Spakovala sam patike, spremila 55 dolara za savršeni sportski grudnjak, napakovala petnaest gigatona muzike na telefon i poletela. Doduše, patike sam zaboravila u Bostonu, prodavnicu sportskog veša našla tek poslednjeg dana, a telefon nisam mogla da napunim jer imaju one neke čudne utičnice. Svejedno. Trčala sam u dvorištu ujaka Sema i bilo je nezaboravno.
Prvo sam obišla Boston. Svako ko je ikada i razmišljao o maratonu, a posebno ako je učestvovao u nekom, mora da je čuo za Bostonski maraton. Učestvovanje na bostonskom maratonu je cilj svakog masačusetsanina i devedeset devet odsto maratonaca širom sveta, prvo zato što je to jedan stari ritual, a drugo zato što je to za prosečnog trkača gotovo nemoguće. To dalje znači da u Bostonu svi trče, da bi ostvarili rezultat za kvalifikaciju (ozloglašeni BQ – Boston Qualification). Studenti, profesori, deca, starci, ljudi u prvoklasnoj sportskoj opremi od glave do pete, ljudi u farmerkama, debeli, mišićavi, mršavi, psi, mačke, antilope. Svi. Nije moguće hodati duže od dva minuta a da te neki džoger ne pretekne. A kad hodaš osećaš se kao lenština i ljigavac, jer si okružen zadihanim, znojavim i veselim Bostoncima.
Dve ulice od našeg stana u predgrađu Bostona bila je jedna u nizu prodavnica trkačke opreme. Čoveče! Dve ulice od mene! U njemu sve, od patika preko odeće do gps satova, gelova i torbica oko struka. A na vratima je stajalo obaveštenje – „Zajednica trkača naselja Bruklajn Vas poziva da nam se pridružite na trčanju po kraju. Ne brinite se oko svog tempa, naći ćemo načina da se svi prilagodimo. Dođite da se upoznamo, treniramo i otkrijemo lepote našeg naselja! Ponedeljkom, sredom i petkom od pola sedam popodne se održavaju kraći, a nedeljom od osam ujutru duži treninzi. Telefon taj-i-taj.“ Čoveče! Tek tako, jedno nevažno naselje ima već svoju zajednicu trkača! Ušla sam, razgledala malo, rekla da nisam sigurna da li ću stići na trening, ali da bih baš volela. Gledala sam patike, i prodavac me je, kao nešto najnormalnije, pitao da li treniram za maraton. Čoveče! Najnormalnije! Ovde se ljudi onesvešćuju kad i pomeneš trčanje! U tom trenutku mladić koji je probao patike za trčanje, pošto je trčkarao po prodavnici, najavljuje da će da malo džogira po ulici, da vidi kako mu odgovaraju patike. Prodavac je klimnuo glavom i nastavio svojim poslom. Čoveče! Tek tako!
Onda smo se spakovali i krenuli na jug, ka Njujorku.
5 komentara. Leave new
Neverovatno je da tek kad odeš negde u inostranstvo shvatiš koliko je fizička kultura(rekreacija) na niskom nivou u zemlji Srbiji. I ja sam se uverio u ovo, prosto deluje nestvarno koliko ljudi trči i koliko dobrih prodavnica sportske opreme ima svuda.
Prelepo…
Baš mi je drago Ksenija da si se vrnula na stazu, posle povrede ili to beše neki nedostatak motivacije posle Beogradskog. Kada još poledam gde si se vratila na stazu, onda je vredelo čekati.
Eto, da nisi počela sa trčanjem, verovatno bi komentarisala tu ludost Bostonaca i Amerikanaca mnogo negativnije u fazonu: koji im je sad, glupi Ameri :)) Ovako prava stvar, biti sposoban oduševiti se prodavnicom trkačke opreme i ekipom koja ne sedi na pivu nego džogira po kraju :))
Extra 🙂
p.s. naravno da sam ljubomoran i da hoću i ja u Ameriku da trčim!
Amerika? Neee…
Ja bi radije u Brazil, kad se samo setim šta mi je Srećko pričao u trčanju po Kopakabani … oooooh…
I ja sam za Brazil:))))
Moramo napraviti neki aranžman..nekih 1800 dolara:)))
nino: mislim da je posebno SAD zemlja paradoksa – sa jedne strane imaš ljude koji i do komšije idu kolima (a to nisu, suprotno opštem shvatanju, samo neobrazovani i lenji), a sa druge strane su oni koji u potpunosti koriste svoje parkove, bicikle, rolere i sva druga sportska zezanja. zanimljivo je, u svakom slučaju. i naravno da mi je žao što narod ovde ne trči, ali mi je triput više žao što nam je pristup dobroj opremi ograničen. na primer, stvarno dobre patike za sebe, za cca 100$, mogu da nađem samo jednom godišnje u samo jednoj prodavnici, i to kad je sniženje (u NY sam našla u prvoj prodavnici NY runners’ society, za tačno 100$). a o grudnjacima neću ni da govorim, od toga mi se samo plače. i, da, kad odeš napolje, količina entuzijazma i volje te prosto začudi. predivno je, nema šta. 🙂
veki: strpljenja, strpljenja! biće i toga kod nas, samo da počnemo malo da imitiramo amere po lepom, ne samo po ružnom! a, da, i ja sam srećna što sam se vratila stazi 🙂 posle bg maratona sam lečila povredu bar 2 meseca, a onda su me, tako lenju i kljakavu, stisli ispitni rokovi. trčkarala sam i u međuvremenu, ali bez pravila i kako mi se prohte. sad je sve opet na starom!
vuja i damir: i tata bi, sine… ma, biće jednom i to. 🙂