Krenula sam da trčim jednog letnjeg dana, sasvim lagano i stidljivo. Prvih puta iskradala sam se i započinjala sa džogiranjem tek kad ostavim poslednju kuću u naselju daleko iza sebe. Naravno, trčanje sam završavala baš pred tom istom kućom. Polako sam počela da se ohrabrujem, pa sam prve trkačke korake pravila nešto ispred te poslednje kuće, pa čim izđem iz ulice, a sada već krećem sa trčanjem odmah nakon navlačenja svojih najdražih patika.
Kada sam počela da trčim i zavolela tu naizgled jednoličnu aktivnost, želela sam da uradim nešto dobro i za svoje najbliže. Nagovorila sam ih da trče zajedno sa mnom. Tada sam prvi put shvatila da moj stidljivi početak trčanja nije usamljeni slučaj. Većina novih trkača bori se sa tom trkačkom “sramotom”. I nije toliko strašno što ih je sramota, strašno je što mnogi odustanu od trčanja samo zbog toga!
Vi, trkači sramežljivci, vi, kojima se komšije smeju, vi što se iskradate baš kao što sam se i ja iskradala, dobro me slušajte. Ja se sad smejem svojim komšijama, koje će biti sramota da se skinu na plaži. Ja sad sa ponosom stojim na kapiji i hvalim se svojim polumaratonskim vremenom. O meni sada pričaju komšije, ali ne sa podrugljivim osmehom, već sa poštovanjem jer znaju da mogu da trčim samo 21 kilometar (za njih je to: ”Ej, 21!”).
Ja sam sada junak svoga naselja. A sve je to zato što sam isterala tu sramotu iz sebe, koja bi me možda i pobedila da nije bilo jedne žene, prodavačice u prodavnici pored koje sam prolaizila trkačkim korakom nakon što sam se malo ohrabrila. Ona me je uvek pozdravljala osmehom podrške, i sa mnom o mom trčanju pričala sa nekom dozom poštovanja. Hvala joj na tome.
I zato kolege trkači početnici, poslušajte me i zaboravite na podsmehe komšiluka. Dignite glavu i mislite na to da ko se zadnji smeje najbrže trči. Došlo je naše vreme, vreme trkača. Izađite na ulice i put pod noge. Možda se i sretnemo na nekom trčanju.
31 komentar. Leave new
+1
Bravo Ivana! Od stidljive džogerke do maratonske rakete!
sto se tice sramote,moge je sramota da trce u helankama u centru grada ili u naselju…vas komentar na ovu temu?
nemam tih problema ulazim u prodavnice(u helankama)trcim ulicama bez problema tu se osecam jos jace jer znam da sam jedini 🙂
kada sam pročitao naslov, pa i sam tekst hteo sam da dodam – za muškarce nije sramota da se trči u helankama !!!
U početku – pre dvadesetak godina… :)) – mi je bilo (malo) nezgodno,ali sada odem tako i do Ade – busom, a usput uđem i prodavnicu, pa čak i u banku !!!
istina je da kada se naviknete na sportsku opremu koju nosite onda vas nije briga sta neko sa strane misli o tome!
E tako sam i ja krenula 🙂 prvo sam trčala u parku, daleko od ljudskih pogleda i komentara. A sada, konkretno danas, sam išla krug oko svog grada i bilo me je briga za njihove komentare jer sam ja pre par dana istrčala svoj prvi polumaraton! Mada nije svejedno kada ti dovikuju „kada ćeš se rešiti toga“ (kao da se drogiram) ali polako se navikavam na te komentare! Hvala Ivana za ovaj tekst! 🙂
Sjajan tekst (kao i mnogi, prepoznao sam se) 🙂
Bravo 🙂
Prvo, hvala svima na komplimentima :)…
Drugo, da nije bilo ovog sajta i ljudi koji ga vode, ali i clanova trcanje.rs, verovatno sada ne bih bila trkac i verovatno sad ne biste citali ovaj tekst. Zato hvala i svima njima… 🙂
Kad se vidimo na nasipu, da zajedno jurimo srne?
Svaka cast!Sto se mene tice,od kako sam krenuo da trcim od jeseni 2009.godine,nisam imao osecaj sramote.Trcao sam u svim vremenskim uslovima(-20C-+40C) i nikad se nisam obazirao sta ce mi ko reci. Ove zime sam doziveo prilikom trcanja da je vozac autobusa poceo da se krsti kad me video(posto nikog nije bilo ni u busu ni na ulici,a temperatura je bila -15C),ali ja sam samo produzio. Mnogi ne razumeju da to jednostavno udje pod kozu,i da je to jace od nas koji trcimo.Ko ne trci ni ne moze da shvati. Jednostavno,ne treba da te bude briga sta ce ti ko reci,ako se ti ponosis time cime se bavis!!
stvarno ne mogu da shvatim kako nekoga moze da bude sramota sto trci, ja sam krenuo sa trcanjem u 7 osnovne(u okviru velsackih treninga) i nikad nisam imao taj osecaj! Jednostavno prestanite da se tripujete! A suprotno tome muskarci koji nose te helanke treba pod hitno da ih pocepaju i bace jer sramote muski rod tim pederisanjem! Znam da imaju svojih prednosti ali svejedno…
Jutros sam se setila ovog (odličnog) teksta i morala da ga pronadjem i iskomentarišem iz svog ugla.
Već duže vreme planirala sam da počnem da trčim. Kupila sam opremu, čitala na tu temu, pripremala se psihički. I jutros sam odlučila- trenutak je pravi; deca u školi, imam sve što mi je potrebno. Obula sam patike, zagrejala se, i krenula. Inače, živim (pa i trčim) u kraju gde uvek ima ljudi (kod Sava Centra). I tako, dok su se smenjivali trčanje i hodanje, duša u nosu, srce lupa, o čemu ja razmišljam? O tome da li IZGLEDAM smešno dok trčim. Da li trkači koje sam sretala trče na isti način? Hmm ne znam, nikada ih nisam zagledala mnogo. Da li onda i mene drugi ne zagledaju? Nadam se. Da su mi bar patike manje drečave-ovako sam upadljiva 😛
I znam ja da je glupo što razmišljam o tome. Znam da je nebitno šta neko misli i da li misli. Bitno je što sam tu, što radim nešto dobro i lepo za sebe.
Eto, to su neka moja jutrošnja razmišljanja.
😉 kada trčimo, najmanje nas zanima kako izgledaju drugi trkači i trkačice… isto tako i mi njih 🙂
To baš i nije pametno, Tijana, jer možda u trku izignorišeš svog potencijalnog princa na belom konju. 😀 Šalim se, elem, kod nas u Kragujevcu obavezno trkači overe jedni druge, a prisutna je i kompetitivnost, čim se zadesi grupa trkača na istom mestu nekako svi ubrzaju, ili bar većina… 😀
Hmm, više mi se svidja da verujem Tijani, ko će još brinuti o odmeravanju 😛
Bez šale, tek počinjem i može me prestići otprilike.. svako 😀
Ma i muškarci i devojke se prave da ne vide suprotan pol dok trče, ali veruj mi, uvek odmere krajičkom oka, pričam iz ličnog iskustva… 😀 Pravim se da ne vidim neku devojku, a odmerim je od glave do pete, ali ne zbog kritike, već iz radoznalosti, a i motivacije. 😉 Ne treba da te bude sramota… ja sam imao predrasude kao muško koje treba da trči u helankama po gradu, ali sada imam ogromno samopouzdanje, tako da me tuđi pogledi i komentari ne interesuju. 🙂
Pa, budući da imam nekih pola sata iskustva u trčanju ovo nisam uspela da primetim 🙂 Sledeći put ću obratiti pažnju 😉
Super je što imaš samopouzdanja, ne znam da li je to u tvom slučaju odmah bilo tako ili je to došlo vremenom..? Što se mene tiče vrlo sam nesigurna ali zainatila sam se i znam da ću vremenom pobediti sebe.
Sve dođe laganim koracima… 😉 Na prvom trčanju (u helankama) sam se cimao, a posle me je bilo briga, jer sam znao (i dalje znam) da na hiljade trkača širom sveta piči u helankama, tako da ono… a i sama činjenica da trčim po snegu na -10 napolju dok su oni zgrnuti u svoje kaputiće me je ohrabrivala i pokazivala koliko su ti ljudi nebitni. Jednostavno, dok trčim, isključim se i ne obazirem se ni na šta sa strane, samo bacim pogled na ono što MENE interesuje… 😀 A što se odmeravanja tiče to je po mom mišljenju sasvim normalna stvar, isto kao na bazenu, u teretani i sl., svako voli da baci pogled… 😉
Zanimljivo je to da sam ja operisana od predrasuda bilo kakve vrste (da li neko nosi helanke ili smešno trči npr) a opet, brinem da će neko mene posmatrati ovako ili onako…
Za odmeravanje, u teretani jesam primetila ali tamo sam u svom elementu pa stignem da obratim pažnju 🙂
Što se trčanja tiče, biće bolje, tek mi je bio prvi dan danas…
Hahahahaha bićeš i ovde u elementu, polako. 😀 Pazi, na početku je najteže, i bitno je da ne odustaneš, jer u nekim slučajevima rezultati stvarno dođu sporo. Ja sam krenuo sa pauzama na svakih 200 m, a eto sad u subotu istrčah svoj prvi maraton, neka ti to bude motivacija. 🙂 Trčanje je jedna od najlepših stvari koje osoba može da doživi, ako mu pristupi na pravi način i sa iskrenom željom… 😉 Samo rokaj!
Aaaaa, svaka čast! 🙂 Ako si ti pravio pauze na 200 m onda i za mene ima nade 😉
ŽELJA je ključna reč. U oktobru prošle godine je pao prvi polumaraton, a već sad maraton, a tek sam počeo. 🙂 Da, ja sam ambiciozni hvalisavac. 😛 Napisao sam tekst o prvom polumaratonu, pa eto možeš pročitati i zamisliti kako je sve to izgledalo. Evo teksta: https://www.trcanje.rs/blog/prva-trka-prva-pobeda/ 😀
Hahaha, pa kad imaš čime da se pohvališ 🙂 Čitam! 🙂
Muškarci usporavaju kada trče sa ženama, ali se ubrzaju kada ih drugi muškarci gledaju. Ja biram opušten pristup, ne znam kako drugi 🙂
Kako smo mi fini i dobri… 😀
Ne verujem u prinčeve 🙂 a i da bi se pokazao, nedovoljno je da se samo desi mimotrč 🙂
Šalim se Tiki, don’t be so serious all the time. 😀
Neki od nas zivimo na selu gde nema drugih trkaca i trkacica 🙂
Ima nas dosta tu iz 22 i 23 bloka koji trčimo :))
To sam shvatila sinoć 🙂 Nešto čačakam po fejsu i naidjem na grupu blok 22 (inače, moj blok) 🙂 A na slikama (koliko je svet mali) jedna moja koleginica sa fakulteta 🙂