Trčanje u zemlji lala

Пре пар недеља посао ме је одвео у омањи град у Холандији – Апелдорн, и како сам крочио у канцеларију умало ми очи није избио постер за предстојећи маратон. Пошто сам утврдио да ћу у то време бити ту, решио сам да трчим и одабрао стазу од 27,5км. Међутим, посао ми није дао времена да се припремам, тако да ме је четвртак пред маратон дочекао након две недеље седења пред рачунаром без и једног тренинга. Попут Лале из оног вица са лубеницама, решио сам да проверим да ли ја стварно могу да трчим 2+ сата, збрисао нешто раније са посла, узео план града са рецепције хотела и кренуо у обилазак.

Лепа земља Холандија је равна и захвална за трчање. Први део тренинга истрчао сам кроз снегом покривену шуму којом мештани и туристи јашу кад је време лепше, а затим ме је пут повео улицама ниских кућа са огромним „акваријум прозорима“. Обзиром да завесе не користе, не може се са сигурношћу рећи да ли Холанђани воле да гледају на улицу или да улица гледа њих док лешкаре на каучу, ручају или седе са пријатељима, али сигурно не воле да ходају. Видео сам доста бициклиста, аутомобила, аутобуса, чак и по који мотоцикл, али пешака… ни једног. Чини се да ни ђубре не иду да баце пешке. Изузетак је градски корзо кроз који сам непланирано протрчао, јер нисам имао тај део карте. Непотпуну карту сам са мање или више успеха надокнадио мини-картама на станицама градских аутобуса. Када је већ почео да пада мрак, мимоишао сам се са два-три тркача и напокон у хотел стигао изморен, али туристички и тркачки задовољан.

Преостале дане до маратона провео сам активно одмарајући, обилазећи Утрехт са другарима. Нисам срео Џонија Штулића.

Колико је време у суботу било лепо, толико је недељно јутро било хладно и ветровито. Трава је била бела од слане, а уши црвене од ветра. Са собом сам невољно понео дрес, рукавице и „ушочув“ и кренуо ка такмичарском центру у позоришту у центру града. Добар део града био је мобилисан за маратон: улице затворене, стартни простор ограђен, шатори и заставе спонзора и организатора свуда унаоколо. Упркос прилично хладном времену, било је доста гледалаца и неочекивано велики број тркача. Пресвукао сам се у оближњој основној школи и, чак, преко дреса обукао лепу зелену синтетичку мајицу коју сам добио уз пријаву, али ми се није излазило да стојим на хладном док учесници других трка стартују, па сам ћаскао са осталим тркачима који су претежно рекреативци средњих година. Када сам напокон ушао у зону старта, прогурао сам се ка средини масе, не зато што волим да се гуркам са тркачима који се у месту загревају, већ да бих их себично искористио као заштиту од ветра и зиме, бар док не почне трка.

Првих неколико километара трчало се улицама и на сваком углу било је навијача, па чак и оркестар и пар самосталних свирача. Док смо ушли у шуму мало је отоплило или сам се само од трчања угрејао, па сам се раскомотио. Окрепне станице са водом (обичном, шећерном и глукозном), чајем и бананама биле су распоређене на сваких 5км, као и сатови са званичним временом и јединице хитне помоћи. Првих 15км било је благо низбрдо, наредних 5-6 незнатно узбрдо, а последњих пар само – тешко. Бар мени. Док ми је сваки корак постајао краћи од претходног, педесетак Холанђана и Холанђанки ме је обишло, а ја сам се тешио да је то зато што су се напили „чаробних напитака“ за које су имали посебне „борбене појасеве“ са бочицама – бомбицама. Додуше, једна тета се нашла у рукама лекара на последњој окрепи. По не превише тријумфалном проласку кроз циљ добили смо ћебад, чај и/или „чаробни напитак“ за после активности, а неколико тета је помагало изнемоглим тркачима да распертлају Шампион-чипове (Championchip) из својих патика и врате их организатору.

Све у свему, организација је била изузетно добра, али имам и пар замерки. Иако пристојног изгледа, сајт маратона није био претерано користан, нити информативан, барем не на енглеском језику. Упркос томе, пријавио сам се и не размишљајући зашто ми траже адресу, уписао своју адресу у Србији на коју су Холанђани уредно послали такмичарски број и Шампион-чип. Пошиљка је у Србију стигла тек дан пред трку, када сам ја већ увелико био у Холандији, те сам на дан трке у такмичарском центру морао да узмем нови број и чип и обећам да ћу им поштом вратити онај из Србије. Други проблем приликом пријаве била је уплата стартнине од 17 евра (+2 за изнајмљивање чипа), коју је, према информацијама на сајту, било могуће извршити искључиво на рачун организатора десетак дана пре трке. Како бих заобишао плаћање међународних банкарских трошкова, замолио сам колегу да уплату изврши у моје име, али касније сам сазнао да сам за додатних 5 евра могао да се пријавим и на лицу места. Лепо би било да је стартнину било могуће уплатити картицом преко Интернета. Али, тражим длаку у јајету. Обзиром на локални карактер трке, све је било на далеко вишем нивоу него што бих очекивао.

За крај, додао бих само једну „хранљиву“ занимљивост. Ако сте мислили да је „Денјуб фудс“ из нашег млeка исцедио све што је икада било млечно, а преосталу воду офарбао у бело, нисте пробали холандско млеко. Толико је слабо да на кутијама не смеју да напишу колико процената млечне масти има. Постоје три категорије: 0%, полумасно и пуномасно, с тим што би то „пуномасно“ са задовољством попио и најокорелији веган. Млекољуби свих земаља, уједините се!