Moja trkačka adolescencija – trčkaranje po kraju

Teško je početi sa bilo čime, evo i ja sada ne znam kako da počnem. Voleo bih da tekst bude zanimljiv, pa se dugo dvoumim oko svake reči, pišem i brišem. Kasnije ide lako, baš kao i trčanje.

Bitno je s kim, a ne koliko

Ja iskreno nisam veliki ljubitelj zimskog trčanja. Ne volim mokre noge, hladan hetar i klizavi led. Srećan sam što ove godine nema puno takvih dana, vreme nas služi i možemo da uživamo u trčkaranju. Sneg je retka pojava i hladnoća može da se preživi, nije strašno. Mislim da još uvek ne trčim,već trčkaram. Trčkaram po svom kraju i uživam.

Najlepše mi je bilo kada sam trčkarao oko dvorišta svoje osnovne škole, kada su mi se pridružila tri dečaka, a onda još dva. Osetio sam se kao Roki na trenutak, ali su uskoro morali na čas. Presrećan sam i kada trčkaram sa ljudima koji mi znače, koji su početnici.

Uživam gledajući drugove i drugarice kako prave prve korake u svetu trčanja i prve kilometre. Drago mi je što mogu da budem pored njih dok rade ono što sam ja radio sam. Neki još nemaju ni patike za trčanje, kao što ni ja nisam imao. Trčkaram nekada i manje od pet kilometara, ali mi srce bude puno, kao da sam istrčao stotinu. Možda nije ni bitno koliko trčim, već s kim trčim.

Nostalgija

Lepo mi je dok gledam kako moji drugari dokazuju sebi da trčanje nije teško i nemoguće. Počeli su da bi izbacili bes, ili da bi dobili ,,pločice”, zato što su hteli da se zategnu ili zato što nisu s dečkom kog žele. Nije ni bitno zašto, bitno je da su počeli. Ogromna je razlika između ,,počeću za mesec dana” i ,,počeo sam pre mesec dana”. Obično oni iz prve grupe nikada ni ne pređu u drugu. Drago mi je što poznajem nekoliko ljudi koji će mi uskoro reći da su počeli pre mesec dana. Verujem da će moja okolina dobiti još dva polumaratonca i dve polumaratonke.

Možda konačno ljudi shvate koliko je trčanje moćno i zašto ga volim. Volim ga zato što mi svašta daje. Mislim da trčanje skida salo sa mojih trbušnjaka, pomaže mi da ostanem zdrav, fizički i u glavi. Pomaže i mojoj samokontroli i stalno se smejem.

Volim da trčkaram pored nekoga ko trči prve kilometre, zato što se setim mojih. Setim se svoje prve trke, baš u Beogradu. Tada nisam imao pojma o trenažnom procesu, ni šta su patike za trčanje, ni ugljeni hidrati, nisam znao ništa. Voleo bih da svaki samostalni amater izbegne greške koje sam ja pravio.

Moje greške

Možda bi neko lakše svhatio šta da radi, ako prvo shvati šta ne sme da radi. Nije loše učiti na svojim greškama, ali možda je bolje na mojim. Verujem da su česte.

Posle nekoliko nedelja bez plana našao sam plan od 16 nedelja i trudio se da ga što više ispoštujem. Grešku sam pravio i zato što su mi intervali bili spori, te se nisam dovoljno trudio da naučim telo efikasnijoj potrošnji kiseonika i glikogena. Međutim, najveća greška je bila greška koju svi novi trkači žele da naprave.

Dve nedelje pred trku nisam poštovao plan već sam otišao na Adu i istrčao dužinu polumaratona. Dokazao sam sebi da mogu, ali sam se previše iscrpeo i zbog toga razboleo. Zato ne pravite glupu grešku, držite se plana, i moćićete da istrčite trku bez previše muke.

Druga greška bila je u tome što sam u nedelji pred trku pokušao da nadoknadim propuštene treninge i tako još više narušio svoje zdravstveno stanje. Osim što sam trenirao, nisam unosio dovoljno ugljenih hidrata. Nisam napunio depoe glikogena. Imao sam i neki čudan osećaj, tremu, plašio sam se da sav trud ne padne u vodu.

To nije bilo dobro, treba se opustiti i jednostavno, bezbrižno uživati u prvoj trci. Kada je konačno došao dan trke napravio sam nekoliko grešaka.

Nisam se obukao kako treba, nosio sam pamučnu majicu, pamučni šorc i patike za šetnju. Mislim da sam u masi bio osoba koja je najmanje ličila na trkača. Možda bi i sve prošlo kako treba da me nije ubijala trema. Osećao sam se kao da imam temperaturu, pa sam popio tabletu koju sam poneo.

Prebrzo sam krenuo, što je bila još jedna u nizu velikih grešaka. Sve je na kraju rezultovalo time da me je pejser za 2:00 prestigao na Brankovom mostu i da sam narednih nekoliko dana imao bolove u nogama, zato što sam jedva dotrčkarao do cilja, u patikama za šetnju.

Svejedno, bez obzira na greškice, Beogradski polumaraton će mi uvek ostati jedna od omiljenih trka. Bio sam ponosan na sebe što sam ispunio svoj cilj.

Prva trka zaborava nema. Kada ne bi napravili ove greške vaša prva trka bi bila još lepše iskustvo.

Pripreme za prvu trku

Baš sada je pravo vreme da počnete sa pripremama za trke koje nas čekaju na proleće. Nije teško kao što se čini. Nama će u klubu od sledeće nedelje početi jači treninzi i prave pripreme koje željno iščekujemo. Svaki novi trkač bi mogao da nađe iskusnijeg, koji će mu pomoći. Sigurno je jako lep osećaj pomagati nekome i pokazati mu da ništa nije nemoguće.

Krivo mi je što sam ja počeo sam. Krivo mi je i što nemam puno fotografija sa prve trke. Potrudiću se da moji drugovi i drugarice ne budu usamljeni. Mislim i da je bitno što ranije uplatiti startninu, jer tako jasnije zacrtavamo cilj. Dosta puta sam se dvoumio da li da odem na trčanje, ali išao sam zato što sam se nalazio na listi prijavljenih trkača.

Najviše me privlači ono što nemam, zato mi je i zanimljivo trčanje. Prvo nisam imao vreme ispod 2:00, pa nisam imao ispod 1:45, a sad nemam 1:30. Uvek će biti nešto što želim i nemam.

U međuvremenu, zavoleo sam nekoliko drugara sa trčanja, počeo sam sebi da zacrtavam veće životne ciljeve i osećam se zdravije. Dosta toga sam dobio, a samo sam hteo da istrčim.