Velika je nepoznanica taj prvi maraton. Ne znaš šta je, ne znaš koliko je, ne znaš koliko možeš. Moj najduži trening je bio 32km, tako da sam manje-više znala šta me čeka prva tri sata. Onih sat i po preko toga su me brinuli. Ali sam rešila da ću to videti na licu mesta, na 23. Beogradskom maratonu, 18. 04. 2010.
U prvih deset kilometara su me, kao i poslednjih mesec dana, bolele potkolenice, tačnije listovi. Bojala sam se da će mi se to sve vratiti kasnije i da ću stati. Znala sam da ne smem da idem ni sekund brže nego što sam planirala, a da slobodno smem da idem sporije. Bol u nogama me je, kao sreća u nesreći, zaustavljao i nije mi dao da poletim i da se istrošim na početku.
U drugih deset kilometara nije me bolelo ništa, bila sam lagana kao leptirić i srećna. Mahala sam navijačima, trčala sa novobeogradskim klincima, prosto letela preko staze. E, ovde sam se zaista suzdržavala da ne jurnem, znajući da nisam završila još ni pola. Kada sam videla oznaku 21.1km, pogledala na sat (2:13) i izmerila puls (154), znala sam da sam u pravoj zoni i da samo treba da nastavim dalje.
Trećih deset kilometara provela sam pretičući. Prvo sam preticala deke, pa stariju gospodu i na kraju ljude mojih godina. Tada, više nego ikada drugo, shvatila sam da stajanje na SVAKOJ okrepnoj stanici sa šetnjom od desetak koraka, ona pauza od 500 metara kod Sava Centra, kao i puževska brzina kojom sam išla itekako imaju smisla. Bila sam preponosna što sam uspela tako dobro da vladam sobom i što sam super taktički odigrala.
U četvrtih deset kilometara imala sam, čini mi se, dovoljno telesne snage, ali me je sve bolelo i škripalo svakim novim korakom. Puls mi je bio sumanuto visok (165+), a čak nisam ni sve vreme trčala. Postala sam razdražljiva, i samo sam želela da što pre budem na cilju. Naravno, takvo razmišljanje mi nije pomoglo, kao ni vetar protiv koga sam se borila čitavom dužinom ulice Jurija Gagarina. Ovde sam se preticala sa Slavetom, kolegom iz tima Maraton klub 1893. On malo povuče, ja za njim, pa ga prestignem, pa on za mnom i tako, šlepajući jedno drugo, stigosmo do Ušća.
Poslednja dva kilometra, bila sam zombi, znala sam da je kraj blizu, ali sledila su mi tri uspona (most, Brankova ulica i Kneza Miloša), od kojih sam prvi i poslednji prepešačila. Sa mnom je trčao Aleksa, moj najbolji drug, bratić i volonter na okrepnoj stanici kod Sava Centra, a onda niz Narodnog fronta sa mnom trčao i Ivan, moj dragi, moj zvanični fotograf i najveća podrška.
U poslednjih dvesta metara, kako sam izbila u Kralja Milana i nazirala kraj ove odiseje, dogodila se čarolija. Na mp3-ju je bio Debisi – Claire de la lune, nešto božanstveno i prelepo, nešto toliko savršeno i sanjivo, da sam odjednom imala osećaj kao da sam sama, kao da ceo svet stoji, a ja, očiju uprtih u kapiju cilja, jurim ka njemu. Jedan grozničavi sprint kasnije, i ja sam bila – maratonac.
Na cilju su me čekali svi drugari, mašući zastavama i tapšući. Pokupila sam medalju i kesu sa hranom kao u bunilu, zagrlila svog ponosnog i preponosnog dečka i počela da jecam.
Bilans – minus 25oo kalorija, 3 bonžite, jedna banana, hektolitri vode, 42,2km, 4:42:25, i jedan oduševljeni, preponosni novopečeni maratonac.
Danas, dva dana kasnije, dok šepam po stanu i fakultetu i okupiram ceo zamrzivač svojim kesama sa ledom, jedno mi je jasno – JEDVA ČEKAM OPET!
25 komentara. Leave new
Svaka čast, Ksenija, istrčala si ovih 42,2km lavovski. Reci koliko je moćan osećaj! Lepo se odmori, daj mišićima vremena da se oporave, pa onda možda i priprema za sledeći…
Imala si super podršku, to zaista mnogo znači.
Veliki pozdrav za našu najnoviju maratonku.
Bravo!!!
Ja se mozda odlučim da sledeće godine učinim isto, taktiku prepisujem ovu!!!
aplauz sa ove strane Drine! svaka cast Ksenija!
:)))
Svaka cast Ksenija,i ja cu sledece godine istracti svoj prvi maraton.
Bravo Ksenija, samo napred u nove pobede! Budi ponosna na sebe zbog ovog uspeha, kao sto smo svi ponosni na tebe!
Bravo Ksenija!
Chestitke za prvi maraton i pametno trchanje.
Svaka chast!
upravo to Dado, i od mene jedan duboki naklon! ; )
Tako tako Kseno…prava si čovečica 🙂 Šta može 4 ipo sata da utisne u ženi, ponekad ne ostave ni godine
Bravo Ksenija! Svaka cast!
Dirljivo… a i pesme dobijaju značenje kad ih staviš u kontekst
Ksendzo,svaka ti cast!!! nemam drugo sta da ti kazem!
Ksenija, ovo je predivan opis maratona i tvog osecaja! Svaka ti cast na energiji, entuzijazmu i upornosti!!! Ti si prava inspiracija 🙂
Massive Respect! Svaka cast! 🙂
vuja: hehe, odmaram se kao car. mnogo ležanja, šetnje, leda i slatkiša u krevetu. prava sam princeza. mislim da prvo trčkaranje pada negde za vikend, kada očekujem da mi se „otkrave“ mišići.
aleksandar: samo opušteno, sporije nego što misliš da treba i kilometri su tvoji 🙂
tanja: hvala! nadam se da ćemo uskoro i od tebe imati sličnu priču!
gacik saša: HVALA!!! mnogo mi znači kada je toliko boljih, bržih, iskusnijih trkača ponosno na mene, onda sam i ja baš ponosna 🙂
arsa: :)))
zoran r: samo napred! ne postoje prepreke, ne postoji limit 🙂
aco: na to „pametno trčanje“ sam baš ponosna, hvala!
dado, voja, andrea& mare: divno je imati divno trkačko društvo :* mnogo sam srećna što smo drugari 🙂
veki: predivno, zar ne? sad mi je ta pesma neraskidivo vezana sa potezom od Londona do Moskve, sa tih dvesta metara koji prave razliku između mene nekada i mene sada. sjajno!
poisongirl: hvala!!! nije to ništa toliko teško, potrebno je samo odlučiti se. mnogo mi je teže bilo da uopšte ustanem iz fotelje, onda, pre dve godine, nego što mi je bilo da istrčim maraton. najteži je prvi korak!
draganita: to sam želela i tebi da kažem – mnogo je teže zakoračiti nego nastaviti da hodaš. ti si to prvo već uradila, sad nema nazad. postoji neka inercija, nešto zbog čega ćeš, prvi put kad budeš učinila nešto što nikada nisi mislila da je moguće, postati zaljubljena u trčanje i nećeš moći da staneš. i to je to 🙂
rajko: žuta do srži!!! i ja sam ponosna na tvoj uspeh u nedelju, prva velika trka posle duuugo vremena, svaka čast!
nenad: hvala!!!!
Svaka osoba je rodjena za velika dela, Ksenija nastavi da vodis svojim primerom :0)
Bravo!
Stvarno i treba da budeš ponosna na sebe!
A baš tako – pred sam kraj i nakon maratona ti se čini da to ne bi više nikada da ponoviš, a već nakon par dana samouvereno kažeš da ideš opet i da te ne može ništa odvratiti od toga.
Za Kseniju nasu drugaricu i trkackog Hanibala!!! BRAVO ZA MARATON!!!
http://www.youtube.com/watch?v=z0W212af1uk
„no pain no game“
Ksenija svaka ti cast!!!Stvarno si prava lavica!!!
Postovanje Ksenija, znas sta je Buda rekao: „sposoban je onaj ko misli da je sposoban“. ja sam ove godine istrcao 21 km za 1:47 sta mislis da li cu moci sledece god 42 ispod 4 sata?
Bravo DOKTORKO!!!
Zamisli da nam je citavo Zdravstvo ko ti.))))
Sad znaš šta je, znaš koliko je i znaš koliko možeš…
Bravo, svaka čast Ksenči! Znala sam da ćes uspeti…Nadam se da ce mnogi krenuti tvojim stopama.Veliki pozdrav, maratonko!!!
Svaka cast! Ja sam se posle duge pauze provedene u teretani ovog proleca vratio trcanju i polako povecavam duzine i sad sam na 3km. Mozda za dve-tri budem i spreman za maraton.