

Meseci su prolazili, a ja sam i sa onako malo treninga sve više bežao od trčanja. Nedeljama nisam pretrčao niti jedan metar, da bih ipak shvatio šta je moj način života.

Vratio sam se atletici – trčanju i naravno nikad nisam zažalio zbog toga. Mnogi su bili sumnjičavi, osporavali to čime se bavim. Govorili su mi da uvek ima boljih i pametnijih stvari, sportova, isplativijih, komercijalnijih i ”lepših”. To ništa nije vredelo trenirao sam sve više i više. Večiti ozbiljni rekreativac s željom i motivima profesionalca, posle dve nedelje od završene škole i nesuđenog nastavka na DIF-u počinjem raditi u trgovini. Bez dana pauze, 19 godina staza radim i do dan danas, posao je ono od čega živim. Čista materija, a trčanje nešto što me drži u normali.

Ljudi, putovanja, gradovi, sela, događaji i dogodovštine su se smenjivali danima, nedeljama, mesecima,godinama… I tako stigoh do svojih prvih 20 godina!

Moja karijera

Godine trčanja su mi donele oko 400 trka istrčanih u zemlji i inostranstvu. Od toga preko 30 maratona, preko 150 polumaratona, 10-tak ultramaratona, puno uličnih trka i kroseva. Ima tu i osvojenih državnih medalja u polumaratonu i maratonu, dosta pobeda i pobedničkih postolja, nekih ličnih rekorda, a i rekorda nekih staza.

Lični rekordi 3 km (8:50), 5 km (15:25), 10 km (32:25), polumaraton 21,1 km (1:07:45) i marathon 42,195km(2:30:10).

Prijateljski savet za početnike

Šta je ono sto bih mogao da preporučim ljudima koji počinju ili razmišljaju da se bave sportom – trčanjem? Prvo probajte, verujte “iplati se”. Kako? Lepo, radite prave, lepe stvari – prvo za sebe i onda za druge. Bolje se osećate, bićete zadovoljni, srećniji, spremniji za fizičke i psihičke aktivnosti. Naćićete balans između duha i tela, optimalna kilaža, druženja, putovanja… Mnogo dobrih i pozitivnih stvari, a jako malo loših.

Svakako bićete bolji čovek. Već samim trčanjem i rekreacijom ulazite u svet u kome vam niko nemože reći koje su vam ciljevi, limiti, planovi… To sve dolazi kasnije i zavisi od vas i sticaja drugih okolnosti u kom ćete pravcu ići i da li ćete biti večiti rekreativac ili surovi profesionalac. No to na kraju nije ni bitno – bitno je da ste tu.

Trošiti svoje slobodno vreme na stvari koje volite da radite je svakako privilegija, a to je uglavnom moj stil i način života. Ono što je najlepše je da  sam obišao puno lepih mesta, upoznao puno ljudi i stekao prijateljstva za ceo život. To je nešto što ne možete nigde da naučite, kupite, doživite…

Zato nema puno filozofije, patike na noge i u prvi park, stazu, put…