Trčanje je više od trčanja

Koji je smisao prolivanja suza i znoja, bolova, povreda? Šta im znače ti pređeni kilometri? Polumaratoni, maratoni…21…42… Kako izdrže toliki napor? „Lako! Sve je u glavi.“, odgovorio mi je jednom jedan od tih ljudi, Sale Kapulica, čovek koji je pretrčao mnogo maratona i polumaratona.

Ma kakva glava, pomislila sam?! Kada telo izdaje, kako tada glava pomaže? Nije mi zvučala logično, ali ta mi je rečenica očigledno ostala u sećanju…negde duboko…I dok su ljudi oko mene sa neverovatnim oduševljenjem pričali o trčanju, kapirala sam da ima nečeg u tom sportu kada svi postaju ludi za njim. Ali šta?!

Radoznalost me je odvela pravo na trkačku stazu. Imala sam nekoliko trkačkih pokušaja. Nisu bili naročito uspešni. Onda sam počela da čitam savete kako pronaći motivaciju za trčanje, kako da istrčite svojih prvih 5 km, kupovala sam magazine o trčanju, skidala članke sa interneta i pronašla sam mnogo saveta. Teorijski sam bila odlično potkovana. Ipak, nedostajala je dodatna motivacija zbog koje bih zimi rano ujutru ustala iz toplog kreveta i istrčala krug po Vračaru.

Kroz trčanje sam otkrivala sebe

A onda sam se upisala u školu trčanja BRC. Prvi trening. Kiša, hladan vetar šiba po licu, blato. Nisu baš idealni uslovi. Ali navlačim šuškavac i kapuljaču i trčim. Prvi krug na Olimpu završava se pitanjem: šta mi je ovo trebalo! Umorna sam i mokra. Sve me boli. Ali nastavljam. Krugovi se ređaju jedan za drugim. Savladam ih nekako… Ali i dalje ne kapiram. Šta je ovde lepo?! Posmatram ljude koji uživaju u treningu a ja samo želim da završim sa ovim i da legnem… I jesam. Ali na blatnjavoj stazi gde me je čekalo istezanje. I dok sam na mokroj i blatnjavoj stazi istezala kičmu (što je važno da uradite jer trpi veliko opterećenje tokom trčanja), počinjem da kapiram šta je tu lepo….Ležala na zemlji i posmatrala nebo. U nesavršenim uslovima osećala sam se savršeno. Umor je nestao. Bila sam bliža prirodi. Bila sam bliža sebi. Tada sam počela da otkrivam sebe. I magični svet trčanja…

Ne odustajte kod prvih prepreka i prvih povreda

U početku nije uvek bilo magično. Redovno sam išla na treninge da dokažem sebi da mogu. A onda su krenule „dečije bolesti“ – prve povrede, istegnuti ligamenti, bol u zglobovima, peti i mišićima, tetivama… Nije bilo lako. Objasnili su mi da je to uobičajeno dok se telo ne navikne na trčanje. Zato kada počnete da trčite naoružajte se kremama, mastima za zglobove, konjskim gelovima i antireumatskim mastima. Sa punom torbom ovakvih „mazalica“ prkosila sam „dečijim bolestima“ i trčala. Kada zaboli, smanjim tempo. Ali ne odustajem.

Vremenom potreba i želja za trčanjem postaju jače od bola… Ups! Da li i ja postajem zaražena trkačkim virusom?! Da. Postala sam zavisna od fenomenalnog osećaja koji imam dok trčim, od osećaja koji imam posle istrčanog treninga i od druženja sa sjajnim ljudima koje sam upoznala kroz trčanje. Oni su važan sastojak koji je nedostajao dok sam sama bezuspešno pokušavala da potrčim.

Društveni aspekat trčanja

Najdragoceniji deo mog trkačkog iskustva su ljudi koje sam upoznala na stazi. Ta pozitivna energija daje mi snagu da izdržim svakodnevne poslovne i druge obaveze (još jedan od razloga zbog kojeg svima predlažem da se bave trčanjem). Radujem se svakom našem okupljanju, treningu i zajedničkim putovanjima.  Oni me motivišu, inspirišu, pokreću i podržavaju kada je teško. A bilo je teško…

Srušila sam zid

Beogradski maraton. Trka zadovoljstva. Uzbuđena sam jer sam deo velikog događaja. Sada bih rekla  delić, od 5 km. Ali tada mi je to delovalo kao krupan zalogaj. Tada sam prvi put osetila šta znači pobediti sebe i prvu veliku prepreku. Uzbrdica na trećem kilometru. Sve me boli. Hoću da šetam. Pored mene Vanja, moj trkački drug. Preklinjem ga da stanemo. Ne mogu dalje. Zid. „Još samo malo i šetamo. Izdrži.“, čujem Vanju. I onda još  malo, pa još malo…I tako, malo po malo stigli smo do cilja. Poslednjih 500 metara mislila sam da ću se srušti. Ali nisam. Istrčala sam prvu trku. I srušila zid. Hvala Vanja!

Dobre patike zlata vredne

Posle prvog sportskog uspeha shvatila sam da polako postajem sportista.

Zapravo sada mi se čini da sam to oduvek bila, samo što je taj sportski duh godinama bio potisnut zabludama da ja nisam sportski tip, da ženska noga  u patikama nikako ne može da izgleda seksi, da u mom garderoberu punom elegantnih haljina nema mesta za sportske šortseve i dri fit majice…

A onda su patike, oprema i gedžeti za trčanje postali moja opsesija. Nekada sam manijakalno kupovala cipele sa visokom štiklom. Sada umesto u dvanaestice i desetke investiram u dobre patike. Naučila sve o tome kako da nađem prave patike za trčanje. I to je najvrednija investicija. Zvuči kao trkačka fraza, ali je zaista tako. Postoje razni saveti profesionalaca o tome kako da nađete patike za trčanje. Ali one koje drugima odgovaraju možda neće vama. Kako da znate koje su idealne za vas? Znaćete kada uskočite u njih i osetite da možete da poletite. Tako treba da se osećate dok trčite. Tako sam se ja osećala na mojoj prvoj velikoj trci. Polumaraton u Pešti!

Naoružjte se gedžetima i aplikacijama

Prijavljujem se za trčanje u paru. 11km. Na „long distance“ treninzima (treninzi dužine) naučila sam od Tijane da je tokom trčanja dužih distanci važno da održavate tempo kako biste sačuvali snagu i izdržali do kraja. Kada sam na Adi trčala sa njom bilo je lako. Ona trči, ja je pratim. Kad sam sama zaboravim se, pojačam tempo i brzo se umorim. Zato su dobre aplikacije za trčanje. One su sjajna i korisna stvar jer sa njima možete da vodite dnevnik trčanja, pratite otkucaje srca, tempo, kreirate rutu… Još bolje je ako imate GPS sat koji sve to meri.

Trka se trči iz glave

Polumaraton u Pešti. Spektakl. 10.000 ljudi na cilju. Energija, euforija, adrenalin…iskustvo koje je nemoguće prepričati. To treba doživeti. Trčanje kroz jedan od najlepših evropskih gradova je neponovljivo iskustvo. Bila sam toliko uzbuđena dok sam trčala ulicama i mostovima Pešte da se pojedinih delova trke ne sećam... Ali se odlično sećam krize na 8km kada sam imala osećaj da noge otkazuju. Hvata me panika. Šta ako ne uspem? I izneverim mog trkačkog partnera u trci štafete! To mi stvara dodatni pritisak. I onda odnekud iz dubine sećanja izviru reči „sve je u glavi“.

Ponavljam sebi: „Umišljaš. Nije ti ništa. Samo trči, i trči, i trči…“. I upalilo je! Istrčala tih 11 km. Ni danas ne znam da li sam imala realan problem sa nogama ili ne. Sada više nije važno. Glava je pobedila. Sale je bio u pravu – trka se trči iz glave.

Kriza na 18km

Samo nedelju dana posle Budimpešte – Sarajevo. Polumaraton. Drugari iz kluba su mi predložili da probam. Psihički nisam bila spremna za poduhvat kao što je polumaraton. Pre toga istrčala sam najviše 12 km. Ipak se pridružujem. Na licu mesta ću odlučiti da li ću i koliko da trčim. Ali… na licu mesta (startu) sve se dešava brzo…Odbrojavanje, znak za početak trke. Pritiskam „start“ na satu i krećem. Ne razmišljam. „Vozi“ me adrenalin i podrška sjajnih ljudi koji su tog dana bili na stazi. Oni su verovali u mene. Preletela sam 12 km. To je moj maksimum. Ali sada ulazim u nepoznatu zonu… Obuzima me strah. I panika od toga šta me čeka dalje. I onda opet – metod „glave“. U ovakvim trenucima važno je da pažnju preusmerite na neke druge stvari i nerazmišljate o onome šti vas muči. Znam, nije uvek jednostavno. Nije bilo ni meni. Posebno kada je postalo toplo. Žedna sam. I zbog straha da ne dehidriram pravim početničku grešku – nalivam se vodom i izotonicima na svakoj okrepnoj stanici. Dok trčite uzimajte po malo vode, tek koliko da okvasite usta. Sve više od toga nije dobro. Shvatila sam to na 18km. Mučnina i bol u stomaku. Kriza. Ali ne pomišljam da odustanem. Ne smem da izneverim Draganu i Vilija koji trče sa mnom.

A onda stiže pojačanje – starije kolege trkači koji su završili trku dolaze da nas bodre na poslednjem (i najtežem) kilometru. Trče sa nama…Aplaudiraju…Bilo je fenomenalno! Trenuci koje ću pamtiti… Letela sam… I proletela kroz cilj! Pogled na semafor i suze u očima. Upravo sam istrčala svoj prvi polumaraton. Zvanično sam polumaratonac. Još uvek nisam svesna da sam to ja. Uveče izlaze rezultati. Moje ime  je na listi. I pored 2:36. Da. To sam ja.

Trčanje je više od trčanja

Kada danas mene pitaju ljudi koji se ne bave trčanjem šta je tu lepo, ne znam šta bih pre odgovorila – osećaj da možeš sve, snaga, kondicija, energija koju imam od kada trčim, ljudi koje svakodnevno upoznajem na stazi i koji su moja motivacija…Trenuci radosti kada sam istrčala prvu trku, prvi krug oko Ade i prvi polumaraton…Sve ovo je vredno toga da nedeljom ustanete rano ujutru i trčite. Potrebne su vam dobre patike, dobra volja i rečenica koja vas pokreće u kriznim trenucima. Moja je „sve je u glavi“.