Uskrs u Beču 2009: Sjaj bečkog maratona

Iz triatlonskog dnevnika Gorana Mišića

Maratonska trka od 42.195 km već 2500 godina predstavlja izazov koji postaje etalon izdržljivosti, želje za prevazilaženjem sopstvenih fizičkih i psihičkih ograničenja za svakog sportistu. Polumaraton kao laganija varijanta sastavni je deo mojih redovnih takmičarskih ciljeva. Tako je bilo i tog aprila 2009. godine kada sam odlučio da sa svojim prijateljima trčim u Beču. Pitaćete se zašto baš Beč?

Bečki maraton se održava svakog aprila od 1984. godine kada je u Beču trčalo samo 974 takmičara. Od tada iz godine u godinu broj takmičara raste i Beč postaje interesantan za takmičare iz čitavog sveta. Na start u Beč dođu takmičari iz gotovo 30 zemalja iz čitavog sveta. Bečki maraton se te 2009. godine održavao u nedelju kada se kod nas slavio Uskrs i smatrali smo da je to gotovo idealna prilika da taj vikend nas trojica drugara provedemo u Beču, trčeći. Posle brojnih godina tračanja polumaratona u Beogradu i Novom Sadu, smatrao sam da je došlo vreme da trčim van zemlje. Želeo sam da osetim drugačiju trku u odnosu na naše domaće koje okupe do 1000 takmičara. Želeo sam da osetim atmosferu grada koji je mnogo veći od Beograda i naravno čuvenu masovnost trke, jer Beč je ugostio gotovo 29 000 takmičara toga dana.

Na startu trke

Tog aprilskog jutra, nas trojica smo se našli na startu bečkog maratona. Momčad iz Srbije su činili Aleksandar Pavić, koji je istrčao svoj prvi maraton u životu u Njujorku, Mihajlo Vukoičić kome je trčanje pasija i moja malenkost. Start je bio u 9h, ali već od 6:30-7h, na startnoj liniji je bila poprilična guzva. Bilo je važno dobro se pozicionirati za start ali i za grupisanje za trčanje. To prolećno jutro je bilo prohladno i svi smo bili toplo obučeni. Kuriozitet organizacije je bila mogućnost da stvari možemo da ostavimo u improvizovanim garderobama u šleperima koji su bili u neposrednoj blizini, po dodeljenim nam brojevima uz naravno savršeno obezbedjenje. Taj žamor i isčekivanje starta nikada neću zaboraviti.

Ja sam se nalazio u grupi koja je bila bliža startu jer sam u našem timu imao najbolje prijavljeno vreme za start. Na startu je bila gužva kao da smo u Knez Mihajlovoj u dnevnom špicu ili na šetalistu na Kalemegdanu po sunčanom danu, samo što u slučaju Beča svi trče. Start je bio sa mosta na Dunavu, koji me je neodoljivo podsećao na most Verazano u Njujorku. Grupe se pred start formiraju na osnovu prijavljenog vremena i dele se po odgovarajućim zonama koje se međusobno razlikuju po bojama. Komašanje pred start u svakoj od zona ima za cilj da se takmičar što bolje pozicionira u čelu u svojoj grupi i svojoj zoni. Po signalu za start, prvih gotovo par minuta trkači bukvalno mile tj. šetaju dok se ne pokrene čitava masa u jednom ritmu – ritmu maratona.

Odmah sam uhvatio svoj tempo, mada je zbog gužve na samom početku bilo cik-cak trčanje. Novina za mene je bila da trčim celu trku u gomili. Nikada nisam bio sam, i to mi je postao poseban i dodatni motiv. Oko sebe sam video brojne trkače. Po majicama nekih bilo je očigledno da su iz istih kompanija,i kod njih se prepoznavao pravi timski, duh…siguran sam da je bilo i rukovodilaca ali i običnis „šljakera“ i da se nije pravila razlika ko je ko, svi su imali isti cilj. Takođe, na ovako velikim trkama ima i puno trkačica za razliku od naših.

Štraus na stazi

Negde na 2/3 staze, primetio sam Bečki simfonijski orkestar, svirali su klasiku, Štrausa…pa, iskreno nedovoljno je reći da mi je adrenalin skočio…odleteo je u nebesa! Muzika me je ponela! To je bio samo jedan od nezaboravnih momenata na ovoj stazi. Lepoti uvažavanja i podrške nije bilo kraja. Posle valcera, publika je napravila počasni špalir, slično onim prizorima sa brdskih etapa na Tour de France-u, svi su pružali ruke da nas pozdrave… naravno da sam se sa svima rukovao… i naravno da sam znao da su oni ZBOG mene dosli na trku! Takav doživljaj je bio još jedan adrenalinski udar motiva za mene…uspeo sam da ostavim iza sebe trkače iz grupe i da budem na čelu, što mi je omogućilo da osetim lepotu vođe, draž osećaja da budeš prvi u grupi. Naravno, kada smo prošli špalir građana koji su došli da nas pozdrave i mog liderskog predvođenja grupe, osetio sam koliko sam snage potrošio zbog tog poleta. Taj za mene preterani napor doneo je za rezultat osećaj umora i povećanja mlečne kiseline u mišićima. Ali je vredelo, ušao sam umoran i srećan u cilj, a iz Beča sam poneo nezaboravne utiske.

U Beč sam došao, video ga, uspešno završio trku i odlučio: ponovo idem u Beč! Ovo što sam vam sada opisao je doživljaj koji sam čekao toliko godina, moja strast za trčanjem me je dovela do ovako vrhunskih doživljaja, da vidim toliki broj trkača oko mene i da u ritmu sa njima trčim svoju trku. Tada sam dobio potvdu za ono što znam i u šta verujem a to je da nije bilo uzaludno i bez smisla i razloga trčati zimi po Adi i pripremati se za prolećnu trkačku sezonu, i smrzavati se i odolevati nagovaranju kolega na poslu koji savetuju da je bolje da kupim kola… Ne, jednostavno, smatram da nisu u pravu…

Ono što sam ja naučio iz sporta kojim se bavim je da ostvarivanje cilja donosi vrhunsko zadovoljstvo u sportu. Rezultati se postižu posvećenošću ostvarenju zacrtanog cilja, a cilj stalno mora da bude u glavi i da jasno znamo čemu stremimo kroz plan i trening, i onda je sve lakše, mnogo lakše.