„Ljupče, baci pogled na ovaj sajt“. „Evo, odmah ću!“

I bacila sam. Oduševila se. Našle smo na njemu sve što nam je bilo potrebno (ili je on našao nas, sudbinski spoj) i lagano krenule. Istrčale smo prvo jedan krug, pa dva, pa tri, i po snegu na minus deset, i po suncu na plus četrdeset (heh, koliko sam se taj dan spržila, no ne žalim), pa sam onda ja otišla na novosadski frtaljmaraton, pa na prvi polumaraton, drugi, i tako skoro četiri godine, škorpijski odano, nekad manje nekad više. Pa evo i sada dok osmišljavam ovaj tekst radim HIIT na Olimpu. 23h je. Nema gužve. Uživam.

A zašto trčim? Zbog nekoliko „jer“. Jer me regeneriše i jača, jer mi divno isprazni um, jer mi smiri štitnu, jer prodišem, jer sam zdravija, a tu je i ono trivijalno i krajnje narcisoidno „jer“ – odraz u ogledalu. I da, znam da se smorim, da nemam volje za treningom, al’ kažem sebi – idi, bolje i sto metara nego nula, i znaš kako si posle srećna. I obučem se. Odem. I zaista, budem srećna. A tu je i kombinovanje, kad se baš zasitim zamenim stazu bazenom, ili šetnjom, a otkrivam polako i čari kapoere (toplo je preporučujem), i onda opet trčanje. Krug se zatvori.

Eto, to sam ja, toliko od mene, pozdrav svim sadašnjim i budućim trkačima i trkačicama, i, naravno, ekipi sajta trcanje.rs. Sve vas voli vaša frendica Lju!

P. S. Anegdota pred prošlogodišnji Bgd marton – napao me veliki žulj na stopalu. Šansa da sa njim pretrčim išta bila je vrlo mala. Noć pred, zatvorila sam oči, vizuelizovala stazu, ali i popričala sa svojim telom. Zamolila sam ga da taj žulj nekako nestane, jer bitno mi je da istrčim sve. I nestao je. Kad sam se probudila nije ga više bilo. Jeeee! Tako da, pričajte sa sobom :)

Komentari