blank
Connect with us

Hi, what are you looking for?

Blog & Kolumne

Kako trkače vide drugi?

Snežana nam piše na koji način trkače promatraju ljudi iz njene okoline. Da je za mnoge treme na trci zaslužan izostanak podrške pored staze i na cilju. Da trčanje postaje moda. Da li se slažete?

kako vide trkace

Ušla sam u razgovor sa jednim kolegom mašincem, naravno, pretpostavljam da znate o čemu. Ko o čemu, baba o uštipcima a trkači o trčanju. Trčanje je trening duha, moj prijatelj milioner, kaže da je ušao u ozbiljne pripreme za maraton, tu se setih tebe, izgleda da je to moda.

Nisam pokušavala da ga razuverim od toga da je to moda, mada se sa njim ni malo ne slažem. Modu mogu svi da prate, povremeno ili stalno, ona je hirovit odraz ličnosti koja želi da bude kao i svi ostali, da prati trendove.

Maratonci nikako nisu kao svi ostali, ljude ovog mentalnog profila zanima samo da osete slobodu u vazduhu i adrenalin u venama, ključanje krvi dok tabanaju ulicama. Profil trkača može da se poredi sa likom pećinskog čoveka koji je u spoju sa prirodom, neprestano u pokretu, a statičnost i sedenje, ležanje su neprirodna stanja.

Kazali su …

Sećam se dobro, prvo su me na poslu ismevali… jer prema komentarima mojih kolega koji predaju fizičko, taj sport nije za žene. Da li si luda? Znaš li ti šta je 21. km? To ne mogu ni vrhunski sportisti da izdrže. Spusti se na zemlju i ne pokušavaj, pozliće ti. Kažeš trčala si do Zemuna dva sata… kako da ne…misliš autom.

Onda sam odustala od ubeđivanja, očekivala sam savet, dobila ismevanje. Zanimljivo, nikada me zapravo nije bilo briga šta drugi misle o meni, mom izgledu i ponašanju. Nikada nisam imala strah od javnog linča ili ismevanja, zapravo navikla sam još od detinjstva da budem crna ovca. Mislim da maratonci pripadaju tom karakternom profilu. Jednostavno je nemoguće izdržati taj napor, ako nemaš pomalo iščašenu i posebnu crtu u svom karakteru.

Ipak je važna podrška…

Kada sam prva dva tri puta odlazila na dugoprugaške trke, uvek bih osetila neku blagu nervozu u stomaku, nelagodnost i osećaj griže savesti. Nije to zbog loše pripremljenosti, već zbog neverovatnog osećaja nepodržavanja, izostatka bodrenja od strane najmilijih. Onda postoji opasnost da od neke vama bitne trke odustanete, samo tako se lišite zadovoljstva jer je neko ljubomoran što uživate u životu ili ljubomorno hoće da vas sačuva samo za sebe.

Kada sam trčala prvi maraton bukvalno me niko nije čekao na cilju ili duž trase. Zamislite kako trčite kroz pustinju i nema fatamorgane, oaze, samo vi, sunce i pesak koji prži. Ne vidite nikog ispred, niti iza sebe.

Advertisement. Scroll to continue reading.

Nešto slično se događa i na maratonima. Kada nas ispraše svojim svetlosnim bleskom pokretne munje, oni Kenijci i Etiopljanke ne ostaje nam ništa nego da sa smanjenim optimizmom bodrimo sebe i poput puževa golaća nekako se domognemo cilja. Staza ne izgleda više kao mravinjak, proredila se, prolaznici nas gledaju kao ludake, padaju komentari… idi kući kuvaj ručak, šta se mlatiš po ulicama… gledaju te zabezeknuto, pogotovo srednjovečni muškarci i žene.

Zvezda upekla, noge više ne osećaš, ali trčiš jer je zapravo jako glupo i nemoralno, neherojski odustati kada je ostalo tako malo. Zvoni telefon, molim sina da mi donese čokoladicu, ne može, ide na trening, tata gleda televizor, mahnuće mi sa terase Ušća. Pomislim kako samo gubim vreme kvrckajući poruke, telefon me dekoncentriše.

Na cilju me je samo čekao jedan reporter kome je bila neobična trkačica sa zavojima na nogama. Napisao je o meni priču… to me je malo vratilo u život, podiglo adrenalin. Gledam samo kako da što pre stignem kući, razmišljam da li su ukućani napravili ručak ili ta obaveza opet čeka mene. Novac za taksi nemam, gegam se do gradskog prevoza onako sa onim medaljama, gledaju me čudno, verovatno se krste u sebi i psuju gradski prevoz i ideju da se sve zatvori i grad zamre zbog nekih maratona.

Komentari  – oni dobronamerni

Direktor je primetio… moraš da istrčiš, sada svi na cilj, za vikend, da čekamo Snežanu i podržimo je, možeš ti to. Tata me je nekako uvek najviše bodrio i ohrabrivao. Zlatiborski geni su čudo, nasledih tu žilavost od dede Velisava koji se pentrao po planinama u osamdesetim kao dečak. Imao je samo uvek smešne komentare… pa nemoj da se brukaš i budeš poslednja, pa gledaj kako trči Olivera Jevtić, zar te nije sramota.. ja bih na tvom mestu odustao. Pet godina trčiš i ne možeš da popraviš vreme.

Džaba vi objašnjavate okolini kako se maraton istrčava i da je to najteža sportska disciplina, ne vredi, preostaje vam da se naljutite i dokazujete, proterujete i ispadnete smešni jer trčite kao puž ili samo da dignete ruke i pustite sagovornika da pliva u svom netrkačkom iskustvu.

Opet u školi imam fantastičnu podršku od mojih najvećih fanova.. učenika koji su i sami sportisti.

Male tajne sporta, sitne cake razmenjujem sa učenicima sportistima koji jedva čekaju da uhvate krivinu svuda gde mogu i rupice u predavanju načine rupetinama, pa opletu po bilo kojoj temi, samo da ih ne smaram sa gramatikom.

Tu u učionici, sam verovali ili ne, dobila bolje savete od stručnjaka za sport. Pokazuju mi vežbe, bodre me pred nove trke, pronalazimo se i prepoznajemo na gradskim maratonima. Ali osećam sada dodatnu obavezu i opterećenje da istrčim maraton… svi se raspituju kako se spremam, da li sam u kondiciji, da li trčim. Šale se sa mnom da mi zapravo i ne treba markica, već mogu da trčim od kuće, Novog Beograda, do škole… šta je to za mene maratonca. Onda na nekim ekskurzijama pada šala da mene izbace na dvadesetom kilometru pre Beograda, to mi je odličan trening.

Advertisement. Scroll to continue reading.

Najslađa mi je koleginica istoričarka, koja zafrkava i pecka nastavnike fizičkog. Gospodo, ovo je pravi sportista, a ne vi koji pušite i pijete po kafanama.
Oni me samo pomirljivo i stidljivo gledaju, pa pada komentar, kako eto ja sam našla pod stare dane da se bavim sportom, a ne kada je trebalo, prolupala, žena u srednjim godinama.

Samo se smeškam u sebi, na slične komentare sam nailazila, a i pelcovana sam od sujete, pa na Balkanu sam, ostrvu izvan sveta gde žene još dobijaju batine, a hobiji ne postoje za nežniji pol. Uvrnuto je mlatiti se po ulici, bolje da vaspitava dete i kuva ručak.

Dakle, pomodarstvo?

Javnost šira polako ulazi u svetlosnu zraku Evrope. Mediji podržavaju trkače. Zaista postaje trendi i popularno trčati. Pa nek bude i pomodarstvo, zdravije je od sedenja za kompjuterom. Neću da zaboravim savršeni sajt trčanje rs. Kao biblija, oče naš, umivanje, doručak, sajt postaje moja svakodnevna mantra.

Komšije se više ne beče na mene kada istrčavam na minus deset u patikama, na sneg. Sve je manje drskih komentara šovinističkog tipa. Bakice mi se osmehuju i stiskaju za ruku na maratonu.. bravo za žene, pokažite im. Dečica iz baraka u koloni očekuju pljesak rukom… dodaju čokoladice, vodu i sa poštovanjem bodre na ivici staze. Mislite da podrška nije bitna… ali i to je odlika maratonaca… vole pažnju, publicitet, to im ubrizgava adrenalin da polete kao raketa do cilja, onda kada im u nogama ponestane osećaj za kretanje, kada je telo kao drvo, a samo glava vas vodi do cilja.
Imam i ja svog pejsmejkera.. koleginicu sa posla koja me već dve godine bodri na maratonima i čeka sa čokoladicama. Ona ima troje dece, ali uspeva da me ohrabri, nije sebična i ne štedi svoje vreme da mi da podršku.

Nikada ne treba da vas bude briga šta drugi misle o vašem načinu karakternog izražavanja. Dostižete punu slobodu duha kada trčite samo zbog sebe, rezultat vam nije važan, ni komentari posmatrača. Takvim spartanskim stavom menjate svet, imate zadatak da svojim virusom trkačke groznice zarazite što više lenjivaca, pokrenete uspavani svet.

Sport nas čini prirodnijim, jednostavnijim, sport vraća zdrav način kretanja…ne stidite se da trčite ulicama vašeg grada, budite svoji.

Advertisement. Scroll to continue reading.
6 Comments

6 Comments

  1. Danijela

    21.12.2013 at 14:24

    Odlican tekst! Podseti me kad sam u Beogradu davnih godina pokusala da trcim, da bi komsinica po mom izlasku iz zgrade zvala moje: ‘Vasa cerka odjurila negde, a nista ponela nije.’ Da ne spominjem to becenje okoline i omalovazavanje (‘Da, da sigurno si trcala pola sata bez prestanka’). Naravno, odustala sam od trcanja. Na zalost, tek u inostranstvu sam shvatila da je ne-becenje, ne-omalovazavanje samo po sebi ogroooomna i neretko dovoljna podrska trkacima.

  2. dysback

    22.12.2013 at 19:17

    Potpisujem svaku riječ.Dok nisam dostigao 10 Km trčao sam samo po trim stazi. I to je izazivalo podsmijehe mještana. Gdje to ja idem i vraćam se mokar skoro svaku večer? Kad sam počeo praviti veće kilometraže nije mi preostalo ništa nego izaći na ulicu. Primjetio sam da se vozači okreću za mnom kao za čudakom. Ponekad mi klinci ponešto dobace a stariji se uglavnom smješkaju. Međutim, neki dan muk. U rodbine i prijateja krvni tlak u prosjeku 180/120 i puls oko 90. A ja lijepo 125/70 i puls 60 nakon 3 čaše crnog vina. O podršci na stazii mogu samo sanjati. Ponekad mi se, eventualno, stidljivo javi poneki trkač na trim stazi da razmjenimo trkačka iskustva.

    • snezana

      23.12.2013 at 21:00

      Zato treba sve da učinimo da se trkačka mapa Srbije proširi i vrlo svesno da lobiramo za što veći broj kolega trkača, svuda i na svakom mestu. Kad mogu političari, možemo i mi, za više i bolje ciljeve.

  3. Jovan Popović

    22.12.2013 at 20:24

    Nisam imao primer u okolini da me je neko ismejavao, čak šta više, komentari su uvek pozitivni i svi bi voleli da “imaju vremena kao ja” da trče. Naravno da nije problem u vremenu :) A čuo sam priče da često omalovažavaju žene što apsolutno smatram šovinizmom.
    Jedino što mi smeta kod “trkača” koje srećem dok treniram je to što niko neće ni da podigne glavu da uputi pogled a kamoli osmeh. Ja mislim da svaki osmeh ili “palac na gore” je itekako dobra motivacija i podrška među trkačima.

    • Ivan

      09.01.2014 at 13:11

      u Budimpesti se trkaci pozdravljaju pri mimoilazenju. to je tamo sasvim normalna stvar. naravno ne na Margitsigetu – tamo ih ima toliko mnogo da pozdravi nemaju bas puno smisla.

  4. Dragi_

    24.12.2013 at 13:16

    Moja iskustva su pozitivna.

    Okruzenje, komšije, familija, prijatelji svi su me podržali na prvu loptu.

    Apsolutno niti jedan jedini problem nisam imao, čak šta više osećam da mi neki malo i zavide, jer istrčati polumaraton nije nimalo lako, ali vi to već znate. Mnogi se interesuju, pitaju šta i kako, većinu uputim na ovaj sajt jer sam upravo i ja ovde našao sve što me je interesovalo za moje početke u svetu rekreativnog trčanja.

    Čak i da je situacija drugačija, da me je neko omalovažavao – zašto ? ili da sam imao neke negativne komentare na moje trčanje – opet se pitam zašto ? To me sigurno ne bi sprečilo da se bavi ovim što volim, izadjem trčim, vratim se srećan i veseo, gde je problem ?

    Eto neko pije, neko vozi bajk, neko leži i gleda filmove, neko jede bobice, drugi opet voli pecanje i tako ukrug, mi volimo trčanje, tu priča počinje i završava.

    Tako da trkači moji, negativni komentari treba da vas interesuju taman koliko i visina temperature u Amstrerdamu 7.marta 2001. godine, netreba se obazirati, samo napred do neke nove trke, do nekog novog ličnog rekorda.

Uključi se u diskusiju

Povezani članci